Поштовани господине уредниче,
У вашем листу за март 1996. године објављен је некролог покојног Богољуба Ћирковића од С. Милеуснића. Свестан сам да није прикладно да текст такве природе буде предмет расправе али се и то понекад дешава, поготову ако је производ несавесног рада и лоших намера као што је овде случај.

Поменути аутор је најмање погодна личност да саставља некролог свом бившем професору, а по узрасту човеку који би му могао да буде дед. Ту је низ неистина и полуистина. Покојник је био пензионер, а аутор текста му се наметнуо за „комесара“ који је пратио и диктирао сваки његов потез.
Ту је и прича о тобожњем њиховом задњем сусрету дан пред смрт. Све ту речено је нетачно. Њихов задњи сусрет одиграо се неколико недеља пред смрт и био је јако „варничав“, управо као слика уобичајеног понашања „комесара“.
У оквиру тог наводног задњег њиховог сусрета каже како га је затекао да носи пакете књига. Поред тога што је то нетачно прича је и врло тенденциозно уперена против млађих сарадника поред којих је покојник у дубоким 80-им наводно морао да носи пакете књига.
Тачно је да је он носио пакете из своје личне потребе и по сопственом расуђивању – докле може да носи, смрт је далеко. Других узрока нема. Стварни разлози да професор Ћирковић носи пакете нису постојали, али га нико није могао у томе ни спречавати.

Што се тиче позајмица и реверса, то је велика „шарена лажа“. Поред стварно ретког позајмљивања књиге на „реверс“, треба поменути и привилегије „комесара“. Довољно је било да они наруче (нареде), а износио је сам Ћирковић. То је био „мањи део“ невоље. Већа тешкоћа за његове сараднике била је у томе што је он то прикривао терором над њима. На месту без евиденције однете књиге остаје празнина, на коју он следећег дана „случајно“ наилази и онда се на сараднике сручи вулкан беса. После неколико дана, књига се на волшебан начин појави на свом месту. Каже се да је каткад умео да одбије и самом патријарху. Можда је некад и тако учинио – „променио“ је шест патријараха. Ако је тако могао да поступи према поглавару Цркве, то само сведочи о његовој моћи, коју није крио. Уколико се тако некад односио према патријарху, строго је водио рачуна о жељама „комесара“. То је већ била друга раван „пословања“…
Занимљиво је како се писац некролога није сетио ни једног случаја када је као „надгледник“ Ћирковића „прозивао“, изводио у ходник и викао на њега. Било је тужно гледати старца како изгледа после таквих „обрада“. Туга је била двострука због стања у које је тада доспевао, а потом његовог даљег понашања кад је бес и немоћ због свега доживљеног од „настојника“ искаљивао на својим сарадницима, што је била редовна појава.
P.S. Као што се могло и очекивати, овај допис никако није могао бити објављен у Гласнику одлуком уредништва, где је увек била главна реч једног од „комесара“ и Ћирковића и Библиотеке.
Писмо уреднику Гласника