Живорад Јанковић

У повељи краља Стефана Дечанског датој призренској епископији (око 1326.године) стоји: „ И замоли ме епископ призренскиАрсеније да му припојим земљу власима на Блацима, што је држе људи краљевства му; и не дадох му, него приложих сав забел краљевства ми у Црноочи да га припоји селима црквеним… Сматра се да је ово скоро јединствен пример да се одбије молба лица тога ранга. Проблем није у (не)споразуму две тако одговорне и утицајне особе. Морало је тога бити и у другим приликама. Необично је што се то бележи у једном акту насталом у општој атмосфери обостране добре воље као што се скоро редовно дешава.

Средина седамнаестог века је изузетан период у животу српске цркве по више праваца. Предходи му време дугог столовања патријарха Пајсеја, познатог библиофила и писца, доброг познаваоца живота и потреба цркве у српској држави. Поред тога што је потпуно знао шта је сачувано од дела старих српских писаца увиђао је о шта „недостаје“,било да није ни постојало или да је некад постојало али да није сачувано до његовог времена. Стога се трудио да ту несташицу ублажи. На основу познатог, трудио се да обележи четири века од оснивања српске архиепископије (1619/1620), а потом и четири века од престављења краља Стефана Првовенчаног (1628), уз остало састављањем његовог житија и службе. Поред тога Пајсеј је одржавао и везе са Русијом, али остао је упамћен и по томе што је свргао највећи број тадашњих њему подручних епископа. После њега на трон долази Гаврило Рајић (1648 – 1655:1659).

Деценијама се сматра како су на сабору одржаном у Београду у лето 1690.године поред патријарха Арс¬енија Чарнојевића са простора десно од Саве били и епископи београдски Симеон, руднички Теофан и топлички (белоцрквањски) Спиридон. У новије време се сумња да је на том скупу био присутан београдски епископ Симеон како се на одговарајућем акту налази његов печат. И до сада се мислило како је он после сабора напустио Београд а данас се сумња да је био и на сабору већ се сматра да се са више вероватноће може тврдити да се он тад налазио у Светој Гори. Поменути акт са овог сабора губио би на вредности ако на њему не би било и печата епископа места где се сабор одржава. Решење се тражи у коришћењу његовог печата. Није јасно зашто се у прегледима рада овог сабора не помиње се зворнички епископ Герасим иако се његово име среће равноправно са осталима на одговарајућим актима сабора којима се јенопољско епископу Исаији Ђаковићу даје пуномоћје да у Бечу преговара у име црквеног врха о судбини српског народа у бечкој држави постоје озбиљне индиције да је на сабору био и браничевски епископ Јоаникије али се преко тога ћутке прелази. Иначе прича о овом сабору даје непотпуну слику о стању српске цркве у то време пошто би се лако могло помислити да је тада било само три до четири епископа. На скупу у Београду су се нашли они епископи чије епархије су биле највише угрожене пошто се налазе на главном правцу ратних дејстава моравском долином. Остали су се или разбежали или се нису осећали угроженим. У стању нејасног броја епархија, неодредивих међусобних граница, несталних титула које лако могу да заведу ипак се може говорити о још десетак епископа који иако нису били на сабору у Београду.

За историју манастира Милешеве није без значаја чињеница Свиног односа према значајним местима у земљи при подели драгоцености које је током свог путовања прикупио. Њу чине свете и часне ствари које купујући беше сабрао у Палестини и у целој Сирији, у Египту и у Вавилону, у Азији и у Константинову граду: часне свештене одежде и свећњаке златоковане и драгим камењем и бисером украшене и остале црквене сасуде, многе свете мошти… При набрајању ових драгоцености треба имати на уму да је Сава у том настојању, без своје воље „касније“ читаве деценије, па и векове. Оно што је било од угледа и на гласу на Истоку или је уништено од муслиманских освајача или опљачкано од латинских крсташа. У некад царски Константинов град Сава стиже пуне три деценије касније пошто су га током упада тако опустошили (1204) да то страдање не заостаје за судбином коначног пада града (1453.године).