ПОШТЕЊЕ И ПОВЕРЕЊЕ ЖИВЕ У ВОДЕНИЦИ

Кроз хиљаде година уређаји за млевење жита на разне начине представљају сапутнике људског живота. Начини рада и називи се разликују али се слободно може рећи да је то прва „индустрија“ односно „машинерија“ којом се човек користи и тако олакшава свој живот. Кроз векове као и у целој историји ту се мало шта променило.
При помену воденице и воденичара наилази се на нешто мистично, нешто што је ретко, изузетно далеко од свакодневног. У тумачењу тих појава околина се разликује. По једнима воденичарско занимање је просто. Јасно је да се овде налази одраз тешких животних прилика које човек повремено пролази зависно од околности опстанка. До раскорака долази услед разлике између мале накнаде воденичару и услова живота који воденичара терају да узме неку „шаку више“. Гледано његовим очима код воденичара то изгледа тако. „Жртва“ то доживљава друкче за њу то је „пропаст света“. Вршити услугу млевења жита народу и захвалан је и незахвалан посао. Ако радите поштено, тачно и квалитетно, то је захвално, а ако радите обрнуто, то је незахвално. По једнима то је добро, повољно стање:„лако је њему, њему вода доноси“, улагања су мала трошкови скоро никакви. Овој струји припада и аутор (који је и сам воденичар) са тврдњом „поштење и поверење живе…“
У своје време владика цетињски Петар Петровић Његош жалио се Вуку на сиромаштво Српског језика кад нема израза за апстрактне филозофске појмове. У свему томе вешти Вук нашао је начина да га утеши – да је то народу било потребно он би такве речи створио. Кад је могао да нађе начина да створи назив за сваку чивију на колима и у воденици. Стварно је тако сваки део воденичког уређаја има свој посебни назив, сликовит, уместан. Маса људи кроз векове провела је сате па и дане у чекању да се жито самеље. Из очаја као и из досаде излаз се тражи у давању назива. Био је то дуг процес са оштром „селекцијом“. Само најбољи изрази били су прихватљиви и опстали у употреби.
Пред састављачем осврта налази се вишеструки ризик колико ће успешно представити садржину књиге и са друге стране да ли ће и у којој мери задовољити укус аутора. Ово је особито дело у чијем настанку учествује више састављача. Потом она је друга по реду у замишљеној серији књига које ће доћи после. Ту је реч о „Ђединој воденици“ (појму који је већ ушао у одговарајућу стручну литературу) чији корени се везују за сада већ далеку 1850.годину, значи средину претпрошлог 19.века. Неизбежно и на општу несрећу и аутор је дете свог времена које као и већина Срба себе и своје место смешта у „западну Србију“. Тиме иде у сусрет давнашњој жељи Беча и његовом настављачу Брозу. Пре би се тај простор могао оценити као средишња Србија – западна Србија је много даље – тамо негде око Бања Луке. Нажалост то је још „далеко“. Облици утисака су различити од неког само једноставног потписа преко дивнихи дубоких мисли до читавих песама. Срећу се најразличитија имена са многих тачака земљине кугле у којима расејани Срби живе а потом су имали прилике или потребе да посете већ чувену „Ђедину воденицу“.
Времена се мањеју а са њима и систем израза. Неки се потискују и уступају место новима. Међу скоро заборављеним изразима спада и појам „мој воденичар“ који је у сваком народу живео кроз протекле векове. Судећи по књизи сада је тај број (поменуте су и Пале) на целом Српском простору пао на око стотинак људи окупљених – што је за пословично разједињене Србе успех заједницу „Друштво воденичара Србије“.