Парадкосално је понашање Византије кроз последње векове њеног постојања кад се имају у виду њени односи са Римом и државама запада уопште. Познато је како под ударима крсташа 1204.године пада престоница скоро хиљадугодишње империје. Пад Цариграда има за последицу распад целог дотадашњег система некада моћне а и пред пад још увек јаке земље. У освојеном граду Латини оснивају свој систем аутономних области сразмерно значају улога појединих субјеката при освајању. Из Цариграда избегла грчка елита у сразмерно кратком року успева да створи две независне области – прва са седиштем у Никеји где је прибежиште нашао и цариградски патријарх а потом и зет дотадашњег цара Алексија трећег, Теодор Ласкар.

Други центар био је у Епиру са седиштем у Арти. На несрећу ове две области се не слажу међу собом и свака на свој начин сања о обнови државе. Тај ривалитет одлагао је постизање основног циља. После непуних шест деценија Цариград је ослобођен а латинска држава у њему престала да постоји. Рим се није мирио са таквим исходом и вековима су постојали титулари латински цареви и патријарси Цариграда.
Само десет година по ослобођењу од Латина доспео је византијски цар у тешку ситуацију и покушава да од Рима добије помоћ. Заборавило се на дојучерашњу деценијску борбу са Латинима око поробљене престонице а потом и не размишља се о томе да запад није могао да се одржи у Цариграду како би могао неком да помогне.
Први услов са латинске стране био је склапање уније. Највећи део народа је био против тога тако да је цар своју намеру спроводио коришћењем сурових метода. Формално унија је склопљена у Лиону 1274.године али њене одредбе нису могле бити спроведене у живот због општег отпора.
Пред опасношћу надирања ислама са истока покушавало се кроз цео четрнаести век да се измоли помоћ запада. У свим тим напорима морало се рачунати са основним захтевом – примање уније. Какве облике су ти преговори имали и шта се тражило, обећавало и са једне и са друге стране то је посебна прича. У деценијама које су претходиле коначном паду Цариграда (1453) доведена у стање безизлаза Византија је пристала да поново склопи унију. Отпор народа је и сад велики али је број оних који вођени надом и потребом опстанка државе пристају уз унију сада је већи. То се нарочито односи на интелектуалне слојеве у Византији.
Формално унија је склопљена 1439.године уз обострано обмањивање. Нити су Грци искрено примали унију нити је Рим у то веровао и могао да оствари стварну помоћ. Од исламске опасности запад је више штитила ефикасно његова географска удаљеност него нека војна надмоћ у случају да су се нашли на непосредном удару Турака.
Десило се оно што се није могло избећи Византија је пала 1453.године а Србија 1459.године и турско напредовање на северозапад је настављено уз рушење свих отпора. Трајаће то још пуна два века све до неуспелих покушаја да се узме Беч. Сви напори да се Беч освоји а било их је више због велике удаљености дешавају се почетком јесени. Тако је Бечу од помоћи била не само географија већ и климатски феномени смене годишњих доба.
Падом Цариграда одредбе преговора и договора о унији за православни свет су постали беспредметни. Рим не сматра тако. Као што се својевремено не мири са гашењем Латинског царства и патр. У Цариграду тако и одредбе уније и даље сматра важећим и обавезујућим. Познато је да српска црква није имала учешће ни у једној фази припреме и склапања.
Током припрема за сабор хтело се знати да ли ће и српски деспот Ђурађ Бранковић пристати. Поручио је да као сусед Латина, са којима има сталне везе,добро познаје њихове обичаје, навике и намере и да зато неће послати своје представнике. Касније на избегличком путу након првог пада Србије (1439) срео је руске изасланике који су се враћали са флорентинског сабора. И у тако тешким приликама он не помишља на унију. „И у самом граду видесмо српског деспота цесара са његовом царицом и децом, будући да је његово српско царство од Мурата заплењено.“
Пред саму смрт деспот ће рећи папском легату. „Ја сам 90 година живео у овој вери коју су ми улили у душу моји преци, те сам код свога народа ,иако несрећан, увек сматран паметним. Сада би ти хтео да помисле, кад би видели да сам се променио да сам због старости излапео, и да сам, како народ каже, подетињио … Ја бих пре пристао да умрем него да изневерим веру својих предака.
По схватању Рима одредбе уније би се односиле и на српску цркву. Није ту само надмоћ и уцена. Латински свет никад није разумевао специфике и потпуно му је стран појам аутокефалност. За људе и путописце латинског света све оно што није под Римом припада Цариграду. Зато треба бити опрезан при коришћењу њихових вести.
Папски изасланик Леонарди пише 1640 о устројству српске цркве као нечем на западу непознатом: патријарх није ни на који начин потчињен цариградском патријарху. Он непосредно поставља и посвећује све своје епископе. А њега бира синод епископа. Кад патријарх умре сви српски епископи окупе се у Пећком манстиру, и ту затворени бирају његовог наследника, а да се у то нико не меша.
Око припрема за склапање Лионске уније и односа српске цркве сведочанства нису тако јасна као 150 година касније српска црква и држава су тадпотпуно самосталне и у повољнијем положају и нема потребе тиме да се баве као што је то у Византији. Тад је унија само ствар Цариграда. Међутим српски аутори услед недостатка тема којима би се бавили стварају проблеме и тамо где га нема.
У пројекцију даљих односа Рима и православља треба унети и извесну логичку „рачуницу“ Цариград је прихватио унију али Рим није испунио своју обавезу помоћи у одбрани од нападача. Самим тим и обавезе источне стране с тога престају. На западу се рачуна друкче. Одредбе уније из 1459.године остају и даље на сназии обавезују све православце требало би да прихвати и српска страна иако није имала никаквог учешћа у њиховим припремама ни прихватању.
Кроз векове турског ропства и поробљени Срби попут некадашње Византије покушавају да збаце турски јарам уз помоћ западних држава и војски. И опет се на првом месту појављује услов уније. Довољно једа православци исповеде веру према обрасцу који је папа штампао заисточну цркву. И придржавају се закључака сабора у Фиренци. Расположење поробљених илуструју следеће речи: „ Ради бисмо и ми били оно чинити, што би Турцима на понижење било. Али без помоћи других хришћана и монарха и без Божије воље ништаније могућно. Пошто смо ми под ногама њиховим, то кад би смо знали да ће бити рушење проклетих Аргарјана готови би смо и ми на то били.
И опет се дешава исто – и да су Срби прихватили унију војничке помоћи не би било. Овде се о томе говори због тога што би се по мишљењу Рима склапање уније свело на прихватање одредби из Фиренце у којима српска црква није имала удела.