Кроз период од неколико деценија Свети Сава након уснућа (1236) добија два житија – од биографа Доментијана (1253), састављен по налогу краља Уроша I, а потом и од Теодосија (око 1300), писаног по налогу сабора. Однос ова два биографа код нас представља посебну област истраживања, где се све више примењује метод рада на списима синоптичког карактера као што се то ради у исагошком изучавању Новог завета. Тежина решавања односа Савиних биографа наговештена је већ у самом опширном наслову Теодосијевог списа, где се каже да је оно: „Сказано Доментијаном јеромонахом манастира званога Хиландар, а списано Теодосијем монахом истога манастира.“ На први поглед овај исказ делује врло једноставно, али се убрзо увиди да је и поред познавања текста оба књижевна дела тешко одгонетнути његово стварно значење. Разлог настанка млађег списа још увек не може поуздано да се утврди, али је очигледно да је он од читалаца кроз векове био широко прихваћен, што се може видети из броја сачуваних преписа, чиме превазилази укупан број преписа свих старих српских писаца заједно (биографа). У том погледу он је десетоструко присутнији код српских читалаца у поређењу са старијим Савиним биографом.

Један од главних разлога за такав међусобни однос два писца вероватно лежи у начину Доментијановог писања. Током рада на спису више се понаша као да то чини „за своју душу“, него што је ишао у сусрет потреби и жељи читаоца да упозна живот првог српског архиепископа. Причу о догађајима често прекида и одлази за својим мислима у тражењу библијских паралела за Савин рад, или у састављање похвала. Теодосије чини сасвим супротно. Колико је посвећен обради теме, толико води рачуна и о стрпљењу читаоца. Чини то на два начина – течним непрекиданим излагањем веже интересовање, а потом на више места то своје настојање и отворено износи. Једно од поглавља је о Жичким саборима одржаним у време довршавања будућег седишта архиепископије и стварању организације тек настале самосталне архиепископије. Биограф као да се обраћа будућим читаоцима у свим временима са циљем да им олакша труд: „али није сад време да описујемо сву красоту Цркве. Да се вратимо на реч о скупу сабора.“ Током преноса Савиних моштију из града Трнова прича тече у више праваца, те се „извињава“. „Излагањем чуда од гроба и гробног праха били смо спречени да говоримо о самом светом, али се гроба и праха ослободивши враћамо опет светоме.“ На крају другог саборског дана Теодосије ће рећи: „пошто је била свршена божанствена Литургија, у радости и весељу великом одоше за трпезу, јер и дан се већ преклопио.“ „Приповедајући милостиње реч одмиче, те се задржасмо, али је и ово казивање добро милостивим и богољубивим душама…“ (Каракал)
Слично чини и познати писац који пише шест и под векова после Савиног биографа. Друго поглавље свог највише читаног дела о дринском мосту почиње на начин који много подсећа на наведене Теодосијеве речи: „Сад нам се ваља вратити у времена кад на овом месту није било ни помисли о мосту, поготову не онаквом као што је овај.“
Савин биограф говори о последицама подвига: „Усахну му утроба и оболи му са изнутрином слезина његова и изгуби сву маст и тако неисцељиво оболи.“ У роману се помињу слична стања настала дејством алкохола. То су особе сагорела стомака, запаљене јетре, поремећених живаца.
Поменути размак од шест и по векова није био довољан да у овом погледу донесе неке веће промене. У сличним приликама оба писца се понашају скоро истоветно и излаз траже и налазе у коришћењу сличног израза. Као човек који се међу нашим писцима највише бавио феноменом прошлости, аутор би најбоље разумео и сигурно би му било драго што се нашао на стази свог великог претходника, чије дело вероватно није познавао.
Свој успех у раду на романима из прошлости објашњавао је једноставно. Људе покрећу увек исти мотиви и у сличним приликама нема велике разлике у њиховом понашању. И поменути успех Теодосија у поређењу са претходником Доментијаном може се оценити као једноставан. Рад Теодосија се углавном своди на „праћење“ Доментијановог излагања. Током тог посла само је отклањао оне делове који су одбијали читаоца од њега.