Од српских архиепископа, по угледу одмах после оснивача и првог поглавара Саве долази његов изабраник и наследник. То се огледа по броју помена кроз старе српске споменике, по броју преписа службе, посвећених храмова. Кад је у питању деловање и стварање, Сави је најближи архиепископ Данило (1324/1327), али он нема ни приближно толики углед. Кад су у питању помени Данила, они се односе на његов рад, а мање на подвиг и духовност. Арсеније се доживљава као члан династичке куће Немањића и среће се тамо где би се очекивао помен архиепископа Саве II, синовца великог претходника и брата владајућег краља Уроша I. Међутим, у погледу поштовања, Сава II је потпуно потиснут и скоро „занемарљив“. Може се то наслутити по карактеру његовог житија у збирци Животи краљева и арсхиепископа српских, где је тај из несвакидашњих разлога сажет и вестима оскудан спис смештен међу обимна житија архиепископа Арсенија и Јоаникија.

Могуће је говорити о још једној аналогији – она се односи на учесталост преноса и склањања моштију. Ту је Арсеније врло сличан са првим српским краљем Стефаном Првовенчаним. Њихове мошти се најчешће преносе у настојањима да на тај начин буду сачуване. Тако историја преноса моштију постаје посебан одељак историје Српске Цркве.
Кад је у питању штовање Арсенија, јасно је да су његови носећи стубови житије, служба, слике, храм, настали заслугом само једне личности – великог писца и ктитора архиепископа Данила. Није без значаја поменути и „симетрију“ у односу потомства према циклусу његових представа у капели њему посвећеној у оквиру пећког комплекса. Од четири сцене ту представљене, на две су сачувани само натписи о рукоположењу Арсенија од Саве за ђакона а потом и свештеника. Трећа, која је колико занимљива, толико и загонетна, има очуван приказ али избрисан натпис, и од истраживача се цени као хиротонија Арсенија за епископа, али сви истичу како је ту Арсеније приказан као старији од Саве који врши чин рукоположења. Стога је недостатак натписа од велике важности. Тек преко њега би се могло рећи шта је ту посреди. Да ли је реч о рукоположењу или символична предаја трона, која се састоји у узимању благослова „умировљенога“ Саве од новопостављеног архиепископа. Тек четврта сцена је комплетна – постоји и представа и натпис који није тешко одгонетнути. Реч је о престављењу Арсенија.
Проучаваоце највише погађа „празнина“ обимног Арсенијевог житија, сиромашног вестима конкретне природе. Колико би вредније било да се ту Данило према јунаку житија поставио као што се његов ученик и биограф односио према самом Данилу кад је састављао његову биографију, где је дао и низ података од којих је скоро половина јединствена.
Повод да се говори о Србима и њиховој држави из посебног угла. Наводно Арсеније у Жичу долази са простора који није у границама српске државе. Деценијама се српски владари у својим актима потписују као господари свих српских земаља, иако добро знају да то није тачно. Последице таквог схватања осећају се и данас. Арсеније долази са простора који је ван границе тадашње српске државе, али он долази са простора где живе Срби, а који је одмах иза граница српске државе.
Поводом примера да се у неким случајевима говори како је Арсеније из далматинске земље, може се рећи да је појам „Далмација“ доста широк, а потом, тамо се каже и да је она: „у држави краљевства српског“.
Само неколико година по посвећењу и постављењу на чело Српске Цркве узеће, према Савиним биографима, учешћа у преносу моштију свога претходника уз Трнова у Милешеву. Док је у мисији која одлази да измоли мошти од бугарског владара био и краљ Владислав као бугарски зет. Арсеније за све време остаје у земљи. Судећи по житију, он није никад напуштао земљу.
У том погледу, управо његово житије, односно његов састављач Данило ставља истраживаче пред необјашњиву дилему. По Савиним биографима, постављење Арсенија бива за време краља Владислава, док по Арсенијевом житију тад земљу још води старији брат краљ Радослав. У таквим приликама, а оне нису ретке, наука је немоћна. Учинила би се науци лоша услуга ако би се све покушало објаснити само (не)знањем биографа који пише читав век касније у односу на догађај. Код биографа Доментијана, а по њему и код млађег Теодосија, постоји низ „празних“, наизглед реалних и конкретних сцена које су плод фикције. Не сме се искључити могућност да је фикција и овде одиграла своју улогу. У том светлу треба ценити и чињеницу да Данило у Арсенијевом животу и не говори о преносу Саве, нити помиње краља Владислава током целог житија иако је цео период владавине Владислава „обухваћен“ столовањем Арсенија.
Неки аутори „неодговорно“ виде у Арсенију и састављача појединих списа. Тридесет година Арсенијевог столовања је огромна „празнина“. У то време се смешта и настанак зборника попа Драгоља (презвитера Василија) који се налази на ивици канонског и апокрифног у верском животу земље, који судећи по доступним сазнањима креће се ивицом између два света. Њихов живот тече упоредо, а они се понашају као да онај други не постоји. Наговештај блискости света апокрифа се налази у житију Саве током излагања о његовој Жичкој беседи. На основу те приче не може се много закључити, пошто она више личи на „опште место“ него на реал.
И Арсеније и његов биограф су најближи Сави. Арсеније по угледу, а Данило по деловању. Арсеније почиње рад на грађењу у Пећи, а Данило после сто година од Арсенија почето завршава и печат комплексу даје градњом припрате која засењује све оно што је ту урађено пре. Каснија оштећења не дају да се наслути по чему је та припрата тако величанствена, али је без аналога. Опет се среће јединствен пример код Срба. У току грађења Арсенијевог култа, његов поштовалац Данило врши „комплетан сервис“ – саставља му житије и службу, посвећује новоподигнути храм и даје да се изради ликовна представа светога. У свим осталим случајевима појединац врши само понеки од четири поменута посла.
Прилог хронологији краја Арсенијевог столовања долазе са мало очекиване стране. У то време у пиргу Преображења на Спасовој Води ради старији биограф Саве који је пре десет година завршио писање Савиног житија као свог првог познатог списа, а у време повлачења Арсенија у свом новом боравишту (дотле био у Карејској келији) пише житије Савиног оца Симеона. Са Доментијаном тада живи и његов ученик и сарадник Теодор Граматик који за свог учитеља преписује Шестоднев. То се зна према запису из 1263. где се помиње Арсеније као активан архиепископ. Годину дана касније Доментијан завршава житије Симеона, што се сазнаје из опширног поговора уз спис. И ту је поменут тадашњи активни архиепископ. Сада је то Сава II (1264-1271), син Стефана Првовенчаног и брат краља. „Никад није остављао добре поуке, предузимајући велике духовне трудове украшавајући се сваком лепотом богоугоднога живота, сијајући постом као сунце леполикога његова узора. Као што ми је био описан његов живот од неких богобојажљивих мужева који су слушали о овом преосвећеном.“ Савин биограф Доментијан је познавао јунака свог списа, али је и прикупљао вести. Данило пише после сто година и прикупља вести од оних који су могли да као и Данило само слушају о Арсенију, а не и да га виде у животу… Ко се речју огрешио о њега „такав је речју уста његових као оружјем оштрим са обе стране, превременом смрћу свршавао… И од тада беху такви трудови његови и подвизи и обилажења светих места, као што је о свему указано засебно у писаним књигама његова богоугоднога живота.“ Пола Арсенијевог житија говори о његовом боравку са Савом, тек следећа четвртина о Арсенијевом столовању, а последња четврт се односи на повест о чудесима у времену од архиепископа Саве ΙΙ као непосредног наследника до архиепископа Јакова (1286 – 1292). Да ли је факат да управо са овим јерархом почиње одсек кратких житија поглавара Српске Цркве или је то случајна подударност, то треба да реше изучаваоци Даниловог рада. Уочљиво је колико је биографу важније да истакне његову „унутрашњу“ мисионарску делатност, што за Савиног изабраника није необично – него да говори о „земаљском“ раду овог јерарха.
У оквиру смене на кормилу Цркве између оснивача и његовог првог наследника, изванредно је дат психолошки обрт у расположењу присутних. Дат је опис жалости због растанка са Савом а онда долази оно што се ређе дешава: „Но пошто разумеше да им жалост неће ништа помоћи, то и нехотице почеше да се веселе.“ Постоји још један моменат на који се ређе наилази у писању овакве врсте. Жалост народа због растанка среће се и на морској обали. То ни Саву не оставља равнодушним, али се то друкче представља: „И виде да му досађују, и изненада ушавши у лађу, заповеди да се мало навезе на пучину… (слично Христу) и овај преосвећени стојећи у лађи, учаше чеда своја, мир дајући им.“ Одговор о наводној досади се налази у даљем тексту. Није то досада: „беседе и поуке рече ка деци својој, и тако раставши се с њима поче пливати пучином морском.“
У опису првог Арсенијевог чуда, биограф истиче како: „једне ноћи кад није био велики ветар, нити подизање буре, но када су звезде сијале и кад је била велика тишина, и у саму поноћ, у цркви где беше рака светога, чуо се јак гром као да долази од небеса до њега, тако да су сви који су били у манастиру, мислили да је пао црквени темељ…“ Манир житијних описа кад се дешавају страшни догађаји јесте да истичу страховиту пометњу природних стихија, као при смрти деспота Стефана (код биографа Константина Филозофа) или у повести о спаљивању моштију Светог Саве код Патријарха Пајсеја. Овде се застрашујући догађај збива у свесно наглашено време тишине, као предзнак радосних догађаја.
Углед списа ове врсте далеко више зависи од „јунака“ него од вештине уметника. Примећује се то и код биографа Светога Саве и код архиепископа Данила. Теодосијеви списи о Сави су највише преписивана дела код нас. Исти писац саставља Житије и службу заслужног и знаменитог подвижника Петра Коришког, али је интерес за те саставе далеко мањи. Појава која се не може лако правдати пошто таквих дела код Срба нема много. Слично се дешава и на примеру Арсенија и Јевстатија. Обадва су поглавари и за обојицу одговарајуће списе – житија и службе – саставља исти човек, архиепископ Данило. Стога поражавајуће делује чињеница да се према једном бројању зна за 17 преписа службе Арсенију и само два преписа службе посвећене Јевстатију. Не би било ништа чудно ако би се очекивало да тај број буде приближан. Постоји још један пример где Сава и Арсеније у односу на друге „одскачу“. Савино житије је сачувано у препису из 1336. године, насталом убрзо после састављања житија. Слично се дешава и са службом Арсенију, сачуваном до новог времена у препису Станислава. Неколико година по настанку, Петар Коришки и Јевстатије немају „свог“ Теодула, осносно Станислава. То је пример „негативне симетрије“. У житију се каже да је Арсеније умро након боловања у месту Чрнча. Није познато где се оно налазило и то није једини случај такве врсте. Постоје примери помена још неких места о којима се данас не може рећи ништа.
Због организационог распореда и особености српске земље код свих поглавара полагању у гроб претходи преношење пошто у почетку седиште Цркве није тамо где је предвиђена њихова сахрана. Сви преноси нису исти. Одликује се пренос Арсенија, Јоаникија, Јефрема. Арсеније као умировљен и болестан бивши архиепископ умире ван Жиче – у Пећи, архиепископ/патријарх Јоаникије такође умире ван Пећи од последица нагле болести. Током преноса, патријарх Јефрем, такође умировљен, умире ван седишта патријаршије. Сви су они донети и сахрањени у Пећи. Пренос Арсенија је описан са највише појединости: „Иђаху чинећи пут ка спремљеном му гробу у цркви светих апостола. А где их је ухватила ноћ, носећи богољубљено тело, непрестао чињаху похвална славословља и свеноћне молбе, и доневши га у дом светих апостола, и ту све обично учинивши појући за покој светога…“
За разлику од Доментијана који кроз читаво једно поглавље пореди Мојсија и Саву да би показао Савина преимућства, овде главни „јунак“ превазилази „виђења свију старих праведника, Кога пре сликаху знамења стена и пророци унапред видеше Њега, различно: Исаија на престолу; Језекиљ на животињама; а Данило га виде на облацима, а Њега прими и Аврам у својој кући и Јаков га не пусти док га не благослови. Њему задња виде и Мојсије у Камену. А ова преосвећени не виде га само једном у виђењу.“