Живорад Јанковић

Своју опчињеност мостом писац најбоље показује тиме што током приче по ко зна који пут покушава да да изнова његов опис. У томе се надмеће сам са собом и тиме даје прилику будућем читаоцу да од понуђених описа расутим широм хронике одабере онај који му се највише допада.
Дело има двадесет четири главе што не представља неки изузетак. Коришћење поменутог броја је уобичајена појава и може се ценити у неколико као ограничење аутономије рада. Слобода би више и пре дошла до изражаја да је спис подељен на мањи или већи број у поређењу са поменутим. Од двадесет четири главе осам (једна трећина) се односи на време које претходи аустријској окупацији (1878). Док се осталих шеснаест поглавља односи на потоње четири деценије окупаторског бечког режима да би у оквиру тога само казивању о првој половини 1914.године биле посвећене четири главе што је једна шестина у односу на целу књигу или једна четвртина у односу на период бечке управе.

Срби су једини православни народ који користи упоредо календарска и народна словенска имена. Та појава пролазила је више пута током векова кроз кризне фазе без одлучујућег исхода. Оваква пракса није без значаја и заслуживала би већу пажњу тешко се прима схватање да отуда потичу и корени искључиво српског обичаја домаће крсне славе. Тамо где су календарска имена обележава се имендан као дан светитеља личног заштитника. Код особа са народним именима јавља се у том погледу не решив проблем. Стога се прибегло успостави општег заштитника целе породице током године. Таква „планска“ успостава обичаја добила је елементе рационалног устројства – прилагођена је економским и климатским условима. Највећи број се везује за позну јесен и рану зиму. У општем народном поимању календарска имена посебно она која су ређа примају се као „застарела“ пошто нису прилагођена духу народног језика. Код домаћих имена та појава је „нивелисана“ током векова. Пуни утицај таквих схватања, веровања мимо воље аутора примећује се и у роману о мосту на Дрини. Ту се среће неки особењак чичица Јелисије из Чајнича, старчић, скитница и богомољац. Он већ годинама обилази увек овако лак, свечан и насмејан,цркве и манастире,саборе и славе. Моли Бога метанише и пости. Са њим ће тога дана исту судбину поделити и Миле инокосан сиромах из Леске, који је служио у једној воденици у Осојници. Може му бити највише деветнаест година, здрав је крупан и пунокрван. Писац је несвесно примио неписано поимање околине по коме би било незамисливо да се „неки особењак, чичица“ зове Миле а здрав, крупан и пунокрван младић буде Јелисије. Ако би се тако и десило то би се примало као „карикатура“.

Парадкосално је понашање Византије кроз последње векове њеног постојања кад се имају у виду њени односи са Римом и државама запада уопште. Познато је како под ударима крсташа 1204.године пада престоница скоро хиљадугодишње империје. Пад Цариграда има за последицу распад целог дотадашњег система некада моћне а и пред пад још увек јаке земље. У освојеном граду Латини оснивају свој систем аутономних области сразмерно значају улога појединих субјеката при освајању. Из Цариграда избегла грчка елита у сразмерно кратком року успева да створи две независне области – прва са седиштем у Никеји где је прибежиште нашао и цариградски патријарх а потом и зет дотадашњег цара Алексија трећег, Теодор Ласкар.

Познато је како је тридесет четврти апостолски канон један од најчешће помињаних као и да се налазе у групи најчешће коришћено кад је реч о настанку система црквене и организације. У тумачењу овог правила се аутори не слажу. „Епископи сваког народа (етнус) треба да знају првога између њих и да га сматрају као главу, и ништа сувишно да не чине без његовог мишљења. Него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије и њој подружна места…