Срби су једини православни народ који користи упоредо календарска и народна словенска имена. Та појава пролазила је више пута током векова кроз кризне фазе без одлучујућег исхода. Оваква пракса није без значаја и заслуживала би већу пажњу тешко се прима схватање да отуда потичу и корени искључиво српског обичаја домаће крсне славе. Тамо где су календарска имена обележава се имендан као дан светитеља личног заштитника. Код особа са народним именима јавља се у том погледу не решив проблем. Стога се прибегло успостави општег заштитника целе породице током године. Таква „планска“ успостава обичаја добила је елементе рационалног устројства – прилагођена је економским и климатским условима. Највећи број се везује за позну јесен и рану зиму. У општем народном поимању календарска имена посебно она која су ређа примају се као „застарела“ пошто нису прилагођена духу народног језика. Код домаћих имена та појава је „нивелисана“ током векова. Пуни утицај таквих схватања, веровања мимо воље аутора примећује се и у роману о мосту на Дрини. Ту се среће неки особењак чичица Јелисије из Чајнича, старчић, скитница и богомољац. Он већ годинама обилази увек овако лак, свечан и насмејан,цркве и манастире,саборе и славе. Моли Бога метанише и пости. Са њим ће тога дана исту судбину поделити и Миле инокосан сиромах из Леске, који је служио у једној воденици у Осојници. Може му бити највише деветнаест година, здрав је крупан и пунокрван. Писац је несвесно примио неписано поимање околине по коме би било незамисливо да се „неки особењак, чичица“ зове Миле а здрав, крупан и пунокрван младић буде Јелисије. Ако би се тако и десило то би се примало као „карикатура“.

Писац ствара своје јунаке, самим тим ствара и њихове разговоре и размишљања. Отуда он „изневерава“ своје читаоце кад неће да им саопшти ток и садржину разговора два домаћина патријархалних породица док уговарају свадбу своје деце: „То никад нико неће сазнати“ – да би у продужетку широко и потанко износио размишљања несуђене невесте.
Видовдан 1914.године Срби ван граница краљевине Србије обележавају на сличан начин. Пред празник је у Бања Луци издата и разгледница са мотивима Соколског слета. Могла је бити у оптицају само до подне тога дана. Ако је и било какве разлике у начину прославе по разним местима оне су све пресечене на исти начин: Појавили су се наивци Мезалинске равни жандарми, црни и бљештави од чоје и оружја на подневној светлости, било их је више него обично у једној патроли. Ишли су право ка хладнику са музиком. Нескладно и један по један умакоше инструменти. Коло се поколеба па стаде. Писцу је ипак стран дух српског Видовдана – српског Крстовдана и српског Великог Петка: На зеленој високој обали под густим орасима, подигнуте су шатре у којима се крчмило пиће и пред којима су окретана јагњад на тихој ватри. Зна се у које време пада Видовдан и да је тај дан најмање прикладан за „јањетину“. Ако би се и нашло појединаца који се не би обазирали на то општи презир околине би их тог дана одвратио.

*****

У планинском селу Повелићу, близу старог утврђења Топољевца, у Билогорју на речици Великој, недалеко од Крижеваца и Копривнице, међу потомцима старих српских ускока нашао сам у православној цркви Свете Тројице. Један антиминс, који је 1616.године осветио, са важношћу за целу Битољску епархију, Павле митрополит Битољски.

*****

Пут у Карловце 1631/1632 (7140). Сместих Крушедолске Инокиње.

*****

У предусретљивости и дарежљивости према овим калуђерима (хиландарским) предњачили су наши епископи, нарочито Бачки епископ Висарион Павловић, и митрополит Ненадовић коме је Хиландар био: „ света лавра наша сербска“.

*****
Патријарх Пајсеј (1614-1647) изразито особена битка међу поглаварима Српске цркве и у условима ропства а потом и шире. У срећнијим временима по предузимљивости и неуморности стао би у ред са архиепископом Данилом и могао би бити само испред њега. Књигољубаца је било увек али овај јерарх своју везаност за књигу показао у временима кад је требало „стићи и утећи“. Током својих сталних обилазака целе области без обзира на епархијске границе бринуо се о књизи, наилази на порушене храмове и кад за њих није могао ништа да учини сматрао се обавезним да заштити њихове књиге нађене у рушевинама – прикупља, поправља, допуњава ако се може оно што је нестало и односи на сигурнија места са обавезном поруком ако се кад прилике измене на боље да књиге буду враћене ранијем власнику. За оне књиге на које дотле није наилазио – што је он добро знао – стара се да буду прво преписане и тако очуване од потпуног нестанка. Тек онда старао се да их „обради“. Био је истовремено и „биограф“ и „конзерватор“. Од оснивања самосталне Српске цркве прошло је осам векова а време Пајсеја дели тај период на два потпуно једнака дела од по четири века. Тад је толико урађено на обнови светосавске традиције као никада ни пре ни после тога. И симпатично је и симболично да је управо 1699.године преписан једини сачувани препис Студеничког типика и Живота Светог Симеона од његовог сина Саве и то у самој Студеници. Тај посао је обавио познати и неуморни преписивач Аверкије који се после рада у Студеници 1619/1620. године следећег лета среће у Хиландару где ће остати до краја живота бавећи се истим послом. Истовремено и скоро истим путем са писарем Аверкијем креће се и најпознатији сликар тог времена Георгије Митрофановић који се такође 1618 среће у Студеници а 1621 у Хиландару.
Том периоду припада и пренос моштију Стефана Првовенчаног из Сопоћана у Студеницу где су равно пре четири века старањем брата Саве биле положене. Добро обавештен о штовању српских светиња Пајсије примећује празнине у култу првог српског краља и лично му саставља службу и житије. Мало је вероватно да ти списи нису постојали и раније али су у бурном времену нестали. То није необично ако се зна да су дела домаћих писаца сем ретких изузетака сачувана у малом броју преписа – појава за коју није могуће наћи оправдање. Својих писаца и њихових дела Срби немају много а постојале су бројне повољне прилике за рад које нису ни изблиза искоришћене.

*****

Инок Исаија се цени као духовник, дипломата, преводилац… Од некадашњег колебања међу проучаваоцима да ли је реч о једној или две личности прећутно се дошло на став да је то једна иста особа. За наше прилике о њему постоје обиље извора (житије, аутобиографски запис, помен у више списа). То се може рећи за мало коју личност нашег средњег века. Ипак, свако од поменутих својстава (духовник, дипломата, преводилац) свака на свој начин могу се ставити под знак питања. Житије Исаије сачувано само у једном оштећеном препису садржи елементе недореченог и тешко спојивог у животу и у биографији неке особе неспојиво је „самовољно“ кретање по широким просторима и вршење одговорне дужности оживљавања једног манастира која му је поверене од самог владара. Већ ту се јавља дилема да ли је у овом спису реч о истој личности.
Још је теже говорити о Исаији као дипломати – улози о стварању споразума Цариградске и Српске патријаршије. О томе се говори у више списа који се само привидно слажу. Разлике у приказу мисије су очите – циљ, састав, резултати… Није исто ако се тим поводом помиње стање међуцрквеног сукоба или само положај српских монаха на Светој Гори. Те разлике између основних циљева одређују и крајње домете мисије. Потом није лако усагласити почетну тежину стања и „лакоћу“ којом се наводно стиже до решења. Поводом опширног записа уз његовог превод дела Псеудо – Дионисија Аеропагија (1371) може се рећи да није у „пријатељству“ ни са светом чињеница ни са светом логике. Кохеренција текста функционише ни приближно задовољавајућем начину.

*****

О догађајима 1848.године говори се са различитих полазишта. У доброј мери поред општег хаоса и дезорјентације може се говорити о томе и као Српско – Српском сукобу. Ту је мит о Србима као војницима и крајишницима на великој провери. Са народом су остали само официри до нивоа капетана. Они „изнад“ тог чина су или равнодушни или толико одређени да би могли без премишљања да крену у сукоб са својим сународницима. Има примера личног јунаштва али по оном што се закључује праћењем рата српско понашање је испод просека. На својој страни немају такве вође као што је Србин отпадник Јован Дамјанић. „Отпад“ такве врсте може да се нађе само међу Србима.

*****

Од конкретне јединке прави се неодређена „множина“. Дело је завршено 1242/43.године према једним преписима, а према другим 1253/54.године. тако се говори тамо где је реч само о два рукописа која се међусобно разликују. У питању је (не)стварност грађе.

*****

На великом словенском простору где су они насељени долази до „померања“ основних и првобитних значења појединих речи која иду до потпуне супротности. Та појава није још увек сагледана у довољној мери – о потпуним сазнањима није могуће говорити. Преписивачи текстова на свом „микропростору“ (у односу на целину) уочавају та „померања“ језика и језик предлошка прилагођавају приликама код наручиоца. Тако долази до „напредовања“ удаљавања значења у свим правцима. Следећа генерација удаљава се још више. Стога је највећи издавач старих српских текстова средином деветнаестог века Ђура Даничић био принуђен да у сусрету са РускоСловенским верзијама као једино сачуваним прихвати се „враћања“ у правцу изворног језичког облика. Тако је српском читаоцу приближавао књижевна остварења његових предака.

*****

Феномен „инерције“ државничке активности код Срба у средњем веку добро је познат. Не чуди што постоји мало вести. Историјске прилике нису биле ни најмање наклоњене очувању „носиоца“ вести свих врста. Ипак, остаје дилема. Ако су векови ропства носили разарање и пустошења због чега на простору бивше државе нема података, зашто их нема у ближој или даљој околини где разарања уопште није било или их је било неупоредиво мање нема вести о С, чак ни оних успутних. Да ли је могуће да је Србија била „пусто острво“ занемарено од околине спокојне у свом аутизму. Из латинског света пустолови и дипломати стижу и на далеки исток остављају вести о оном куд су прошли и шта су видели. Само изузетно пут их води преко Србије па и тад оно што запишу је и мало и нетачно. Од самих Срба нема ни толико.

*****

У Српској цркви се мало ради – појава за коју је тешко наћи оправдање. Са мало добре воље могло је бити боље и урађено више. Великим делом то се односи и на добар део етноса као целине. Кад се учини осврт на поједине области и периоде не може да се прође без питања зашто су такве и толике могућности пропуштене уместо да се уложи и жртвује за свој народ имања и богатства су се растакала и без трага нестајала. Од њих су веће користи имали подмукли и незахвални странци. И тамо где има изузетака то су само делимично искоришћене могућности. Та лењост Српске цркве има и своје предности. Ту су векови протицали без већих потреса какви се обично јављају поводом појаве неког јеретичког учења. Сетимо се у каквом стању се нашла Византија средином четрнаестог века током спорова око Исихастичког учења или Руска црква средином седамнаестог века кроз велике потресе око исправљања богослужбених књига кад је тражена помоћ и од Свете Горе у виду позајмице текстова у које се имало поверења.

*****

Постоје тезе о наводној спремности појединих српских епископа да подрже настојање Цариградске патријаршије за гашење Пећке патријаршије (1766). То је сао на први поглед необично. Преко два века раније (око 1530.године) кад се Србима дала могућност да створе неки облик црквене самосталности долази до сукоба око првенстава. На једној страни био је смедеревски епископ Павле а на другој новобрдски Никанор. О Павлу се зна врло мало док о Никанору , с обзиром на опште прилике, зна се „исувише“. У манастиру Грачаници основао је штампарију , једину која је радила под надзором епископа, био је библиофил који је имао срећу да макар као библиотеке опстане кроз векове. Сачувана је и његова икона на ктиторским портретима овог јерарха. Број познатих икона тога типа је сасвим мали. Као такав Никонор се осећа „супериорно“ и кад га је заобишао избор обратио се туђину за „помоћ“ на своју штету.

*****

Стварност писцима „нуди“ прилике за рад. Српски књижевници не користе те прилике ни приближно. За штовање једног светитеља може се саставити више житија (ограничења не постоје) и више врста песничких састава као што је код светог Симеона Мироточивог или светог кнеза Лазара где је настало преко десетине различитих списа. Код Срба је једино црквени песник Теодосије у, за наше прилике, доброј мери ту могућност искористио. Створио је нове облике песништва невиђене ни пре ни после њега. Ако претходници нису имали идеја потомци су могли једноставно да се угледају на Теодосија.
У житију Светога Саве постоје молитве које се приказују као Савине творевине. За Србе оне као да не постоје. Они радије преводе пригодне молитвене текстове цариградског патријарха Филотеја Додина (средина 14.века). оне се јављају са истим мотивом у више верзија. И код Срба скоро истовремено настају њихови преводи. У том погледу, и не смао у том, Срби као да немају поверења у своје људе – особина која се код њих уочава кроз векове.
Огледа се то у малом броју преписа дела домаћих писаца што говори и о њиховој малој и реткој „употреби“.

*****

Након 1718.године аустријска власт се протезала на извесном простору и јужно од Саве. То је могла постићи само уз помоћ Срба који су током претходног ратовања као и другим приликама поднели далеко највећи терет. Управа нове „хришћанске“ власти уништила је сва српска надања и очекивања : „Киње се и муче наши сиромашни сељаци, измишљају се досад нечувени начини за њихово мучење, отима им се имање, обешчашћују им се девојке, силују жене и друга бездела чине… Па треба ли се чудити што сви јасно и гласно вичемо и оптужујемо : немачка војска нам је, као што треба, дошла у помоћ против Турака, да нам ништа не отму, а она сама узима, хара, квари и једе, нема више ништа за отимање, а ми морамо умрети од глади!“ И овакво искуство са Немцима није спречавало Србе да кроз пола века опет помажу Аустрију у рату са Турцима (1788.-1791.) и да опет буду „напуштени“ од Беча као толико пута раније.

*****

„Пошто сам и ја видео да земаљско богатство ништа није користило господарима коју су били пре нас, јер се од њих узело и другима предало,те да се надају примити само од онога што су Богу предали. За овима сам и ја следио и принесохово мало приношење као она удова две лопте“. Из повеље кнеза Лазара за болницу манастира Хиландара (1380).
„И ја у Христа Бога правоверни кнез Лазар тежим за побожним царевима који су пре мене били, на чији ме престо Бог узвео и чином царства украсио и славом многих његових дарова што су на мени. Мало сам томе хтео да принесем, колико је у моћи, те добротом Оца и ревношћу Сина и извршењем Светога Духа подигох од основа манастир у славу светога Вазнесења,а мени као КТИТОРИЈУ који према мојој могућности украсих, и у њему живот у јединству братије установих, ако што су апостоли одредили и правила светих отаца утврдила.“
„Због тога и ја правоверни кнез Лазар, самодржац све Српске земље, постарах се мало ово приношење да принесем Владичици мојој, Пресветој Богородици,и сазидах цркву на месту званом Ждрело браничевско и приложих и уредих сваким потребама колико је довољно дому Пречисте Богородице.“
При проучавању настанка и пореклу мотива народних песама – нарочито оних о задужбинарству и блиских Косовском циклусу ове поруке из повеља последњег слободног владара кнеза Лазара морају се увек имати на уму. Над њима се мора дуго размишљати и њима се треба чешће враћати.

*****

Вукове заслуге на објављивању народних песама добро су познате. Заузет многим пословима није стигао да се томе више посвети. И оно што је записао понет почетним одушевљењем пре је „отео“ – него што би то било део редовног посла. Записано је део успутних сусрета. Певача Тешана Подруговића је кога је највише ценио изгубио је што није лако прежалио. Спис овог изузетног човека код Вука личи на песму и прозу и равна се са списом Хајдук – Вељка Петровића. Слепог Филипа Вишњића је веома ценио али није смогао снаге да себе натера да се жртвује за још неки сусрет. Уместо тога ослонио се на помоћ Лукијана Мушицког човека са аверзијом према том послу. Рад на речнику, граматици могао би и да сачека, односно то би касније обавио неко други. Међутим воденица времена односи и Тешана и Вишњића. Ту се није смело чекати.
Умни дарови Вука су и познати и признати. Сам прича како је врло мало слушао певаче. Ипак о томе није оставио опипљива сведочења. Све објављено је преузео од других – непосредним личним бележењем или преко бележења других по његовој молби. Скоро да нема примера да је неку песму објавио по личном сећању запамћену током својих слушања певача још из детињства. Штоби неко други боље памтио од њега?

*****

„За време османске управе и пре османског освајања, као и у току Великог Бечког рата, у Угарску су се населили Срби.“ Скоро написан текст је доказ да „бечка школа“ још живи. Успела је да створи „комплекс“ код Срба да се стиде своје прошлости и величине свогпростора што има погубне последице и данас и на понашање и на начин размишљања код Срба. Под утиском митова о „катарзама“ створили су строге критеријуме на своју штету. Околина има „разумевања“ за ту појаву код Срба али јој на памет не пада да те критеријуме примени на своје научне области.

*****

„Пристанак њихов,а особито владике Стојковића, Живковића и Бранковића на мњење патријарха Германа карактеристично је утолико, што су се они сматрали за народне владике који су у своје време сасвим другом мњења били о истим уредбама.“

*****

„Као што и данас тако је од првог избора по смрти патријарха Арсенија Чарнојевића, Исаије Ћаковића, мање више бивало разних патријарха при сваком избору.“

*****

Шпстоји низ појава где се не може остати само на констатацији. Траже дуже задржавање размишљање и покушај да се трагањем за могућим паралелама проникне у прави смисао. У случају успеха осети се и потреба за другим изразом пошто дотадашњи по коме се оријентисало није довољан.

*****

Титула Rex којој одговара српска реч краљ у споменицима 13.века и доцније употребљавала се у раном средњем веку без одређеног реда. Ту титулу носила су већа племена у време сеобе народа. Латински термин употребљавали су и рани Византијски писци за локалне словенске властодршце.
Израз HONOR REGNI тако се често налазио у документима папске курије да нема сумње да значи ранг државе у црквеној хијерархији, односно да се не односи на краљевску титулу и краљевско достојанство.
Могао је титулу узети и сам и настојати да обезбеди њено санкционисање предајући се заштити папе.

*****

Симонију сте назвали проклетом као што и јесте. Но шта је Симонија о том може бити нису мњенија свих људи једнака.

*****

Инок – Да ли је могуће да и људи оног времена греше услед неспоразума око бар две ( ако не и три) личности истог имена на релативно малом простору Свете Горе и њој најближе околине. Сваки од коришћених извора носи са собом и дубље контрасте. По житију тешко у човеку склоном сталном покрету. Видети игумана руског манастира постављеног од владара. Врста посла тражи упорног, истрајног човека преданог бројним и конкретним обавезама. Кад је реч о мисији око наводног измирења Пећи и Цариграда или што је вероватније – измирења грчких и српских монаха на Атосу права расправа тек предстоји. Сведочења неколико извора о томе нису толико сагласни како то изгледа на први поглед.