Међу малобројним сачуваним актима црквених поглавара јесте и повеља архиепископа Никодима (1317-1324) издата за Карејску келију Светога Саве из 1321. године. Акт настаје на молбу житеља Карејске келије Теодула који поред тога што моли за помоћ, тражи од архиепископа да уједно састави кратко слово о овој установи. Поред тога што је то спис званичног карактера (од самог аутора означен као: слово. повељеније, лист) он се може оценити и као уметничко дело и то далеко вредније него нека од оних насталих само са намером да буду књижевна дела. Свестан је тога да ће спис бити уједно и монашка „лектира“ – и писмена и „усмена“ – и зато помиње и читаоце и слушаоце, којима се посебно обраћа: „И слушаоцима украшавамо слово житијем оца нашега.“ Уз то може се ценити и као својеврсна Савина биографија којом би историчари сигурно били мање задовољни него са оном од Доментијана и Теодосија, али би естетичари Никодимов спис ставили далеко испред поменутих биографа. За њега је: „Преподобни свети отац наш Сава, први архиепископ или боље рећи апостол и светитељ и учитељ свога отачаства.“ Као биографија, спис јесте шкрт у подацима и зато за домаћу науку мање занимљив. Има ту и нетачног, чега има и код Дометијана и Теодосија, али књижевне лепоте ту има далеко више. Овде ће се поменути кључно место сваког Савиног житија које се и физички налази у средини текста – посвећење за архиепископа. Доментијан је од тога створио песму у прози али се ту могу назрети основне линије деловања што га приближава хроници. Код Никодима је то тако изведено са жељом да покаже како се књижевно дело не поклапа са истином. Као да му је циљ био оно што радо прима теорија новог времена – уметност није истинита. Потребно је то рећи због оних који нису задовољни причом Доментијана, да знају како је могло бити и друкче, мање повољно.