Деценијама се сматра како су на сабору одржаном у Београду у лето 1690.године поред патријарха Арс¬енија Чарнојевића са простора десно од Саве били и епископи београдски Симеон, руднички Теофан и топлички (белоцрквањски) Спиридон. У новије време се сумња да је на том скупу био присутан београдски епископ Симеон како се на одговарајућем акту налази његов печат. И до сада се мислило како је он после сабора напустио Београд а данас се сумња да је био и на сабору већ се сматра да се са више вероватноће може тврдити да се он тад налазио у Светој Гори. Поменути акт са овог сабора губио би на вредности ако на њему не би било и печата епископа места где се сабор одржава. Решење се тражи у коришћењу његовог печата. Није јасно зашто се у прегледима рада овог сабора не помиње се зворнички епископ Герасим иако се његово име среће равноправно са осталима на одговарајућим актима сабора којима се јенопољско епископу Исаији Ђаковићу даје пуномоћје да у Бечу преговара у име црквеног врха о судбини српског народа у бечкој држави постоје озбиљне индиције да је на сабору био и браничевски епископ Јоаникије али се преко тога ћутке прелази. Иначе прича о овом сабору даје непотпуну слику о стању српске цркве у то време пошто би се лако могло помислити да је тада било само три до четири епископа. На скупу у Београду су се нашли они епископи чије епархије су биле највише угрожене пошто се налазе на главном правцу ратних дејстава моравском долином. Остали су се или разбежали или се нису осећали угроженим. У стању нејасног броја епархија, неодредивих међусобних граница, несталних титула које лако могу да заведу ипак се може говорити о још десетак епископа који иако нису били на сабору у Београду.

Рат траје већ неколико година и он се углавномводи на простору насељеном Србима. Поједини манастири се пале и по неколико пута у размаку од само неколико година. Неки страдају већ на путу Турске војске према Бечу (1683.године), потом неки су жртве осветничког беса током повлачења Турака и на крају током повлачења хришћанских снага према северу и новим наступом исламске војске. У рату учествују три државе – Турска, Аустрија и Венеција чије деловање није усаглашено те се ту тешко снаћи. Сви српски епископи избегавају сукобе на разне начине. Они којима то није могуће а међу њих спада и сам патријарх морају да се укључе у тражењу пута према решењу.
На Цетињу се тада налази Висарион; епископ Василије са подручја Дабра склања се у Далмацију; Слично чини и Атанасије Љубојевић; Љубибратићи Симеон и Саватије вежу се за Херцеговину.
О постојању и понашању осталих говори се са мање или више вероватноће – за темишварског Јосифа се претпоставља да је у бекству; за скопског се тврди да се склонио у Русију. Претпоставља се да тада и Бачка и Срем имају своје епископе, на сличан начин се говори о ариљској, смедеревској, нишавској… Даљи рад пре ће довести до неког консензуса међу ауторима него до конкретних података!