– лажни спокој –
Као и сваки уметник и биограф Доментијан има и своју посмртну судбину. Наставља да живи и присутан је у свету потомства на разне начине. Уколико је дело значајније, и успомена на њега је присутнија. У највећем броју случајева то присуство је „праволинијско“, без неких обрта. Уколико је значајније, трајаће дуже или ће временом бити „затрпано“ остварењима сличних. У свету опште књижевности Доментијан би требало да има значајно место, ако ни због чега, онда због тематске изузетности и мотивске разуђености његовог дела… Нико од свих осталих писаца није био у прилици да се истовремено бави мотивима такве природе као што су оснивање светогорског манастира, стицање аутокефалије, крунисање првог краља у историји државе, од којих је сваки довољан сам за себе, а они се овде преплићу на страницама једног истог дела. Особеност Доментијанове личности чини и то што он живи далеко мање преко сопственог дела (Савиног и Симеоновог житија), већ више преко свога „пасторчета“, списа наследника и следбеника по перу, млађег Савиног биографа Теодосија, пошто се Доментијаново име среће у наслову. Значај Доментијана, поред књижевног рада, долази и отуда што је он на више начина повезан са највећим међу Србима. Не може се о Сави говорити без помена Доментијана и обрнуто – без повезаности са Савом Доментијан би нестао безимено попут десетина својих сувременика. Па опет, Доментијан је остао само писац. Иако је близак Сави, пратилац на путовањима, даровит и учен, није се нашао међу онима које је Сава изабрао да буду епископи новооснованих епархија. По простој логици се јавља питање – ако човек таквих квалитета није Савином вољом уврштен у епископе, какве особине су имали они који су узети?