Познато је како је тридесет четврти апостолски канон један од најчешће помињаних као и да се налазе у групи најчешће коришћено кад је реч о настанку система црквене и организације. У тумачењу овог правила се аутори не слажу. „Епископи сваког народа (етнус) треба да знају првога између њих и да га сматрају као главу, и ништа сувишно да не чине без његовог мишљења. Него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије и њој подружна места…

У основи размимоилажења је тумачење кључне речи у тексту канона етнос. По једнима се она схвата као народ по другима као област. Ови други су изгледа у мањини. Правила су настала у време пре признања и легализовања цркве. Тад постојећа империја је уједно обухватала скоро цео хришћански свет ма како се према њему кроз прва три века односила. Гледано кроз данашње искуство, а нема разлога да се мисли како је онда било много друкче овако схватање поменутогизраза више доприноси „хаосу“ него успостави здравог поретка. Тако је у свакој вишенационалној држави где различите нације живе заједно и измешане са пуном слободом кретања. Ту је категорија нације тешко одредива и трпи промене јер се „разлива“ и ван свог матичног простора. Да је неким случајем ово правило примењивано у Византији у смислу нације, Цариград би био „Вавилон“ по броју ту присутних епископа.
Скоро да се не увиђа како потоњи канони намеских и васељенских сабора који се доводе у везу са овим правилом не крију своју везаност за простор – што је битна разлика. То је конкретнији и статичнији појам од нације. Промена има и ту али се оне, пошто су званичног карактера лако прате и повезане су са низом прилагођавања новим условима. За приче о неким нацијама ту нема места. Кад империје почну да опадају и поједине области се уобличавају. Националне државе настају друге прилике где опет до израза долази просторни фактор.
Основна црта канонских текстова јесте одсуство систематичности и скоковитих приступа без неке јасне потребе и логике. Издања канонских текстова данашњем читаоцу више личе на неку од припремних фаза него на дефинитивни изглед збирке намењен кориснику. Разна питања се у правилима само једног сабора третирају на више места без икакве повезаности са непосредном околином,постоје и правила чија порука није јасна. Већ после неколико векова јавља се потреба за тумачењима. Симптоматично је то што се три најугледнија и најчешће помињана тумача – Аристин,Јован Зонара,Т.Валсамон везују за 12.век као да је пре и после тога све код канона јасно. Не ретко се дешава да ни поменутим тумачима није све јасно иако гледано из данашње перспективе – живе у време веома блиско периоду настанка канона и кад су имали на располагању неупоредиво више изворне грађе која се односи на дотичну проблематику. Да би ствар била сложенија поменути тумачи иако врсни познаваоци сене слажу међусобно при излагању својих гледишта.
Није то усамљен случај има још примера муке „мука са речима“. Данас реч „ Хиротонија“ има јасно конкретно значење – посвећење у свештени чин. Дуго је требало да се до тога дође. Некад се у истој мери односила и на избор будућег епископа због чињенице да су у првим вековима и лаици узимали учешћа у избору. Стога проучаваоци правила у својим радовима су више склони да помињу постављење епископа уместо данас уобичајеног. Са друге стране слично је и са словенским изразом рукоположење, који се такође односи на ову област. Поред данас опште познатог значења везаног за посвећење некада је значило и постављање темељца будуће задужбине. Још је изразитији пример са речју иполипси коју поред тога што припада богатом грчком језику карактерише мноштво значења који се крећу у широком спектру од читавих 180 степени укључујући ту и сасвим опозитна значења – поштовање али и сумњу и подозривост. Ово се истиче због тога што се не зна на које значење су састављачи мислили при настанку правила. Не чуди што у изразима сиромашном старом српском језику сличних примера има много.
Апостолска правила су имали усмену фазу живота. Слична су по начину трајања и бележења са апокрифима иако им је садржај прихватљив и прихваћен од свих чланова цркве. Ипак остаје одредница псеудоепиграф.