Планирану рубрику „Катена“ у доброј мери треба схватити и као „негатив“ српске историје. За протеклих осам векова српским просторима протутњало је много невоља, по суштини истих и само привидно у различитим (уни)формама. Стога је врло мало континуитета код низа појава. Обично оно што је некад изгледало добро, показало се као кобно.
Отето од времена
Деценијско понављање исте, оскудицом изворне грађе условљене, приче о српском средњем веку, довео је до „отупљења“ осећаја за реално и заједно с тим појаве неке врсте фатализма, уз убеђење да је тако и морало бити и никако друкче – ни боље ни горе. Потребан је немали напор да се из таквог предубеђења изађе, и појаве сагледају из неког другог угла.
Овом приликом ће бити поменуто неколико кључних остварења из првих 150 година постојања српске државе – од 1200 до 1350, односно од стицања светогорског манастира Хиландара до прогласа патријаршије и царства.
Пут бившег владара великог жупана Стефана Немање од момента повлачења са трона до смрти у свом манастиру Хиландару на Атосу данас изгледа само као једноставно савлађивање простора између ова два места. После напуштања власти, монах Симеон се повлачи у своју последњу задужбину, манастир Студеницу, где проводи око две и по године. За човека у осамдесетим годинама живота то није мали период. У том добу не могу се правити неки посебни планови, а крај може да дође врло лако.