Интересовање за водећу личност обновљене српске државе, која, нажалост, траје кратко, само од 1804. до 1813. године, почиње већ са првим данима отпора и траје непрекидно до данас. Судбоносна 1813. спречава да се личност вође, тада у борби настале и сталним ратовањем брањене српске државе, сагледа у потпуности. Кога занима бивша лепотица или посрнули трговац који је некад био међу водећим? Интелект, по својој инерцији, жели да поредак који постоји данас „прошири“ и на „јуче“. Тиме се ослобађа напора око бављења променама и бројним узроцима који до њих доводе.
Мученичка смрт у Радовањском лугу (1817.) прибавила је Црном Ђорђу накнадне симпатије. Оно што је Србија имала до 1813. није постигла у потпуности ни седам деценија касније. О Црном Ђорђу пре 1804. године мало се знало и онда а потом са појачаним интересовањем, поред поузданих података, стварала се фама чије разне верзије спречавају да се утврди шта је стварно. У писана сведочанства Вожд улази споро и са много мање података од онога што би дало могућност да се више сазна. Појавио се нагло и по природи посла – као водећи човек – постао је недоступан. Они који су били око Вожда, обузети ратним невољама, нису се занимали за његову прошлост, а другима је било немогуће да му приђу. Чак и Петар Јокић, као Ђорђу врло близак човек пре устанка и кроз устанак командант његове гарде, довољно је далеко од места где се расправља и одлучује. И на његовом примеру најбоље се прати настанак слојевитости у српској војсци и губитак почетног „демократског“ карактера. Само неколико дана после Орашачке скупштине почиње други начин живота: „Ујутру нам наједанпут заповедише да идемо. А, већ куд? Не знамо…“.