Планирану рубрику „Катена“ у доброј мери треба схватити и као „негатив“ српске историје. За протеклих осам векова српским просторима протутњало је много невоља, по суштини истих и само привидно у различитим (уни)формама. Стога је врло мало континуитета код низа појава. Обично оно што је некад изгледало добро, показало се као кобно.

При бављењу овим послом треба помишљати и на присуство феномена „негатива“. Често се о неком времену расуђује на основу (не)успеха посла. Ради се о коришћењу полицијских и судских аката, где се јасно види да неки план и договор уместо да буде остварен, доспева на суд. Послато писмо, уместо да стигне до адресанта, плени полиција. Пребеглица, уместо да стигне до циља, бива ухапшен. Супротни случајеви, где се све одвија по плану, у таквим приликама за јавност на дужу стазу „не постоје“. Начелни став према крађи је познат. Међутим, кад се испостави да је она „мање зло“ у поређењу са оним што се касније десило, онда се и на конкретан поступак друкче гледа. Својевремено је Вук Караџић продавао старе рукописне књиге. При сеоби Народне библиотеке 1915. године, нестало је крађом много вредних књига. После уништења Народне библиотеке од стране Хитлера, поменути поступци појављују се у новом светлу и многи жале што се није „крало“ и више – остало би више и сачуваног.
* * *
По листи поглавара Српске Цркве из 1969. године тадашњи патријарх Герман био би 43-ћи јерарх са тим звањем. И тад су били познати каталози и списак са друкчијим бројањем, који се међусобно нису слагали и зато је листа, том приликом створена, примљена као неко „средње решење“. Спорно је време после Косовске битке па до пада српске државе (1459), а потом и кратко време између 1750. и 1766. године, када је помоћу Цариградске патријаршије и османске власти Пећка патријаршија укинута. Видна је брза и „неконтролисана“ смена више истих имена. О неким патријарсима између 1389. и 1459. године сведоче неретко усамљене и непроверљиве вести. Стога није искључено да су у неком кратком периоду постојали неки патријарси о којима вести нису сачуване. За сада су из поменутог списка спорни Данило IV и Теофан. Њих не прихватају сви аутори.
Поменом Германа као патријарха који је хиротонисао Саву за првог српског архиепископа уместо Манојла, како је стварно могло да буде – биограф Доментијан као да је нехотице открио намеру свог књижевног поступка да процес стицања самосталне Српске Цркве који се одвија у две фазе, ради лакшег описа прикаже као јединствен поступак.
* * *
„У бици на јужној Морави (1190) српска војска поражена је од Византије. Немања враћа мањи део освојених области византијском цару, а његов средњи син и престолонаследник Стефан жени се царевом синовицом Евдокијом.“ И лаик ће приметити да у овом тексту није све у реду. Ако поражени враћа само мањи део освојених области и уз то постаје зет победника, шта ли би се тек десило да је у поменутом сукобу српски владар победио? Тачно сто година касније српски владар краљ Милутин (1282-1321) у далеко повољнијим околностима постаје зет византијског цара и то се сматрало великим успехом. О сразмерно већем успеху Немање у бици на Морави говори се као о поразу. Немањин средњи син Стефан у време склапања брака није био престолонаследник. То ће постати касније, захваљујући чињеници да је био царски зет.
* * *
У срећним временима, мање познати храмови покривани су каменим плочама. За оне познатије то се сматало недоличнм и они су покривани оловом. То се показало као кобно. Оловни кровови били су прве жртве иноверног освајача. Скидањем оловних покривача и храмови су деценијама били без икаквог крова, изложени дејству временских (не)прилика. У таквим условима страдале су фреске које су често извор података. Тако је нестајала и историјска грађа драгоцена за науку. Да су неким случајем владарске задужбине имале мање вредне кровове, остала би боље очувана и њихова унутрашњост.
* * *
Савин биограф Доментијан (1253) сматрао је да је за његовог читаоца важније да сазна о Савином животу у Светој Гори и у Светој Земљи него о његовом раду у земљи. Време се изокренуло и показало се да је та процена, у оним условима сасвим оправдана, заправо била промашај. Вести о животу у земљи током векова се губе, а о животу у Светој Гори и Светој Земљи доста се зна и без Доментијанових сведочења, иако су она и ту драгоцена и често незаменљива.
* * *
Прота Никола Беговић објавио је 1874. године своју Историју Цркве Србске. У њој се говори о православљу као Цркви, док се латинство и ислам цене само као вера. Није јасно зашто је касније ту своју умесну поделу напустио. У општем поимању навикло се да се на јерес гледа као на нешто „мало“, што не угрожава. Код латинства и ислама није тако – произашли из Цркве, ојачали су и запретили њеном опстанку.
* * *
Кад су Срби успели средином 19. века да стекну своју нову државу, веровало се да је Београд као њена престоница, иако је смештен тамо где би требало да буде гранична караула – по изразу војводе Радомира Путника – најбезбедније место. Стога су старине из још великог дела поробљеног српства по могућностима ту допремане. У наредним деценијама ту су биле неколико пута излагане опасности уништења, да би се кроз целу њихову историју за Србе најтрагичније 1941. године то коначно и десило.
* * *
О 1375. години као датуму у животу Српске Цркве каже се да се тада десило: „Измирење српске и византијске Цркве. Васељенска патријаршија дала опрост Душану, Урошу, Јоаникију и архијерејима; пећком архиепископу призната титула патријарха у унутрашњем саобраћају. Душану постхумно призната титула цара Србије.“
Колико је овако срочено представљање догађаја тачно – то је питање за себе. Овде ће се дотаћи само неки моменти. Прогласом царства и патријаршије 1346. године до измена долази само на плану формалног – суштински није додато или од неког узето ништа. Српска Црква, дотле називана архиепископија била је потпуно самостална и чин из 1346. године у том погледу није имао шта да дода. Нетачно је рећи да је том приликом дотадашњи архиепископ Јоаникије рукоположен. „За првог Српског патријарха рукоположен је архиепископ Јоаникије“. Јоаникије је већ имао епископски чин и није могао бити „рукоположен“, он је тада само проглашен за патријарха. Слично је и на државном плану – дотадашња српска краљевина је потпуно самостална са својом независном црквом – самодржавна и самоосвећена по речима старог биографа. Кад се погледа садржај обимне Опште историје Цркве од Ј. Поповића (1912) наводна анатема Српске Цркве била би јединствен случај без аналогије. Иако је током векова било великих преступа и огрешења о црквени поредак, никад није изрицана нека анатема такве врсте. Најближи пример јесте обнова Бугарске крајем 12. века. У побуњеним областима затечени грчки епископи били су принуђени да хиротонишу за епископе домаће особе, а потом су Грци побијени. Ни тада није било речи о анатеми, нити је код Грка постојао јединствен став које санкције применити на виновнике поменутог злочина. Наведено излагање о 1375. години настаје на основу излагања последњег Даниловог настављача из зборника Животи краљева и архиепископа Србије. У тумачењу његовог списа улога науке своди се само на парафразирање текста из поменутог зборника.
Толико некритички однос аутора нове епохе није лако схватити пошто у том житију постоји низ проверено нетачних и скоро исто толико и немогућих тврдњи. Иначе, код дела аутора видна је склоност да питање тобожње анатеме из средине 14. века решавају по моделу шизматичког бугарског егзархата из 1871. године.
* * *
Изворно књижевно стварање у старој српској држави било је оскудно и по броју писаца и по броју створених дела, а потом и по њиховој вредности. Углавном су то житија и службе домаћим светим – и то не свима. Нема дела дубље садржине над којом би се морало дуже задржати и добро размислити. Зна се да је много од некадашњег књижног фонда током векова бурне историје нестало на разне начине. Стога констатација како је мало вероватно да је међу несталим делима сасвим нестало и неко српско – делује као „утеха“, односно и да је све сачувано, слика не би била много повољнија.
Хроничар Георгије Акрополи византијског владара Алексиjа III зове царем, што не чини при помену Алексија IV и Алексија V. Супротно чини „схолијаст“ у Пећком препису доментијановог житија, по коме тобожње одобрење за посвећење Саве даје и „Алексије Дука“.
* * *
Изгледа да Доментијан не поступа исто при састављању своја два дела – житију Саве (1253) и житију Симеона (1264). Први спис је урађен по унапред створеном плану ради успоставе „равнотеже“. Циљ му је био да излагање о Савином посвећењу за архиепископа, као средишњи догађај Савиног живота и његовог народа, и „просторно“ доспе у средиште књиге. Тако је подједнако простора посвећено Савином животу и раду пре, а потом и оног после Савиног боравка у Никеји ради посвећења. У првом делу такође постоји унутрашња уравнотеженост. О Савином деловању у више области посвећује се и одговарајућа сразмерна пажња. Простор другог дела списа попуњен је претежно детаљнијим описом два Савина путовања у Свету Земљу, док се о четрнаест година Савиног столовања на трону самосталне Цркве говори мало. Потоњим генерацијама, жељним што већих знања о старој српској држави, много би више одговарало да је у тој области Доментијан поступио обрнуто. Кад је после 10 година састављао свој млађи спис, Доментијаново излагање је „линеарно“. Догађаје излаже по хронолошком принципу. Не оптерећује га потреба да распоредом текста ствара привидне симетрије. При раду 1253. местимично се можда огрешио о манир писца житија, пошто су састављачу тад скучене могућности. Он не сме да склизне у излагање хроничара, пошто би тиме довео у питање вредност свог рада као хагиографа. У оквиру Савиног житија се нашло и оно највредније од свега што је као хагиограф могао да каже и о светом Симеону. Тад није знао шта га чека кроз десет година – задатак да састави и житије светог Симеона.
* * *
Да ли охридски архиепископ Димитрије Хоматијан противречи сам себи кад у свом протестном писму каже како Србија има свога епископа у Расу, а потом у истом тексту говори о наводном прогону призренског епископа? Стога се јавља питање – зашто при помену Раса није поменуо и Призрен? Потом, у науци се говори да су тад у Србији постојали липљански и дабарски епископ. Стога је могуће поводом истицања Раса помишљати на постојање извесне црквене аутономије у оквиру српске државе, чији носилац би био управо рашки епископ, као јерарх са највећим угледом. Након успоставе самосталне државе и њеног издвајања из састава Византије, није могла Охридска архиепископа вршити своја овлашћења на простору под влашћу српског великог жупана на онај начин како се то радило раније, док је област била у границама Византије као целовите државе.
* * *
Прва половина 13. века тече у знаку латинског царства са седиштем у поробљеној престоници Византије. У то време поданици раније империје прво поражени, потом подељени, живе у различитим условима. О сложености епохе посредно – на свој начин – сведочи и српска наука. Незаменљива едиција Византијских извора за историју нашег народа спремана је деценијама. После појаве прва четири тома настаје застој у припреми следећег тома и након извесног колебања сматрало се да решење лежи у издавању шестог тома док се не реше питања око појаве петог тома – то је време настанка српске архиепископије и краљевства. У тим дилемама протекло је више од три деценије без изгледа да је решење на видику – сјајан пример за илустрацију колико је тешко писати о времену и раду Саве.
* * *
Циљ је ширење тематског круга уз коришћење или стварање и друге „оптике“ (угла посматрања). Тиме се бар унеколико ублажава оскудица извора. Ако нема могућности да се дође до новог, може се прибећи исцрпнијој обради познатог на нови начин. Тај метод понегде би био од помоћи да се увиди постојање нечега о чему се досад није ништа знало. Српска наука је имала на располагању кратак период од неких сто година, па и он беше испрекидан ратовима и идеолошким ропством. Сваки прекид скида са сцене зреле искусне ауторе, а потом у миру њихов посао настављају људи који прво треба да „освоје“ и усвоје оно што је дотле урађено. У редовним приликама та смена би текла спонтано, природном сменом генерација – где би старији преносили своја искуства на млађе – на обострану корист и општи напредак.
* * *
Кључна студија о ктиторству код Срба потекла је из пера руског научника Сергија Троицког пре више од осамдесет година. Она је била потпуно на нивоу могућности и захтева свог времена. Већ се по наслову „Ктиторско право у Византији и немањићкој Србији“ види да је тема обрађивана по истом обрасцу, иако је тај феномен код Срба далеко скромнији због краткоће времена у коме се могло радити, ипак има своје особености које треба обрадити према постојећим приликама и стању извора. Из тог разлога, слика о ктиторству код Срба није потпуна. То је озбиљан недостатак који још дуго неће бити отклоњен – мало је вероватно да ће ова тврдња бити демантована. Не чуди што је тако данас, кад у оно време великог успона земље није искоришћено ни приближно од онога што се могло – ништа није спречавало ондашње Србе да, по примеру Цариграда, бар свака владарска задужбина добије и има свој посебан типик. Код Срба се у том погледу остало на нивоу оснивачких повеља, где је главни део садржине набрајање дарованих имања и њихових међа.
Не чуди што код српских аутора постоје недоумице о пореклу речи „ктитор“. Ни самим Грцима ту није све јасно у подједнакој мери, иако је реч из њиховог језика. У код извесног дела Грка, као и код Срба, реч „ктитор“ се повезује са глаголом ктизо, уместо са глаголом ктазме (стицати). Недоумица није без основа. Према некадашњем душевном доживљају, појам је ближи градњи него поседовању.
* * *
О крају и паду старе српске државе (1459) мало се шта може рећи и то је поновљено много пута са извесном дозом фатализма, као да је неизбежно тако морало да буде. Овоме се може прићи и из другог угла. Византија пред свој пад пролази кроз слично стање, али је у писаним изворима то време тако „богато“ обрађено са више страна и низањем сликовитих детаља као да се ради о зениту државне моћи. Злобник би рекао да Цариграђани „уживају“ у свом поразу. Код Срба чак и светли моменти, људски гледано, слабо су обрађени и до искључивости различито тумачени. Помен опадања, гашења, страдања, њима је одбојан и зато су вести о томе само успутне белешке настале по нагону појединаца да оставе трага иза себе.
* * *
Поводом стварања мреже епископија по доласку Саве у земљу након свог посвећења за првог српског архиепископа у литератури се срећу различити спискови затечених и новооснованих епархија. У вези са тим је и домишљање да ли је могуће у то време посвећење више епископа за један дан. То је беспредметна проблематика. У питању је посвећење око десетак особа које се могло мирно обавити за неколико дана. Затим, није било разлога за неку „журбу“.
Према биографу, Сава је на свом последњем путовању посетио све три источне патријаршије – Јерусалим, Александрију и Антиохију. При опису посете Антиохији, каже се како се сусрео и са патријархом. Аутори се не слажу у редоследу патријараха и хронологији њиховог столовања. По некима, антиохијски патријарх у време вероватне Савине посете и није био тамо, већ се налазио у Никеји. Остаје питање да ли је до сусрета Саве и патријарха стварно дошло или се то десило по „инерцији“ казивања.
* * *
При писању није једноставно одржати исти подједнако критичан ниво током излагања. То је нарочито тешко тамо где се по природи посла намеће такав однос или аутор то свесно жели, па то и истиче. На први поглед необично, али може бити од користи при процени вредности рада пример струјног кола. Чим се деси „прекид“ било где у конструкцији, оно престаје да функционише. Недовољно се при писању о томе води рачуна. Логички след мисли прекида се онда кад се дође до ивице могућег. Велика је заблуда и методолошки неприхватљиво да се ради даљег излагања призове у помоћ поштапалица типа: можда, вероватно, свакако, по свој прилици… Реч можда у овим приликама као да хипнотише. То је као раскрсница у непознатом пределу – „можда је овако…“ То је само једна од могућности које се нуде и она стоји усамљена у односу на безброј оних подједнаке вредности, које се у том тренутку свесно занемарују и потискују. Занемарује се опасност која настаје од момента кад се преко једног „можда“ оствари „консензус“ који делује као чињеница и у даљем излагању тако користи.

29. март 2018.г. – (Катена 1. наставак)
Из тешко појмљивих разлога избегава се бављење Саве у Никеји и његов сусрет са царем Јованом Ватацем на повратку са првог Савиног поклоничког путовања по светим местима током 1229. године. Десет година раније Савиним посредством успостављена је веза Свете Горе, тада под влашћу Латина и никејског цара као наследника од крсташа срушене Византије (1204). У редовним приликама је све до 1312. године Света Гора била под управом цара. При сусрету Саве и цара Јована Ватаца, Атос је у границама од Латина ослобођеног Епира чији господар Теодор Анђел је тада војно и политички најмоћнија личност на Балкану и савременици у њему гледају скорог ослободиоца Цариграда и обновитеља срушене Византије. Све то је пало у воду после пораза Теодора у бици на Клокотници у пролеће 1230. У време највећ моћи и угледа солунске области, преко Саве Света Гора је бар у идејном погледу била под управом никејског владара. Брод којим Сава из Никеје стиже у Свету Гору на себи носи цареву слику што је сведочанство његовог символичног присуства. Према биографу, Сава по доласку на Атос обилази све водеће манастире и тек онда брод се враћа за Никеју, вероватно са сагласношћу главних светогорских обитељи да признају цара Јована за свог правог господара. На ову појаву пажња се не скреће случајно. Даља истраживања ће вероватно показати да је током овог сусрета Српска Црква постала потпуно самостална. Из литерарних разлога Доментијан као агиограф две фазе спаја у једну. Ту лежи разлог што се „греши“ око имена патријарха.
Епископ Марко је „скрајнут“ и као личност и као писац. Кад се говори на ширем плану о старој српској књижевности он се помиње више успут, као да није равноправан са осталима, иако његово књижевно дело заслужује већу пажњу. Написао је житије свог учитеља патриајрха Јефрема и две службе – архиепископу Никодиму и патријарху Јерему. Већ то је довољно да му обезбеди место међу најугледнијим писцима. Таквом стању доприноси његов од науке нерешен јерархијски статус – не може да се одреди шта значи и на шта се односи његова титула епископ пећки. Списи који се односе на покушај епископа Марка да установи култ својих родитеља Герасима и Јефимије остали су само на томе. До новог доба доспели су само у једном препису који је након објављивања садржаја нетрагом нестао. Иначе, Марков спис је био, као што се код Срба обично дешава, „додатак“ накнадно налепљен у минеју за мај/август из 1399. године.
Охридски архиепископ као да прави разлику између израза епископ и архијереј. Данас до делује необично, али у оно време то није усамљен случај. Ипак, утисак је да примера нема много.
* * *
Савременик Маричке битке инок Исаија тврди како је деспот Угљеша прикупио војску од 60 хиљада, што ни у машти није могуће. По томе није усамљен. Три века раније неки хроничари помињу војске од 600 хиљада. Делује као прича Исаије о 60 хиљада.
* * *
„И чу за њега васељенски патријарх Мануил, јер сијаше у свету као сунце и због добродетељи његових постави га за архијереја све српске земље и предаде му стадо да га напаса добро. Епископе постави и сав свештени и монашки чин умноживши, архиепископију сазида сваким лепотама.“ За разлику од Савиних биографа Доментијана и Теодосија, где се „погрешно“ даје име патријарха који је хиротонисао Саву у Никеји – Герман уместо Манојло – пролошка житија и неки родослови тачно наводе име патријарха Манојла, зависно одакле црпе вести.
* * *
По досадашњем схватању маргинално што значи да се тако према томе и односило овде у извесној мери бар на тренутак доспело у први план да би привукло пажњу и било поново вредновано. Није могуће да тај труд буде потпуно излишан. Мора се бар нешто наћи што ће дати подстицај за даљи рад, који ће бити крунисан успехом. Ритам и краткоћа живота дозвољава да се истраживачи баве претежно „магистралним“ правцима када је ту све јасно и исцрпено.
Поједини аутори током описа установљења нових култова то чине на такав начин да цео подухват делује скандалозно. На једној страни су врхунске „барабе“ и преварани а на другој крајње наивне „будале“.
* * *
Кад је реч о градњи храмова од стране младог Немањића по Топлици, истиче се како се његови синови и биографи не слажу у поретку градње. Треба водити рачуна да се при излагању може користити и временски и просторни принцип, и отуда је неслагање природно.
* * *
„Међутим Београдска крмчија у неким местима где у Дечанској крмчији има грешака има исправан текст: …у 12. правилу картагинског сабора 1114. број епископа правилно „двенадесете“ не 10 као у Дечанској“. По 12. правилу картагинског сабора епископу треба да суди 12 епископа. У неким рукописима Светосавске крмчије тако и стоји у тексту правила, али у тумачењу које је уз текст каже се да епископу суди десет епепискпа, као да само неки ред раније није друкче речено. О овако (не)доследном односу преписа Крмчије може се гледати и из другог угла. Тачан број епископија које постоје у време Светога Саве не може поуздано да се утврди. Он се креће око броја десет и стога већина аутора током рада нуди неки „свој“ број епархија – не далеко од поменутог. По одредби овог канона ако је за суђење епископу потребно 12 епископа, онда би дотична помесна црква требало да има најмање 13 епископа. Пошто је то код Срба тешко могуће, решење се тражило у „снижењу“ захтева овог правила и број за суд потребних епископа своди се на десет, што би се могло испунити. У тадашњим околностима, принцип није спроведен у свим преписима Крмчије, па понекад ова појава личи на пропуст. Сигурно је да поменути случај код С. Троицког није усамљен, а онима који су у могућности преостаје да изврше потпуну проверу како се где поступало по свим доступним рукописима.
* * *
Митрополије после 1346. године у Српској Цркви се помињу „онако“. Већина дотадашњих епископија се од прогласа патријашрије сматра новим митрополијама. Ако би било тако, то би била празна формалност. Коме су нови митрополити били „надређени“? Мало несигурних података да су неке митр. имале у свом оквиру неку епархију. Године 1346: Зета, Рас, Хвосно, Топлица, Будимље, Липљан, Призрен, Скопље. Формирањем Злетовске епархије створена је суфрагана епископија првопрестоној скопској митрополији и на тај начин је остварена територијална веза између старих епархија Српске Цркве и нових у Серу, Мелнику и Зихии. Десило се слично као 1220. кад су неки затечени ман. постали седишта. То се сада чини и са ман. Лесново задужбином деспота Оливера из 1341. Скопље постаје „првопрестона митроп“ која се одваја од осталих и представља особеност Српске Цркве. То је нов појам који „амортизује“ утицај патријарха, просторно удаљеног од државне престонице, што је такође особеност Српске Цркве.
Ђ. Балшић у акту за Дубровник каже: „И царине које нису биле Дубровачке властеле и трговцима у цара Степана, да им нису ни у мене, ни у мога брата Балше ни у мога синовца младог Ђурђа. И ако неко буде цар господар Срба и властеле и земље српске, да нису дужна властела Дубровачка дати ми доходак више писани“. Данас је „јасно“ како цара после смрти цара Уроша (1371) није било. Оно што данас свак зна, онда није могао знати нико, а видовитији могли су то само претпостављати. Тад се могло говорити о крају династије („седми род крај прими“). То није значило да неко други не може постати владар са том титулом. Код других до смена долази и насилно. „Фатализмом“ захваћени, Срби своју судбину су везали за једну кућу и нико се не усуђује на одлучан корак.
После пада државе црква се гаси нечујно. Код Грка се збива друкче – црква наставља да живи уз низ потреса и скандала. Српска црква тихо живи и у време мира без много учености, али и без сукоба на верској основи, што није случај са Цариградом.
У рукописној традицији Хиландарског типика трећа четвртина 14. века представља „датум“. Из тог времена потичу три преписа. Неколико осталих јавља се спорадично током времена. Најпознатији је препис таха монаха Марка, језички веома близак вероватном изворном облику. То се не може рећи за најстарији познати препис с почетка 13. века, који из нејасних разлога одступа од језика свог времена.
Деценијама је међу домаћим проучаваоцима средњег века владала „монотонија“. Смена генерација донела је „полифонију“. Нека имена су далеко од оне представе која је доскора о њима постојала.