Стари српски писац Доментијан у свом житију првог српског архиепископа Светог Саве из 1253. године тврди како је Сава вероватно као житељ Карејске келије у Солуну био постављен за архимандрита. То је било пре пада Цариграда 1204. године и успоставе латинске власти на територији дотадашњег Византијског царства. Чин постављења је извршен у присуству четири архијереја – солунског митрополита Константина Месопотамита, Николе епископа Јериса, Димитрија епископа ардамеријског и Михаила епископа Касандријског. Уз то по биографу тада је Сава добио и право ношења надбедреника и наруквица. „Сабраше се три епископа: Никола јеришки, Михаил Касандријски и Димитрије адрамеријски, служивши свету литургију у солунској митрополији Светој Софији са митрополитом својим Костадијем, а са њима служио је и овај блажени кир Сава, и благословивши га, сатворише га архимандритом, и дадоше му да носи надбедреницу и наруквице. Ово сатворише по Божијем провиђењу и по своме грчком закону да буде архијереј.“ На први поглед јасно и детаљима снабдевено казивање Доментијана може да обрадује сваког проучаваоца. Нигде тако биограф није издашан у саопштавању имена конкретних историјских особа као овде. Саопштити толико имена, тачно и проверљиво, присутних епископа, то је „премија“ и то код Доментијана који не даје тачно име патријарха који је око две деценије касније посветио Саву за архиепископа или не даје имена александријског и антиохијског патријарха током посете Саве њиховим катедрама.

Управо таква неочекивана издашност представља један од главних елемената који побуђују сумњу. На првом месту то се односи на целу причу о постављењу Саве. О достојанству архимандрита се мало зна на нивоу простора и трајања целе Византије. Потом на Светој Гори то звање је скоро непознато и могли би да се примени само на прота целе светогорске заједнице. По звању и значењу то би био настојатељ извесне групе манастира. Ништа од тога нема код монаха – келиота Саве Српског. У таквом стању коме би он требало и могао да буде архимандрит. Следећа ставка која побуђује сумњу јесте помен четири присутна епископа, што у толиком броју није неопходно ни за хиротонију епископа. Посебно оптерећење причи, као додатак на „луксуз“ долази и додатак о истовременом помену епископског достојанства.
Контекст целе приче не потврђује овако јасне Доментијанове тврдње. Сава је и даље остао да борави у Карејској келији. Тад се није могло зхнати да ће Сава игде путовати, а о ономе што се десило око његовог боравка у Студеници јесте други самосталан део и његовог живота, а и живота целог православног света, условљено падом Цариграда и оснивањем латинског царства. О Сави као архимандриту у земљи говори Студенички типик чији текст је сачуван у тешком стању. Није погодан за доношење озбиљнијих закључака.
На основу текстова тог периода (поводом Савиног боравка у земљи) о њему се говори и као јеромонаху, што би се теже десило да је он носио тако висок чин. У том погледу нема доследности ни код самог Доментијана.
Чак и под условом да је реч о фиктивном, необично је толико конкретних детаља. Касније Доментијан чешће помиње Саву као јеромонаха него као архимандрита.
И поред тако детаљног описа о постављењу Саве не може се у потпуности отклонити сумња да је то опис стварног стања. Уместо тога у сумњи се може ићи и корак даље и то у правцу да опис може бити наговештај неког потпуно другог реала о коме биограф није хтео да каже ништа више.
Ма како овај осврт изгледао оскудан, њему се приступило озбиљно пошто је изазов велики. У њмеу се ништа не тврди, али је скоро све стављено под сумњу. На првом месту се налази питање Доментијановог начина рада који се не може успешно пратити и на другим деловима текста.
Није могуће наслутити циљ огов списа. Тумачења могу бити разна. Отуда и синтагма „дупло дно“ може бити проширена као вишеструко „дупло дно“. То је утолико важније имати на уму што највећи део сазнања о Савином раду потиче управо од Доментијана, те се може рећи да је пред нама само „Доментијанов Сава“.