Живорад Јанковић

Пренос моштију преподобног Симеона Немање из Свете Горе извршен је у бурном времену. „Актер“ тог чина, сам Сава, каже да је прошао гору и воду. На свој начин, у скоро истим невољама налази се и данашњи истраживач док се сналази у разликама између четири писца и пет списа, кад покушава да процени која је од понуђених слика ближа реалу.

Пада у очи истицање писама послатих из Свете Горе у земљу и обратно, као да је реч о неком епистолару, уз опширне наводе из њих. За ондашње прилике подразумева се да у тим условима између писама или беседа постоје разлике. „Стефан наводи само своје писмо, с којим се текст у Савином наводу баш и не слаже.“ (Д. Костић). Упадљив је редовни помен границе српске земље, где се среће са братом великим Жупаном Стефаном, владаром српске земље. Читав претходни век је прошао у борбама српских жупана са Византијом да се стекне „граница“ – уз остало, она је символ слободе и самосталности од Византије.

Већ одавно је примећено да у погледу времена и места прогласа Симеона Немање за светитеља постоји разлика између два старија биографа, браће монаха Саве и владара Стефана, и два млађа писца, Доментијана и Теодосија. По старијима то би се десило тек по преносу моштију из светогорског манастира Хиландара у земљу. Догађај се веже за прву прославу годишњице након што је Сава у пратњи светогорских монаха са очевим моштима стигао у земљу.

По млађим биографима то се десило у манастиру Хиландару током обележавања прве годишњице упокојења монаха Симеона. Такво изворно стање поделило је и нове ауторе. Као што се може очекивати, једни су за раније, а други за касније време. Постоје и „неутрални“, спремни да се приклоне „већини“. Заговорници прогласа Симеона за светитеља тек по преносу у земљу наступају самоуверено, ослоњени на формалистички приступ, произашао из Савиног и Стефановог ћутања о томе. Присталице тезе о чину обављеном у Хиландару су опрезнији, тиши, свесни тешкоћа у опредељењу. Први аргумент који им је доступан везан је са краткоћом списа Немањиних синова, што подразумева низ изостављених елемената из живота јунака.

– балканска крунисања –

(Не)озбиљност која се овде јавља јесте двострука – и то како са фактографске тако и са научне (методолошке) стране. И данас се у делу науке не сматра потребним да се у причи о крунисању Стефана Првовенчаног ишта мења у ономе што је Константин Јиречек рекао пре више од сто година. У међувремену је било „обесхрабрујућих“ ставова од стручних људи који су ближе суштини и не робују крутом формализму И. Руварца и К. Јиречека. Поменути Руварац по познатом обичају у приступу као да је више вођен неким својим инатом него објективним ставом. Затим питање је колико својим односом жели (мора) да се труди како би угодио некима „тамо“.

Спреман је да набраја шта све мора да испуни српски владар док ништа спорног не види у томе што је солунски господар сам себе прогласио царем без тражења било чије „помоћи“ са стране. „Он сам створи круну и том самотворном круном крунише га аутокефални архиепископ охридски Димитрије Хоматијан“. Као православни монах одбацује сведочење светогорског монаха док се беспоговорно ослања на латински извор – да ли опет из већ поменутог разлога.

Средњи син оснивача династије Стефана Немање, Стефан 1195. постаје очев наследник на владарском престолу. У опредељењу оца да се одлучи за њега као наследника кључну улогу је имао факт да је он бо зет цариградске владарске куће. Био је ожењен Евдокијом, у време склапања брака синовицом византијског цара Исака Анђела, а после смене на трону ћерком цара Алексија III Анђела. Тај брак није дуго трајао. Од четири сина, тројица су били владари, а четврти је био трећи архиепископ Сава II (1264-1271).

Прворођени Стефанов син Радослав наследио је оца на власти и није владао дуго, око шест година. У наративним изворима је лоше приказан и о његовом култу се и не размишља.

Владислав је владао нешто дуже, око десет година. Наративни извори су му унеколико више наклоњени. Његов култ може донекле да се прати и убраја се међу локално датоване.

Урош је најмлађи, иако се често у литератури сматра претпоследњим влада преко три деценије. Постоје извесни елементи култа везани за његову задужбину манастир Сопоћане. Ретка је прилика да три брата узастопно долазе на положај владара, без обзира на начин смене.

Четврти, не најмлађи Стефанов син Предислав у монаштву постаје Сава. Био је хумски епископ а потом трећи архиепископ. Са њим је скопчано највише „изненађења“. Иако је члан владарске куће, његово житије у Зборнику „Животи краљева и архиепископа српских“ је кратко и смештено између опширних житија архиепископа Арсенија и Јоаникија. Службу је добио тек 1861. од београдског митрополита Михаила, издавача београдског Србљака.