Своју опчињеност мостом писац најбоље показује тиме што током приче по ко зна који пут покушава да да изнова његов опис. У томе се надмеће сам са собом и тиме даје прилику будућем читаоцу да од понуђених описа расутим широм хронике одабере онај који му се највише допада.
Дело има двадесет четири главе што не представља неки изузетак. Коришћење поменутог броја је уобичајена појава и може се ценити у неколико као ограничење аутономије рада. Слобода би више и пре дошла до изражаја да је спис подељен на мањи или већи број у поређењу са поменутим. Од двадесет четири главе осам (једна трећина) се односи на време које претходи аустријској окупацији (1878). Док се осталих шеснаест поглавља односи на потоње четири деценије окупаторског бечког режима да би у оквиру тога само казивању о првој половини 1914.године биле посвећене четири главе што је једна шестина у односу на целу књигу или једна четвртина у односу на период бечке управе.

Две деценије пре Аустријске окупације туда пролази руски научник и путописац А.Гиљфердинг и даје врло суморну слику насеља и околине где се не би могла ни наслутити живост о којој роман говори. Писцу његов посао дозвољава да стари представља друкче него што оне изгледају у стварности. Све се своди на оне Вукове речи упућене незадовољном кнезу Милошу. Како песма није историја већ да је у песми (уметности) удешено и намештено. Мање пажње се посвећује какве могућности даје појава новог објекта. Добија се прилика да се на свет око себе толико пута виђен и добро познат поглед из још једне дотле непостојеће перспективе кад све бар за извесно време изгледа „ново“ и необично.
Посматрајући са сваке тачке потпуно нове видике који су се отварали са моста. Феномен моста је опет људска и историјска и историјска појава и као такав је питање за себе. Чести и неизбежни пратилац човековог трајања заокупља и поклонике и мислиоце. Појавом доноси и велике промене у животу и понашању околине. Даје нова својства путовањима тиме што постаје њихов део. Отклања размишљање о реци због које је и постао а често је и сасвим заклања. Писац има права да одступи од реала али се занемарује да и сам тиме губи „уземљење“ и остаје без сигурног орјентира који би га чувао да се не изгуби. Поред савршеног представљеног запажања како брзо и неосетно се мењају размишљања и закључивања током важних момената личног живота. Мало очекивани исход брише дотадашње мисли и планове, намеће нову реалност која диктира даље понашање. Кад је све прошло неочекивано лако и добро, иако доста грубо и непријатно, њему је изгледало потпуно јасно да и није било разлога страховању. Чинило му се да се он стварно није никад ни бојао ничега. Само пре неколико непуних часова тај човек је изгледао потпуно друкче. Сва његова речитост и цело достојанство ученог човека напустили су га јутрос одједанпут. Он ни приближно није био свестан како унезверен изгледа и до које мере је устрашен. Уз такво сазнање још се теже прима тако велики „промашај“ као што је представљање одласка српских младића у добровољце и данима непосредно пред почетак рата. Сутрадан се прочуло да су …. неки младићи пребегли у Србију. Нешто се може „прочути“. Само у условима пуне слободе и „лајања“. Удатим приликама могло се само дошаптавати а то траје дуго уз страхове и неверице.
Познато је како постоје опште прихваћене представе о карактеристикама неких народа оне су присутне и у причи о мосту. Ту је спроведен принцип „тиског“ представљања који ниучему не одступа од познатог и прихваћеног. То је „поштено“ обављен посао и то у условима кад је тражењем и истицањем „изрода“ могао да уради сасвим друкче и притом да се заклони иза добро изведеног поступка где му се ништа не би могло замерити. Срби морају бити захвални што је поп Никола представљен онако како би само Јанко Веселиновић учинио: Поп Никола је од све четворице био несумњиво најмирнији и најприбранији… Прешао је седамдесету годину али је још увек свеж и јак… Бежао је неколико пута у Србију и склањао се од мржње и освете неких Турака… Та су времена била давна и заборавља се ( „Одавно сам ја дргу памет стекао и наши Турци откофрчили“ говорио је у шали)… За сав срез он је оличење Српске цркве и свега онога што народ назива и сматра Хришћанством… Његов осмех јак разоружва, умирује и храбри: то је неописиви и непроцењиви осмех јак снажног благородног човека који живи у миру са самим собом и са свим око себе… До њега седи: висок мршав и усукан човек ретке браде и опуштених бркова, аљкљв мршав и бојажљив… Следећи је: онизак и пуначак човек… знао је доста, важио да зна много, а сам је сматрао да зна још више, волео је да говори и да га слушају… Последњи у четворци законоша: млад, ситан и блед човек мрких и седефастих очију тужна погледа. Био је неизрециво бојажљив и ћутљив.
Има ли онда чудног што при дочеку представника нове власти: Све се сводило на то да је поп Никола тај који треба да га поздрави и зажели му добродошлицу. Остали су доспели у оно стање које их чини „доследних“ себе. Премирао је од страха. Није имао снаге да одува дим од себе… Следећи није био ништа мање уплашен… Последњи је био нешто блеђи него обично… У оквиру очекиваног је и понашање Италијана. Доказивао је да он, иако је Италијан нема ничег заједничког са овим Лукенијем и његовим одвратним злочином…
Позната је блискост два уметничка посла сликарског и књижевног. Први прича посредством боја а други слика коришћењем речи – често опис урађен од писца делује и могао би да послужи као приручник за сликара чији посао би се састојао само у наносу боја поменутих код писца. То је још дрхтав звук, пун неравни као и злокан друм… Необријани и запуштени, равнодушни према свему на свету… Једномеран звук који тка загаситу основу за песму… Лепо одевен и добро негован, црна кратка брада, правилно подшишана у правилном овалу белог и руменог лица са округлим црним очима. Понуђени наводи личе на писање репродукције и сликаних представа по манографијама из историја уметности, чак и по оним које до максимума користе достигнућа савремене технике кроз приложене колор фотографије.
Сама природа је пронашла и одредила место које је најпогодније за прелазак реке – ту је постављена скела као предак будућег моста. Где Дрина избија целом тежином своје водене масе, зелене и заклоњене, из привидно затвореног склопа црних и стрмих планина. Човек није имао потребе да много паметује и размишља где би мост требало поставити. Делује као драгуљ бачен у дивљину доступан ретким пролазницима са стране способним да оцене његову вредност као дела врхунске градитељске вештине. Настаје дилема да ли је мост таквим смештајем у дивљини у предности или на губитку. У градској средини ма колико као грађевина да надилази околна здања његова његова појава деловала би мање упечатљиво. Свако књижевно дело је смеша реалног и фиктивног. У сликању реалног је скоро недостижан и граничи се са светом фиктивног где понекад добија такво убрзање да доспева у бестежинско стање да се у знатној мери губи и остаје без осећаја за меру. Писац увек трага за необичним и несвакидашњим. Ту налази велики подстицај и могућност за „одскок“ што ће му бити од велике помоћи у даљем развоју излагања. Уоченим и издвојеним изузетком из текућег живота по правилу није задовољан. Обрадом несвакидашњег тежи екстрему и апсолутном.
Мост и каменити хан настају у исто време, грађени од истих људи и од истог материјала али опет имају различиту судбину и време трајања. Тако су устројени да им живот не тече истим начином. Мост коме није требало надзора ни издржавања остао је прав и непромењен и везивао растављене обале и пребацивао живе и мртве терете као и првога дана свога постанка.
И писац кроз своје честе осврте на лепоту и трајност моста као да је под утиском да је он неуништив. По турском односу према грађевинама живело би се под истим тим утиском све док једног дана грађевина не би клонула „изједена“ изнутра. После три века трајања појавиле су се водом скривена знатна оштећења. Пред људима у вароши за које је мост: Представљао ствар вечиту и непроменљиву као што су земља коју газе и небо над њима. Почео је рад на оправци подлоканих темеља моста… Три средња стуба, која су била највише изложена оштрој матици реке и највише подлокана као кварни зуби у камену. Хан је грађевина друге природе неупоредиво више „осетљив“ на спољне утицаје. Кров је пропуштао кишу, прозори и врата ветар. Скраћивана граница некад моћне империје имало је одјека и овде. Уместо приче о војскама које су одавде одлазиле у даљину ради освајања или одбране често се нису враћале или ако су се враћале биле су јако проређене овдејеприча како губитком поседа северно од Саве пресушује и доток новца потребног за одржавање Хана. Прича се може унеколико наставити и ван хронике. Због искуства са одласцима на далека бојишта где је требало да се одмере са противником исте снаге траже разне изговоре да избегну обавезе. Тамо где осећају да ће имати бројчано слабије снаге бранилаца – сваки бранилац је слабији од нападача, иначе ратова не би ни било – радо се окупљају и крећу на поход.