Покојни Богољуб Ћирковић био је подједнако моћан и покварен човек. Склон крађи и подметању сваке врсте. Радио је и био плаћен. То му је било „мало“ па се служио крађом. И то му није било довољно. Све неправилности свог рада скривао је терором над сарадницима.

Тако је сарадника Душана Павловића пуних тридесет година терорисао својим „поштењем“, говорио о њему као лопову и шизофреном. Тако је поступао и кроз дванаест година после смрти Павловића. Није се боље понашао ни према осталим сарадницима.

Године 1992. под видом реновирања Музеја „преусмерио“ је новац намењен библиотеци и поделио са С. Милеуснићем сто тадашњих просечних плата, што је око десет година нечијег рада.

У време кад сам под утиском дотадашњег искуства покренуо то питање на сцену ступају „газде“ и једном угледном архијереју (ако се у таквим условима о угледу може говорити) наложили да ме на сваки начин удаљи из библиотеке.