У време највеће потребе за коришћењем Доментијановог текста о Светом Сави као плод истраживања кроз новије време искрсава нова, досад непостојећа дилема – однос фиктивног и реалног код овог биографа и тамо где се ради о наводно конкретним епизодама. До сада се томе није поклањала посебна пажња. Скоро све што се у његовом тексту налазило, примано је са великим поверењем.
Развила се дискусија о архимандритском достојанству јеромонаха Саве, житеља Карејске келије. О овом чину мало се зна и кроз хиљадугодишњу историју византијске државе. Не значи то звање много ни у животу Свете Горе. Треба се „вратити“ на ниво Савиног живота у Карејској келији где је судећи по тексту Карејског типика, који је он сам саставио, намеравао да тамо остане доживотно: „Кога ја поставим после своје смрти“.
Вишак делова
Највећи заговорник крунисања Стефана Првовенчаног од папског легата 1217. године био је Иларион Руварац. Да се тиме бавио дуго говори и наслов његове обимне расправе „Одломак изнаписан пре 1891. расправе о главним моментима у животу Светог Саве“. Ипак, ни он није се могао одвојити од свог посла спокојно и са осећањем да је рад привео успешном и потпуном крају. У своју шему није могао да уклопи оно што се о тој тематици везује за 1220. годину. „И Стефан није слао г. 1220. поменутог свога епископа Методија у Рим, да моли папу за круну да га крунише илити венча за краљевство, јер је он тада и већ од године 1217. био и називао се венчани краљ (rex coronatus), већ је слао свога епископа папи да обнови свезу, завезану, заврзану са папом 1217.
Архиепископ Арсеније
Од српских архиепископа, по угледу одмах после оснивача и првог поглавара Саве долази његов изабраник и наследник. То се огледа по броју помена кроз старе српске споменике, по броју преписа службе, посвећених храмова. Кад је у питању деловање и стварање, Сави је најближи архиепископ Данило (1324/1327), али он нема ни приближно толики углед. Кад су у питању помени Данила, они се односе на његов рад, а мање на подвиг и духовност. Арсеније се доживљава као члан династичке куће Немањића и среће се тамо где би се очекивао помен архиепископа Саве II, синовца великог претходника и брата владајућег краља Уроша I. Међутим, у погледу поштовања, Сава II је потпуно потиснут и скоро „занемарљив“. Може се то наслутити по карактеру његовог житија у збирци Животи краљева и арсхиепископа српских, где је тај из несвакидашњих разлога сажет и вестима оскудан спис смештен међу обимна житија архиепископа Арсенија и Јоаникија.
Пред „Капијом слободе“
Очевидац говори како теку припреме за завршни судар на Солунски фронт. То траје месецима. „Огромне парне дизалице као каква шума кипариса шкрипале, померале се, спуштале и дизале се, извлачећи из утробе бродова сандуке са муницијом, топове, товарне коње и разноврсну другу убојну спрему. Стотинама тешких аутомобила чекало се на обали и развлачило материјал на све стране…“ Да се овако мислило о српској војсци и њеном снабдевању у лето 1915, Срби би својом спремношћу за отпор учинили „чудо“, али би и сагорели у огњу судара два неравноправна противника.
Континуитет израза
Кроз период од неколико деценија Свети Сава након уснућа (1236) добија два житија – од биографа Доментијана (1253), састављен по налогу краља Уроша I, а потом и од Теодосија (око 1300), писаног по налогу сабора. Однос ова два биографа код нас представља посебну област истраживања, где се све више примењује метод рада на списима синоптичког карактера као што се то ради у исагошком изучавању Новог завета. Тежина решавања односа Савиних биографа наговештена је већ у самом опширном наслову Теодосијевог списа, где се каже да је оно: „Сказано Доментијаном јеромонахом манастира званога Хиландар, а списано Теодосијем монахом истога манастира.“ На први поглед овај исказ делује врло једноставно, али се убрзо увиди да је и поред познавања текста оба књижевна дела тешко одгонетнути његово стварно значење. Разлог настанка млађег списа још увек не може поуздано да се утврди, али је очигледно да је он од читалаца кроз векове био широко прихваћен, што се може видети из броја сачуваних преписа, чиме превазилази укупан број преписа свих старих српских писаца заједно (биографа). У том погледу он је десетоструко присутнији код српских читалаца у поређењу са старијим Савиним биографом.