У време највеће потребе за коришћењем Доментијановог текста о Светом Сави као плод истраживања кроз новије време искрсава нова, досад непостојећа дилема – однос фиктивног и реалног код овог биографа и тамо где се ради о наводно конкретним епизодама. До сада се томе није поклањала посебна пажња. Скоро све што се у његовом тексту налазило, примано је са великим поверењем.
Развила се дискусија о архимандритском достојанству јеромонаха Саве, житеља Карејске келије. О овом чину мало се зна и кроз хиљадугодишњу историју византијске државе. Не значи то звање много ни у животу Свете Горе. Треба се „вратити“ на ниво Савиног живота у Карејској келији где је судећи по тексту Карејског типика, који је он сам саставио, намеравао да тамо остане доживотно: „Кога ја поставим после своје смрти“.

Долази до израза питање „смеша“ реалне фикције и фиктивне реалности. Оно за шта се данас са мање или више разлога може претпоставити да је фиктивног карактера, представљено је тако реално као да је реч о несумњивом. Поменути чин архимандрита Сава добија уз саслужење четири епископа, уз саопштење њихових имена и титула, што му иначе није својствено, а такав детаљ се и не може очекивати од списа житијног карактера. Поред тога што се поставља питање примања овог чина уопште, долази недоумица зашто су ту потребна четири епископа, кад је за рукоположење свештеника које је неупоредиво значајније довољан само један епископ.
Шта се крије иза завршне реченице „Дадоше му да буде архијереј…“? Долази се до стања кад фиктивна прича стиче своју унутрашњу логику. Ако би ту било речи о посвећењу за епископа, онда је оправдано, умесно – не и неопходно – присуство толиког броја епископа. Ако би било тако значило би да је по овом биографу Сава постао епископ још пре пада Цариграда под власт Латина 1204. године. То би била сасвим нова реалност о којој се до сада није водило рачуна.
Ако је посреди опис „позајмљен“ из пишчеве имагинације, умесна је дилема – где су корени те појаве и то код једног тако озбиљног писца каквим се Доментијан сматра и у тако озбиљном делу какво је житије Саве? Сличан пример унутрашње логике и нестварне приче среће се и код инока Исаије, који пише сто година касније. Он каже како је деспот Угљеша прикупио војску од 60 хиљада и кренуо на „изгнање Турака“. Немогуће је и једно и друго. Али, да је деспот могао да прикупи толико бројну војску, онда би могао да помишља и на изгон Турака, могао би да се стварно погорди и тиме изазове „гнев Божји“, због којег је по биографу и дошло до тако страховитог пораза.
Кад говори о сукобу са отпадником Стрезом, Савин старији брат и владар Стефан Првовенчани каже „Умолих пречаснога оца својега, учитеља и наставника Саву јеромонаха да иде и изобличи безумља овога свога сâда, и зло пропáшће, које не насади отац небески.“ Ово сведочење враћа нас на линију уобичајеног посматрања, растерећеног од дилема раније поменутих.
Поред звања архимандрита на које се обраћа мања пажња, веће поделе код аутора ствара Доментијанова прича о проглашењу њиховог оца Симеона Немање за светитеља у самом Хиландару годину дана након његовог упокојења. За оне који то одбацују доказ представља чињеница да Немањини синови Сава и Стефан у својим списима о оцу не помињу чин проглашења Симеона за светог обављен уз учешће и пред очима светогорских монаха и самог прота. Они говоре само о оном што се десило у Студеници након преноса моштију са Атоса после неколико година. Делимично објашњење за ову појаву могло би се тражити у краткоћи њихових списа. Говорити о ономе што се десило у Хиландару и потом само неколико пасуса у продужетку о сличним свечаностима у Студенци било би „сувишно“ и личило би на „репризу“. За браћу је било важније да истакну оно што се десило у Студеници ради већег угледа оснивача династије и ктитора задужбине и зато су сматрали да се могло изоставити оно шта се десило неколико година раније у Светој Гори и манастиру Хиландару.
Они који су спремни да приме Доментијанову причу о објави Симеона у Хиландару овај поступак тумаче уношењем касније настале светогорске традиције што по досадашњем сагледавању Доментијана њему није својствено. Тако за истраживаче рада овог биографа није главно где је извршена објава Симеона већ откуд потреба код писца да створи онакву причу која у толикој мери одише реалношћу, ако већ се није десило тако. Уколико је Доментијан желео да створи обиман текст имао је много начина пошто располаже обиљем грађе.
Ако би се испоставило да су два поменута описа део Доментијанове маште, питање је колико вреди и колико је веродостојан његов опис Савиног посвећења за првог српског архиепископа и добијање самосталности Српске Цркве. Оно још више добија на тежини кад се има на уму добро позната чињеница да он даје нетачно име цариградског патријарха који је посветио Саву – Герман уместо Манојло. Поједини аутори као да нису свесни домета својих речи кад кажу како Доментијан ту греши. Ако неко греши на тако важном и добро познатом моменту, колико вреди остатак његове приче? И опет се намеће дилема односа и преплитања реала и имагинације у свом најоштријем виду. Како се односити према Доментијановој причи, где он у врло лако могућној фиктивној представи о постављању Саве за архимандрита даје стварна имена (?) присутних епископа, а у врло вероватној представи Савиног посвећења „греши“ у имену патријарха.
У таквим условима цела прича се враћа на ниво „испод почетка“. До сада се водило рачуна о оном шта се у житију каже уз пуно поверење у вредност исказа. Тад се некако „напредовало“. Сада, у светлости нових сазнања, настаје потреба да се рашчисти пут и створе услови за нешто што се раније „подразумевало“ – заслужује ли биограф такву пуноћу поверења?
У склопу досадашње приче треба подсетити и на разлике које постоје између сведочења Савиног животописца Доментијана и биографа архиепископа Арсенија поводом Савиног повлачења са кормила Српске Цркве. По Савином биографу, то се десило после смене на владарском престолу између браће Радослава и Владислава, тако да је Арсеније постављен за Савиног наследника у време краља Владислава. По Арсенијевом биографу Сава се повлачи још у време Радослава. До сада је Данилова прича једноставно занемаривана. У светлости нових размишљања о понашању Доментијана према спрези реалног и имагинарног морало би се повести рачуна и о ономе што Данило говори.
Понашањем млађег Савиног биографа Теодосија овде није од помоћи. Његов посао није ни да допуњава ни да поправи Доментијана, већ се углавном своди на „праћење“ излагања старијег биографа. Дешава се тако и тамо где се може говорити о Доментијановим пропустима. Млађи биограф понавља Доментијанову причу о постављењу Саве за архимандрита и објави Симеона у Хиландару. У опису Савиног посвећења Теодосије се битно разликује, али и он помиње Германа као тадашњег патријарха, што се једнодушно од аутора оцењује као грешка.
Нова истраживања од којих се очекивало коначно решење донела су ново поље неизвесности. Велико поверење које је Доментијанова прича уживала остало је без основа. „Одговорност“ за такво стање пада на самог писца, који свој посао изгледа схвата као „игру“ односа сликања реала и производа своје маште. Та појава га приближава општем појму.