– „разговор“ са царицом –

Главни јунак друге књиге Сеоба има утисак да је „мува у мрежи неког паука“. То је стога што се креће ивичним зонама сучељавања две империје. Тај (међу)простор је увек „минско поље“. Велики је „терет“ на њему и кад су у питању размишљања и улога која му се приписује. Приказан је као видан фактор током припрема и извођења сеобе, а потом се своди на ниво само једног учесника сеобе и губи се…
Све што је везано за то време, „у ветар ето, све се руши— Јесу ли се обукли у светло оружје и вратили у оклопу сребрном на ратишта своје земље победоносно као архангел? – Врага! – Дођоше овамо у гомилици, одрпани као простаци. Виткович, ето, бригадир, а чека на плату осам месеци. Нико их овде у Кијеву за Сервију не пита.“ Упозорења су стизала са обе стране да не очекују много. Није се имало коме рећи, уз то су и емоције претегле.
„Увидео је какав ће крај сви они имати, и у филозофическом смислу у Росии – крај који ће и он имати. Био је исти, који би и у Аустрији имали… Руски народ, Москву, неће ни видети ни познати. Даће своју крв, па ће у јесен у степи, у Азову нестати.“
Патријарх Арсеније III Чарнојевић посредством Светогорца Исаије шаље 1688. године писма руским царевима Ивану и Петру Алексејевичу. Обавештава их о тешком стању свог народа под Турцима и позива их да искористе повољне прилике ради ослобађања православних од Турака. Руски цареви су одговорили патријарху да се стрпи док они организују војску за ослобођење балканских хришћана и да се не ставља ни под какву власт сем њихову. Посредник Исаија је био ухапшен, а писма одузета тако да патријарх њих није добио, што није много мењало ствар. И да су доспела у праве руке, писма би била слаба утеха. Она би сама показала колико је руски двор далеко и немоћан да схвати прилике у којима се хришћани налазе у условима борбе за голи опстанак. Нема говора о могућности неког избора или „стрпљења“. Ако је патријарх као човек великог искуства и широких видика могао да размишља на такав начин, шта може да изненади размишљање полуученог капетана Павла Исаковича пола века касније?! Треба истаћи да се током друге половине 18. века са српске стране појављује више планова о ослобађању хришћана испод турске власти уз помоћ Русије. Таквом изазову није одолео више мудри и опрезни него учени карловачки митрополит Стефан Стратимировић. Онда се понашање и доживљаји капетана Исаковича појављују у сасвим новом светлу и његова личност се мора сагледавати из другог угла, независно од тога како чини „самовоља“ аутора „Других сеоба“.
Писац неретко кроз своје дело представља Србе у најгорој могућој верзији. Чини то и са главним јунаком Друге књиге. „Павле је пред том сликом стајао данима – кад год је могао. У мозгу, као лудаци, он је осећао да је већ био у тој вароши и ако у њој никада био није. Била је то варош на води, као што су вароши у сну.“
Иако је био преварен и притом сазнао током истраге са каквим ризицима је његово тражење скопчано – прогон у Сибир, исеченог језика – он не одустаје од своје основне намере. „Сачуван је и последњи рапорт Исаковича у ком моли да му се ипак дâ отпуст у Санкт-Петерсбург, где жели да тражи аудијенцију.“ Одлучност претпостављеног Витковича сачувала га је од даљих понижења.
Можда би се питању могло приступити и другим путем. Управо у то време у руској војсци се налазе на десетине српских официра, и то оних са највишим звањима. Нема примера да је неко од њих на тај начин иступио са сличним плановима. Приступ царици њима је био неупоредиво једноставнији и они не користе ту прилику. Какав утисак би могле учинити речи неког капетана?!
„Буде ли руска царица само мирно саслушала њихове молбе и јауке, селидба њихова наставиће се као бујица у Росију и неће је моћи зауставити… Нови ће пукови имати да се у Миргороду формирају. Њихова армија ће да расте. А једнога дана они ће се вратити у своју Сервију, коју напустише под превару… Његов ће национ сутра проговорити кроз његова уста, кроз молбу његових очију и неће више бити национ усамљен, сам самцит…“ Од романа се не може очекивати оно што се може наћи у сећањима принца. Одговор царице вероватно би био мање одређен: „Ми ћемо учинити све што можемо да Русија не призна анексију – каже цар и скреће мало поглед да не гледа узбуђење које се вероватно оцртава на моме лицу – али даље од тога не можемо да идемо. Ако Аустро-Угарска остане при своме захтеву и ако не покаже спремност на попуштање ваши изгледи су слаби. Шта може да учини Русија у овом часу… Русија има својих брига…“ Исакович не би чуо овакве речи али не ни много друкче. Међутим, утисак тих речи био би на Исаковича исто тако поразан као и на принца Ђорђа: „Цареве речи ме просто убише. Ниједног момента, долазећи овамо, нисам могао ни да претпоставим да би царев одговор могао да буде одбијајући…“
Циљ осврта је ублажити невоље Павла Исаковича, за кога се мисли да је монтирани пријем нешто најгоре што му се могло десити и поменути притајено убеђење да би у случају стварног пријема он постигао неки успех. Највероватније ефекат његових речи и тад би био ништаван у истој мери, али би његов очај протоком времена постајао већи. Овако је неуспех унеколико био амортизован чињеницом да су му само његови земљаци, и нико други – подвалили.