– пригушени двојац –

Срби радо везују две истакнуте личности из појединих периода своје прошлости уколико оне живе истовремено. Чине то са најбољом намером. Иако скоро редовно знају какав је њихов међусобни однос био . Желе да њихово деловање виде као пуну сарадњу, где је тежња ка општем добру главни мотив стварања, далеко изнад личних интереса. Тако на првом месту стављају у исту раван великог Вожда Црног Ђорђа и кнеза Милоша Обреновића. Та два имена су носећи стубови сваке приче о ослобођењу од туђина и стварању нове државе.

Већ је њихов савременик и сарадник Сима Милутиновић уочио и добро осликао разлику између ове две особе. По њему Црни Ђорђе је владар државе а Милош Обреновић само кнез полунезависне области. У време пуног замаха деловања Црног Ђорђа на одбрани граница устаничке државе и на њеном што делотворнијем унутрашњем уређењу Милош Обреновић је само локални командант на фронту према Расу без неких већих успеха, сав у сенци свог старијег полубрата Милана, од кога је и презиме узео. Без тога не би ни толико имао. Да је упућен само на сопствене снаге, не би отишао далеко од обичног војника, пошто му ни храброст ни војевање нису били јача страна. Као особа мањег угледа имао је да доживи и поднесе многе увреде од оних из прве поставе. Чинио је то наизглед стрпљиво, али је добро памтио као да је знао (што никако није било могуће) да ће доћи његов тренутак. Потрес континенталних размера који у историју Европе уноси ратовање Наполеона однео је кобне 1813. године и државу Црног Ђорђа. То је велики губитак, скоро раван Косовском полому. Разумљиво је што се Срби нерадо надносе над величином тог губитка, који није поравнат ни на Берлинском конгресу (1878). Они радије говоре о томе како је несагледив губитак земље из 1813. године убрзо „изглађен“ устанком из 1815. године (кроз цео 19. век Таковски устанак је редовно цењен као „трећи“, пошто се у низ покушаја отпора убраја и Хаџи Проданова буна).
После пар невешто вођених сукоба, који су се кретали ивицом пораза, прешло се на деценијама дуго постепено преговарање са Турском уз помоћ Русије. Милошева улога и способност ту се прецењује. Некадашњи Вожд земље коме народ није заборавио ни праштао напуштање земље, није схватао какве промене су настале и код њега и у народу. Нити је он личио и уз то сада усамљен био тога свестан – пошто су најсрчанији борци из времена његовог ратовања остали на бојиштима или животарили у очајању…
Познато је како се некадашња сарадња двојице „вођа“ трагично завршила на срамоту главних актера и целе нације… али ни то не смета да се и даље говори о (заједничким) подвизима Вожда Црног Ђорђа и кнеза Милоша Обреновића.
За државу Црног Ђорђа везује се и други практично непостојећи двојац Доситеј Обрадовић и Вук Караџић. Устаници су били усхићени доласком најобразованијег човека своје нације који местом свог рођења није везан за тај простор, па није ни обавезан да се ту појави. Пример Доситеја Обрадовића није следио ниједан Србин из реда лица највећег угледа. Од виших официра, па и оних без породица, устаницима није дошао ниједан. И они нижи, који су дошли, нису се показали изнад просечности. Од лекара није спреман да дође нико, иако је земља била спремна да уз помоћ Русије њихов рад плаћа. Отуда није чудно да се у целој земљи на Доситеја гледало као на божанство. Мали број особа могао се наћи у његовој близини и имао прилике да сарађује са њим. Толики углед и улога Доситеја сметала је Бечу и он је стављен на списак за одстрел. Међу онима који су желели да се нађу у близини Доситеја био је и тада тешко болестан, и физички и ментално – Вук Караџић. По сведочењу Лазара Арсенијевића – Баталаке, Вук је тада ишао по Београду на две штаке. Погођен таквим стањем из очаја се и понашао недолично. Изгледа да је при покушају да се Доситеју приближи био надмено одбијен, што је добро запамтио кроз цео остали живот и деценијама после нестанка Доситеја (1811). Никад га неће поменути у повољном контексту и наћи ће низ повода да га оцрни. Толико о синтагми Вук – Доситеј Обрадовић и њиховој „заједници“ у гробовима пред Београдском црквом.
У овом кратком прегледу на ред долази двојац Тесла – Пупин. Везује их исто време живота, боравак у Америци и рад на сличном послу. Тешко је рећи ко је од њих са више успеха. По општем доприносу Теслин примат је неприкосновен на светском нивоу. Међутим, кад се погледа лични животни пут двојице великана, изгледа друкче. Тесла као свештенички син стиче најбоље образовање, укључујући и факултетско, иако формално факултет није завршио. После школовања био је запослен у струци, где је могао и да стекне искуство и заради за живот. Такав стиже у Нови свет. Пупин средњошколац, промрзао и гладан, без ичега долази у тај Нови свет и постаје гонич мазги. На самом почетку показао је дар опажања. Као сваки почетник добио је за рад најгору животињу, али је убрзо приметио зашто је она таква. Њој је због осетљиивх ушију сметало скидање оглава. Стога се досетио да ствар реши само попуштањем каиша. Даље перипетије око његовог сналажења, вештине да створи симпатије околине и спремност да му се помогне, повратак у Европу ради даљег школовања и поновни долазак у Америку са највишим научним степеном пре личи на фантастични роман него на стварност. Кад је поново дошао у Америку, ту је око Теслиног лика већ сплетен мит, тако да се и он нашао у његовој сенци. Тесла је познат као самотњак. Није био склон тимском раду. За њега је то било расипање енергије. Такав је и у послу и у личном животу, кога скоро да није имао. Отуда и не чуди што ни за Пупина није показао неко интересовање, што је овог погодило. Ствари ту нису рашчишћене до краја – а то је скоро и немогуће извести на чистац, пошто су у оптицају разне верзије. Изгледа претерано тврдити да је Пупин потпуно прешао на страну Теслиних великих непријатеља, али је био ближе њима него свом великом земљаку. Ради илустрације треба навести да Тесла није био од веће користи ни своме сестрићу, такође Николи Трбојевићу. Тврди се да му је од веће користи био Пупин него ујак.
На првом месту, два највећа српска писца током прошлог века везује временска блискост. Црњански је само годину дана млађи, а потом умире само две године касније. Следећа тачка која доприноси блискости јесте почетак рата 1914. године. На дан атентата Црњански је у Бечу (по сопственом признању, у моменту док је пеглао кошуљу у Сарајеву су одјекнули Принципови пуцњи). Као политички сумњив Андрић доспева у затвор, док Црњански иако Србин као политички „исправан“ за „награду“ је упућен на фронт. До првог сусрета долази почетком 1918. године. У то време пажња Срба је усмерена на оно шта се збива у околини Солуна (припреме за коначни продор, удар и повратак српске војске у земљу). За то време, на подручју Аустро-Угарске у предсмртној агонији империје као да нема рата. Појављују се књиге, писци раде своје, праве се планови (?). По ослобођењу земље налазе се у скоро истој стартној позицији. Андрић има чврст ослонац у томе што је његов бивши професор постао министар у новој земљи. То му помаже да стиче јаснију представу и своје планове прилагођава иако и ту има лутања и тражења. Већ 1920. године је уочено да се међу младим поратним писцима издвајају управо њих двојица. Оцена је потекла од даровитог посматрача. Већ тада је речено да је Црњански човек коме рат није дао да се среди „у циљу технике и архитектонске приповетке“. По аутору, Андрић је „онај ретки на кога те унакрсне ватре проблема и идеја нису деловале деструктивно и негативно.“ Код Црњанског неизвесност и трагање трају годинама, па и тад се не може рећи да је нашао себе. Убрзо се могло видети како Андрић убрзано напредује правцем који обећава а потом и осигурава пуни успех. У енциклопедији њима двојици је дат исти простор али предност Андрића се осећа (био је на робији, књиге му се појављују већ у другом издању, рад у дипломатији). Црњански тога нема. Ствари се и даље развијају у предвидљивом правцу. Андрићу се појављује књига у издању Српске Књижевне Задруге, што се тада убрајало у највеће успехе. Црњански је био на дохвату да се ту нађе, али је остао испред врата и покушава судским путем да их отвори, безуспешно. Андрић постаје и члан Српске Краљевске Академије, док Црњанском преостаје једино да се теши наградом Академије за његову књигу Сеобе, издату 1929. године. Свестан малих шанси да уђе у ту установу, у интервјуу поводом награде износи идеју да би домаћи писци „требало те муке… да реше на тај начин, што би, угледајући се на друге народе, основали засебно једну академију књижевности и уметности…“
Сем урођеног дара, на трасирање животног пута утиче и понашање према околини. Експлозивни Црњански не губи ни једну прилику да испољи своја (не)расположења, па иде чак и на двобој са човеком, где се унапред са сигурношћу могло рећи ко ће победити. Срећом по оба, било је „нерешено“.
За то време ћутљиви и тихи Андрић стиче симпатије околине. Не показује мањке опрезности. На фотографији из 1927. године он се налази у једној групи излетника. Сви су понети лепим временом тако и обучени, само он „злу не требало“ држи преко руке савијен мантил… Слика својим језиком довољно каже. Андрић гради мостове на обе стране. Црњанском ће за Цинцар Марковића рећи да је „то пријатан човек, бонвиван, врло лепог понашања“. Са друге стране, сам Цинцар Марковић каже Црњанском како је од Андрића о њему чуо „много и лепо“. То је време кад Андрић ужива толики углед да се сматра како он практично води Министарство иностраних послова.
Природни наставак је што бива постављен за посланика у Немачкој, тада најважније место за судбину земље. За то време Црњански је само аташе, звање које његов пријатељ и председник владе Милан Стојадиновић помиње скоро са презиром. Ипак, и за Андрића није лако. У време непосредно пред рат у крајње напетим околностима са Немцима преговори се воде између две владе без знања и учешћа посланика Андрића, што овог тешко погађа. У то време Црњански, аташе у Риму, живи опуштеније, иако је свестан збивања око себе. Већ 1939. године оба дотле активна писца су „заћутали и престали са писањем. Доласком рата матица живота их носи својим током и они ту не могу скоро ништа да утичу. Црњански доспева у „савезнички“ Лондон где на књижевном плану није урадио ништа. Андрић живи у поробљеном Београду, али са јаком вољом да би одвратио мисли од беде свакодневног живота у граду, подједнако „савесно“ рушеном и од окупатора и од савезника (људске жртве су приближне) и ствара дела која ће му касније отворити пут до пуног успеха. Завршетком рата за двојицу писаца прилике се мењају. Непрактичном Црњанском у туђини предстоји пут трпљења док се прилагодљиви Андрић и у новим приликама сналази и успешно „плива“. Тако је кроз две деценије. Црњански ће урадити мало али значајно. Неће ни Андрић урадити много, али то ће заостајати за оним што је дотле остварио.
Два блиска лица која се баве истим послом се узајамно без посебне намере „прате“ и претичу, или по сличностима или по „контрастима“. Ниједан од њих не може бити равнодушан према (не)успеху оног другог. Кроз предратни период Андрић је у бољем стању. У ратним годинама то се може рећи за Црњанског. Поратно време доноси обрт на више праваца. Андрић је прихваћен од новог режима и објављивањем три романа настала током рата постиже свој „претпоследњи“ успех. Црњански доспева у положај неприлагодљивог емигранта и остаје потпуно сам. Ту се нашао под посебним околностима, као бивши службеник бивше од савезника напуштене владе. Српска емиграција је рат провела у земљи, а потом се нашла ван и ту пренела све своје поделе из земље. Ипак, живела је колико-толико повезано, некад чак организовано. Црњански се није осећао делом ниједне од њих, али ниједна није сматрала овог човека својим. Његова борба за опстанак се представља на разне начине. Крај рата значио је и крај Андрићевог главног дела у књижевном стварању. Код Црњанског није тако. Од 1939. није објављивао све до после рата. У поратном периоду даће три значајна дела: Друга књига Сеоба, Роман о Лондону и Ламент, чиме ће завршити свој рад у коме и предратни и поратни период имају подједнако велики удео и улогу.
Године 1959. Андрић се нашао у Енглеској и на његово тражење долази до сусрета са Црњанским. Тад су се могли чути утешне речи: „Па Ви Црњански и нисте емигрант, ваше се књиге штампају и читају код нас, и многи ваши читаоци не знају да сте ван земље, јер је ваше дело присутно…“. Ово и овако речено је између половичног и тачног. Дело Црњанског јесте присутно у земљи, али се о њему говори шапатом, па зато читаоци и не знају много о писцу. Тим поводом Црњански је касније причао „Андрић је срећан човек. Увек га прати срећа. Имао је лепу каријеру, лепе жене, увек добре приходе… Увек је такав и био: ред, пажња, церемоније праве, дипломата од каријере…“
Из тог времена потиче и „снимак“ о угледу Црњанског у земљи. „Црњанског је поштовала омладина (и комунистичка) око 1949. године и његове књиге су постале реткост. Показало се да је Црњански више тражен од Крлеже и Андрића. Мени је Таса Младеновић у Паризу рекао да он Црњанског сматра највећим живим Српским писцем.“ Црњански је добијао обавештење о књижевним збивањима у земљи и будно прати сваки Андрићев корак и изјаву, и региструје их. „Има много обешењаклука око превода, иако је Иво (Андрић) у Дубровнику много хвалио преводиоце…“
„Не бих могао да признам никад, да је мој роман други, па ни иза романа мог старог пријатеља Иве Андрића, нобеловца не бих признао чак ни једном међу нашим књижевницима, мојим савременицима. Мислим да онакве ранг-листе књижевника немају смисла, јер су скоро увек личне.“ Тад су се Сеобе Црњанског нашле иза дела Иве Андрића „Проклета авлија“.
Пред крај живота више нису имали тема за разговор и међусобно се избегавају. „Сваки до њих живео је свој живот. Андрића су пазили и о њему водили бригу други људи, па и званиччник државе. А Црњанског је пазио један део српске литературе, онај млађи.“
Андрић се у време пријема Нобелове награде јавио Црњанском, на шта је уследио и одговор: „Драги Иво, примили смо вашу карту из Упсале, па у одговору желим да вам кажем, да смо вас пратили у мислима, на вашем путу… Верујте да вам обоје без икакве зависти у вашој срећи желимо најбоље за идућу годину.“ Писмо је упућено преко „Политике“, пошто Црњански не зна адресу Андрића што значи да њихови контакти имају „повремен карактер“. Треба подсетити да у науци „нема тачке“ истраживачима је сумњив управо израз „без икакве зависти“. У „хоризонтали“ она се може прихватити дословно. У „подземном психоаналитичком смислу“ значио би супротно. У таквим околностима много чега се крије и од самога себе, а то је и знак да истраживање ту треба да стане.
У затвореном кругу Андрић каже: „Међу свима нама Црњански је био богомдани уметник, само је био луд.“ И ту би се могло говорити о виду зависти. Неко јесте бољи, али заузврат „утеха“ долази од другог дела исказа. Ни Црњански, што је очекивано, није остао дужан: „Многи нису признавали његову величину. Говорили су да му мотиви нису богзна какви, локални.“
Увек опрезан, самоконтролисан Андрић крио је са успехом оно што га мучи. Његово стварање стаје крајем рата. Код Црњанског време рата је само „међа“ у писању. И после тога даје вредна дела – Ламент, Сеобе, Роман о Лондону… Иако са највишим признањем Андрић није могао радовати оном што се дешава повратком Црњанског. Добар део – претежно младих –потпуно се окреће Црњанском. За Андрића је то „губитак“. Рекао је своје и добио што му припада. Од њега нема шта да се очекује. Сад су очекивања усмерена према Црњанском који сада такође може мало да каже (и то је припадало ранијем времену).
Ореол прогнаника и вредност дела створеног у туђини увећали су тријумф повратка Црњанског. Дочекан је као „звезда“. Били су то изрази чистог одушевљења, без примеса. Свечаности из 1961. године имају друге црте. Ту је присутна црта и званичног и пратећег инертног, чега код Црњанског нема. Андрићу се указала прилика да се „огласи“ поводом покушаја да Црњански буде „прекоредно“ примљен у Академију. Некадашњем пријатељу је створио пакост, а себи нанео непотребну трајну мрљу.