Упоредно праћење ужаса преживелих преко касније написаних сећања и сачуваних аката Врховне Команде огледа се „немоћ“ архивске грађе да пренесе потпуну слику збивања. Акте стварају „горе“ већ прилично осигуране особе, стварно и мислима далеко од невоља стварности. Своје најближе су већ удомили. Не мучи их ишчекивање и неизвесност где су и да ли ће се поново срести.

По актима би изгледало да је све „под контролом“, док су јединице стварно препуштене саме себи. Никаква (пред)знања о њиховом стању не постоје. Појаве исцрпљених у приморју делују као „изненађење“ и „оптерећење“. Тек касније ће доћи време кад ће се схватити да је сваки преживели драгоцен и представља додатни „капитал“ у договорима са савезницима. Кабинетски гледано, растојање од Драча до Валоне требало би да се савлада за 6-7 дана. Тако изгледа по карти и по километражи. Па и тад за људе у онаквом стању то је много. Упозорења официра који деле судбину својих војника остају без одјека. Беспуће, лоше кише, слаба исхрана, узимају богату „жетву“ у људским животима. Администрација и овде има свој језик: „Величину дневног марша за дивизију, одређиваће командант са обзиром на време, теренске прилике и физичку снагу људства и стоке.“

* * *

Оживели Срби се показали као добри купци: „А кад Грк све прода па викне: Типота, аврио! (Нема више, сутра!), онда Сербо дижући две банке увис и мислећи да је реч о неком другом воћу, довикује: „Дај и тај, „типота“ и „аврио“ још за две банке!… Изгладнели и жељни свега, истресали су сви још заостали новац, и сребро и папир.“

* * *

„Кад се буде писала историја наше отаџбине, ми ћемо у њу ставити и ове редове: на Виду Острву смрти умирали су у гомилама српски војници и они су са собом у гроб односили и тајне својих болести.“
„Нас из драчке болнице одведоше у привремени логор на обали, ограђен бодљикавом жицом да ту сачекујемо своје јединице. Бављење је доста потрајало… Само смо ми у том логору примали по трећину хлеба дневно, без друге хране, а ваши су нас и даље јеле.“

„Почеше да нас искрцавају: „Здраве послаше на Крф, а болесне избацише 16/1/16 – на једно мало пусто острво преко пута Крфа, по имену Видо које су Срби доцније назвали Острво смрти.“ То је руља болесних српских војника који више и нису људи већ прави живи лешеви… Ту је и чета француских алпијских ловаца са пушком и батином у руци. Тако мора бити, јер је то једино средство за ову болесну изгубљену масу.“

„Сахрањен у Плаву Гробницу са завезаним каменом о врату. Тако су и сви остали сахрањивани у Плаву Гробницу што су умрли на острву Виду.“ Од камења привезаног за тела умрлих и у море бачених војника могла би се, макар символично, саградити здање слично познатој Ћеле-кули.

„Ја се не јављам на лекарску. Да сам се јавио, отерали би ме на Вид да нараним рибе. Онако ме држау неколико дана па оздравим… Био сам се разболео и био сам два дана у несвести. Али, захваљујући моме посилном Милисаву који није дао да ме однесу у болницу на острво Вид – Острво смрти – већ ме лечио чајевима, ја сам се полако опоравио и оздравио. Да сам тада пренесен, као болестан у болницу на острву, ко зна како бих прошао. Тамо је већ било више мртвих него живих војника. Лежали су један поред другог и живи и мртви и полумртви.“

Страдалници на Виду жртве су „неправде“ у поређењу са умрлима у Албанији – након подношења свих страдања умиру онда кад им је избављење изгледало на дохвату. По оцени других то и није страшно: „Умире се и на Виду – бар смо сити.“

„Лепо острво Видо већ је за нас и наше недаће проглашено за „Острво смрти“! А страшно и јест. На њему као да нема живота. Све је омртвело, све ћути.“ Ту се нашла и музичка група која свира српску химну, док војници изненађени и „затечени“ у разним положајима реагују збуњено: „никад од створења света, песма и музика није била у бољем складу са откуцајима људскога срва и треперењем човечје душе као овде на Виду.“
О Виду се често говори. Само „Српска трилогија“ сведочи кроз посебно искуство које се може тумачити као допринос општој трагедији .“Напуштена“ деца која су доспела до Крфа на разне начине, треба да се појаве пред комисијом на острву Виду. Од толико других могућности, да ли је постојала гора? „Ја и не знам ко то нареди да комисија заседа тамо код оноликих кућа у граду?“ Уз остале невоље, ту је киша немилице лила. Носићи им помодрели од зиме. Сви су носили на глави неке старе шајкаче, сигурно од умрлих ратника…

Најбољи опис како би се очекивало потиче од писца а и догађаји дају му доста грађе. На беду се додају доживљаји дана: киша, хладноћа, чекање, неизвесност. Гомиле лешева: „После подне почеће комисија рад… Сад је касно. А деца гладна. Нема ничег да се купи. Замолих треће позивца да бар негде нађе хлеба… Изделисмо деци по кришку…“ (и здрави збијени на тако малом простору не би дуго били здрави)

* * *

„6. априла се причестили под шаторским крилом. У Крф под маслином. Бавили се у Крфу до 13. априла. Дошло наређење да се кренемо за Солун.“ И ту не протиче без перипетија. Група војника који су на Велику Суботу били на „послужењу“ код Енглеза, касно су увидели шта им се десило и сами себи забрањују причешће.

„Црква је била направљена. Ограђена са ситном шумом и засебно олтар направљен од трске где попови читају, направљено од трске три капије – врата за улаз у Цркву врата олтар су закићени пољским цвећем. У цркви није имало свећа од воска већ су горели од лоја и друге смоле које горе по кућама.“
* * *

Песма настаје постепено, вијугавим путем, уз честа „лутања“

Тамо далеко,

Далеко крај плава Дунава,

Тамо је село моје,

Тамо је прави рај.

„Није „љубав моја“… „Тамо је земља моја, тамо је Србија! Каква љубав, кад је наша земља у невољи“

Раније се у Београду певају ратничке песме. „Ове на Крфу су биле тужне и код њих је преовладава сентиментални тон. Песма која је имала највише успеха и која се највише певала гласила је: Тамо далеко, далеко КРАЈ мора,/ Тамо је село моје, тамо је Србија… Чим би се С појавили у неком локалу музика би засвирала Тамо далеко…“ Деловала као химна и увек се певала.

* * *

„Срећа је послужила војску и избеглице. јер ниједан транспорт није страдао торпедовањем од аустријских сумарења ни за Крф ни за Бриндизи.“ И у овако бедним условима нашло се места за причу о срећи и то оправдано, јер је уз потапање бродова стање могло бити само горе.

„Доцније у Југославији се сазнало да је један од аустријских авијатичара који су тог дана бацали бомбе на нас био и официр Коњовић, српског порекла. Примљен у кр/ску Југословенску авијацију, он је објавио у једном дневном листу, како је намерно бацио бомбе поред укотвљених бродова, јер је знао да се на њима налазе жене и деца.“
* * *

Услед огромног одушевљења створеног начином пријема од стране Француза, скоро потпуно се „заборавља“ да иза тога стоји одлучност руског цара да српска војска буде прихваћена. Без тога, понашање Француза не би се разликовало много од оног које показују Италијани. Сви истичу беле блузе француских келнера, довољно хлеба, чаршаве. Само неколико месеци патње било је довољно да се на те благодати „заборави“ и сада оне изгледају невероватно.

„Кад сам после прве ноћи погледао по кревету на коме сам спавао, нисам могао веровати својим очима да сам имао толико вашију на себи. То је само милело по белим, свежим хотелским чаршавима. Чишћење од гамади, нама свима био је први и најхитнији посао.“
Стање у коме смо дошли на Крф, почев од принца регента па до последњег служитеља, било је управо очајно… Кошуље принца регента биле су све поцепане и небројено пута већ крпљене од вештих руку војника.“ („посилних“) – „Какав је то принц и какав је то шеф владе!“ – узвикнуо је у једном моменту чуђења и искрености један хотелски чиновник.“

„Око подне поче да пролази пешадија. Дугачка поворка плавих униформи отегла се поред морске обале“ – ништа од приче како је тобож успеху српске војске доприносило и то што им боја униформе није „упадљива.“

Често су дивизије и јединице дошле или само штабови, а људи им се још пре растурили или се посве смањили им бројним стањем да им пукови нису више бројали од неколико стотина људи, а највише једне хиљаде. Чим су се људи мало опоравили, почело се са новим формирањем дивизија и армија.“

Уобичајену идилу о боравку на Крфу квари и званични извештај. Само хране довољно. Хладно је, киша… „У привременим логорима прилике за одмор нису ни најмање биле задовољавајуће. Под маслинама није се могло наћи довољно заклона, а без простирке трупе су морале биваковати на голој и влажној земљи.“

На Крфу „није било рђаво да се имало шатора и сламе, али није било ничег, него су ноћ проводили под ведрим небом. После два-три дана поче и киша да пада па још више погорша услове за здравље ионако већ ислабелих војника… У почетку сем пола хлеба за војника није могло ништа друго добити. Ко је имао новаца куповао је од мештана наранџе, смокве, маслине и вино, али и то је убрзо нестало.“

У припреме спада и усвајање француског искуства о користи шлема и сталног ношења ранца, јер се тиме смањује број рањених. Скреће се пажња коморџијама да избегавају да своје потребе и проблеме на терену решавају узимањем телефонских каблова, што се некад чини без икакве потребе. Кад се говорило о рату 1914. истицала се сива боја униформи српске војске као предност. Сад и Срби добијају плаве униформе.

* * *

„Кад сам дошао на острво Видо имао сам 22 кг, француски лекар који је припадао морнарици кад ме је угледао почео је да плаче. Нешто је говорио и грцао у сузама. Нисам спазио кад ме је сликао. Сутрадан је дошао и донео ми ову фотографију на успомену.“

На сусрету „Французи су заплакали. Од химне две земље није било ништа. Постројена војна музика је плакала.“

Пита преко тумача: „Кад си лег’о?“ . Синоћ, кажем. Насмеје се француски доктор: „Спавао си три ноћи и два дана“… Заплакао сам, зар је могуће, да човек живи, да толико не зна за овај свет? Три ноћи и два дана!“

* * *

Први сусрети са погодностима Крфа брзо се повлаче у други план и наступа туга носталгија, забринутост праћена најтежим слутњама о стању породица у земљи. Приче о неким весељима су привид. Излива радости има али у односу на масу од 150 хиљада људи то је мало.

Причали смо, разговарали смо се и, ако не бисмо измишљали, онда бисмо ћутали или бисмо падали у носталгичан занос. Јер у свима нама тињала је скривена туга за кућом и породицом. Плашили смо се да то јавно изразимо.

Носталгија, мисли, бриге… Исти кажу „У логорима на све стране свирка, коло и песма, и тако седећи и слушајући песму и весеље и посматрајући природну лепоту задржавао сам се врло дуго.“ По сведочењу оних који су по дужности остали на Крфу дуже време, већ у лето 1916. на Виду нема трага од дојучерашњих ужаса. Обрасло цвећем, острво делује питомо и „наивно“.