Живорад Јанковић

Уз остале особености српског светогорског манастира Хиландара долази и чињеница да смо о његовом настанку, односно преласку у српске руке добро обавештени, за наше прилике у том погледу чак и „сувише“ добро обавештени. Ниједна од домаћих обитељи на тај начин не може да се упореди са њим. Сачуване су и грчке и српске оснивачке повеље, а ту су и опширна излагања четири српска биографа – Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан, Теодосије… Јасно је и то се не може очекивати, да биограф прати токове бирократије која и у оно време није била једноставна. Нигде не постоји сачуван потпуни корпус аката да би се приближно могло знати шта недостаје. Ако цар треба да изда и акт за привилегије манастирске лађе, шта се онда може говорити о осталим потребама важнијим за живот манастира. Постепеним радом слаже се мозаик вести расејаних по поменутим изворима. Стиже се дотле да се зна и име доносиоца акта из Свете Горе у Константинопољ – монаха Никона.

По биографу, почетна намера монаха Симеона и Саве била је да доживотно остану у манастиру Ватопеду. Посредно, то се може закључити и преко аката. По истом биографу, подстицај за промену одлуке и тежња да у Светој Гори оснују свој манастир долази „са стране“, где се знало какве предности као „свати“ владајућег цара Алексија III имају – пошто је његова ћерка Евдокија удата за средњег Немањиног сина и Савиног брата Стефана. Мало ко би данас примио тако „упрошћену“ верзију приче о добијању Хиландара, али не би требало да изненади ако се управо тако десило. „Све вам је сада у Богу могуће: у својој сте земљи самодршци, и сродници сте по телу онима који сада царују и све што молити благоизволите – молбе ваше неће бити узалудне.“

Очито је како се олако приступа Савином последњем боравку у Никеји у току његовог повратка из прве посете Светој Земљи 1229. године. Излагање се своди на парафразирање онога што се среће код Савиних биографа Доментија (1253) и Теодосија (око 1300. г.). Тадашње никејско царство, где се у то време налазе цар Јован Ватац (1222-1254) и патријарх Герман II (1222-1240) је себе сматрало наследником 1204. године палог и распарчаног царства некад моћне Византије.

Велики значај се придаје чину крунисања солунског господара Тродора Анђела (око 1227) од стране охридског архиепископа Димитрија Хоматијана. Поменути Теодор Анђел био је тада политички и војнички најмоћнији човек међу својим суседима и о њему се морало водити рачуна, па и да није био крунисан. Овом приликом улогу има однос Никеје и Солуна према монашкој заједници у Светој Гори. Зна се да је до 1312. Света Гора била под влашћу византијског цара, а од те године управу над Атосом добија цариградски патријарх. Никејски цар себе сматра наследником византијског автократора и управа над Светом Гором припада њему. У хаосу насталом падом Константинопоља Света Гора је препуштена сама себи. По ономе што се зна преко Саве је 1219. године успостављена прва веза Свете Горе са њеним господарем никејским царем Теодором Даскалом. Када је ширењем епирске области и потискивањем Латина од њих ослобођен Атос, нашао се географски и политички под влашћу солунског господара. Преко Саве опет је успостављена веза Никеје са Светом Гором, макар и символично. То је изведено на такав начин да није штетило добрим односима Солуна и српске државе, чији владар краљ Радослав је био ожењен ћерком Теодора Анђела.

Дешава се да се у неком од аката насталих пре овог пописа, а сачуваних у њему, говори о неком ранијем документу који је у међувремену нестао, па се уместо њега потом издаје нови да надокнади губитак старог. Међу изгубљеним актима налазе се и они издати и од царева или цариградских патријараха, и то у време које је блиско моменту настанка пописа хиландарских повеља. Понекад се о времену издавања поменутог, али изгубљеног акта може закључити посредно, преко сродних докумената других светогорских манастира. Тако се за „практик Цимбев“, поменут у хиландарском попису, оправдано претпоставља да потиче из 1279. године јер катастарски званичник (апографевс) Константин Цимбев издаје сличне документе другим манастирима приликом катастарске ревизије која се тада вршила у солунској теми. Манастирски акти Према овим актима, посебно су важни они који настају у време кризних односа двеју држава, Србије и Византије, кад је Хиландар морао да живи на територији „непријатељске“ земље. Према општем утиску, српски манастир успешно одолева изазовима такве врсте. Један израз невоља из тог времена представља и спречавање прота да се Карејска келија снабдева водом, иако је од старине то питање било регулисано одговарајућим актима, те је Цар Андроник II 1299. године приступио заштити келије. Поменути попис хиландарских аката потиче и настаје почетком четрнаестог века, чије прве две деценије протичу у знаку рада краља Милутина, и садржи помен, као што је речено, око стотину аката.

Дилеме око времена градње Хиландара остају трајне, без обзира за који датум неко да се определи. Ако се прихвати да је овај храм грађен почетком века, јавља се питање зашто се толико дуго чекало на његово осликавање, јер се зна да су фреске у Хиландару рађене пред Милутинову смрт. Ако се узме да градња потиче из времена док је Никодим на челу манастира, остаје нејасно зашто се, поред толико урађеног у овој обитељи, градњи њеног католикона приступа на самом крају.

СЛОЈЕВИ РАДОВА За разлику од Милутинове градње по земљи, где је из тог времена сачуван само храм, иако је ондашња обнова редовно захватала цео манастирски комплекс, у случају Хиландара запажају се слојеви радова. На првом месту се налази саборни храм манастира, затим долазе остали храмови, потом други објекти различите намене. Доброчинства краља Милутина према овом манастиру су стална и бројна, независно од онога што је саграђено. Могу се пратити преко многих даровних аката, и укључују давања имања као и мањих храмова који су делимично и сами задужбина овога владара. Хиландарска саборна црква прилагођена је светогорском начину градње, што подразумева триконхални храм са пространом припратом. Такав облик условљава специфичност светогорског богослужења и укључује пуну функционалност унутарњег простора. Ту треба додати и добру осветљеност храма која се постиже постављањем великог броја отвора. Толики број врата и прозора на неком здању тог времена доста је редак. Само на главној куполи постоји 12 прозора. Томе треба додати оне на источној апсиди, проскомидији и ђаконикону, травејима… Местимично је зидна маса у подједнакој сразмери са шупљинама. Осталим водећим светогорским манастирима (Великој Лаври, Ватопеду, Ивирону) Хиландар се приближава и начином градње свога пода који је сличан подовима поменутих обитељи, у толикој мери да се претпоставља како су сви они настали скоро истовремено.

У скопској области постоје бројни манастири од којих се неки називају и манастирић (монидрион), док у српским текстовима за њих се устаљује постепено назив „црква“.

Сада у српској држави само неки од њих задржавају свој статус, а остали постају метоси већих манастира, а понекад постају метоси метоха, као што је случај са црквом светог Јована Претече, такође обновљеном од краља Милутина. Тако, храм св. Никите добија и два „манастирића“ („цркве“), један је посвећен Богородици и зове се „Боришница“, вероватно по имену ктиторке. Дуги је посвећен св. Јовану Претечи и подигао га је сам краљ Милутин: „И другу цркву коју је подигао сам тај краљ светог Јована Крститеља“. Манастир св. Никите својевремено је добијао прилоге и од ранијих српских владара – предака краља Милутина – већ од жупана Стефана Немање, а потом и краља Уроша Првог за време њихове привремене владавине овом облашћу. Потпуну обнову доживљава око 1300. године и претпоставља се да извесно време живи као самостална установа да би око 1308. г. био уступљен хрусијском пиргу манастира Хиландара. „И обрете краљевство ми запустели манастир у скопској страни, Светог Никиту отачаства мога и саградих га… То све утврдивши и записавши, дадох Светом Никити, а Светог Никиту дадох мојему пиргу са свим његовим утврдама“ .