Очевидац говори како теку припреме за завршни судар на Солунски фронт. То траје месецима. „Огромне парне дизалице као каква шума кипариса шкрипале, померале се, спуштале и дизале се, извлачећи из утробе бродова сандуке са муницијом, топове, товарне коње и разноврсну другу убојну спрему. Стотинама тешких аутомобила чекало се на обали и развлачило материјал на све стране…“ Да се овако мислило о српској војсци и њеном снабдевању у лето 1915, Срби би својом спремношћу за отпор учинили „чудо“, али би и сагорели у огњу судара два неравноправна противника.

Након узимања Кајмакчалана почело се говорити о Капији слободе: „Честитам војници. Сада се налазимо у нашој слободној земљи. Капија слободе је отворена…“ Дуго се ту морало још чекати… „Од маја 1917. до септембра 1918. године српска војска је водила рововски рат. За то време нису извођене крупније операције… Главни разлог за обуставу офанзиве која се споро развијала и с малим изгледима да се постигне стварни успех, произашао је из потребе де се одвоје јаке снаге за дејство против владе грчког краља… Овога часа српска војска чува жестоким борбама у јесен 1916. године и спрема се да задиви свет као што је то већ (раније) чинила…“
Данас гледано то време се схвата као стварно затишје. Међутим, на терену овакве сцене су биле честа појава: „Указа се страшни призор, топовска цев била је разнесена. Точкови поломљени. Војници подигоше ћебад са лешева. Ми принесосмо руке шлемовима у знак поздрава… нареде да се рањеници одмах носе а све остало да остане онако како је, док не дође комисија… при поласку поздрависмо мртве. Ишли смо ћутећи.“
Није добра „униформна“ слика. Доживљаји и искуства су разна. Није без разлога један мемоариста своје дело назвао „Неулепшане истине“. Примери које он наводи стварно „искачу“ из уобичајене и скоро редови улепшане слике. „За време затишја војници Срби и Бугари одлазили су један другом на састанке, понекад код самог стражарског низа. Неки српски војници нису се ни враћали, а ни остали живи. Нарочито су чинили руски војници одлазећи код Бугара на вотку. Било је случајева да је и наша и бугарска артиљерија растурала овакве скупове. „Неки су можда и разговарали са Бугарима, али ја нисам. Нисам могао да разговарам са онима који нам побише све живо по домовини. Са таквим се преко пушке разговара. Био сам на Соколцу, Добром Пољу, Ветернику. Бугари су тешке топове имали па само издигне, а ми гледамо; ако иде навише ето га к нама; ако иде пониско – добро је… Кући нисам писао. Кажу мени неки: „Две године се ниси кући јавио, пиши им да си жив“ А ја само одмахнем: „А, ко зна ко ће докле да буде жив, кад дођем кући, видеће да сам жив!“
Сусрет нижих официра и обичне војске са вишим официрима показује колико је заправо ко упућен у војничке ствари. „Ми у рововима нисмо много волели да нас обилазе виши команданти јер они увек стављају примедбе… те ово није добро, те оно не ваља, мора нешто да се примети. Јер ако не нађе никакву примедбу није добар командант. Није уочио све недостатке код војника.“ Такође, можда је боље кад се мало другачије поставе односи кад је у питању нека важна ствар. „Мора се признати да су се виши команданти врло често налазили у стрељачком строју у највећој ватри. Рекох му да би требало да ја идем испред а они за мном, јер ја знам куда се неопажено може проћи. Он одобри. Ја помислих у себи, овде се ранг нарушава, али право је, да бар овде потпоручник иде испред пуковника и мајора… Командир објавнице, који је већ био обавештен о доласку команданта дивизије, изађе му на рапорт. Командант му је постављао нека питања у вези дужности објавнице. Каплар – сељак – ратник из 1912. г. изложио му је ситуацију, као да је био неки ђенералштабац… Обрати се мени и своме ађутанту. „Овај каплар изложи рад објавнице више него што пише у свима књигама у којима се говори о објавницама… Он би могао да командује четом а не десетином. Ја му кажем да се то за време тешких борби и дешава, да каплар преузме командовање четом.“ Или на пример, кад љутити официр прети војнику „прогоном“ на фронт – војник не чека да иде по „казни“ и одлази сам: „фронт није казнени завод већ за борце и јунаке! Даље од жица не може!…“
Другачији је доживљај појединих највиших официра од стране војске. „У шатору заједно са војводом Мишићем имао сам утисак да сам део једне велике породице… У току битке војвода Мишић је миран. Говори кратко и одлучно и сви га слушају. Кад сте поред њега, осећате да је он господар битке.“ Степа је све време у штабу, у забаченом селу Тресини на домету бугарских топова. Уз дејство на поуздање војске, такав смештај има и тај значај што га сувишни радо заобилазе.
Бугари користе неуспех пролећне офанзиве из ове године и развили су пропаганду дуж линије фронта. Они то чине на разне начине и у томе су Срби увек заостајали у односу на њих. Затим, Бугари су знали колико су Срби осетљиви на „аргументе“ противника. Српски војници су позивани да се слободно врате у земљу где им не прети опасност и да немају разлога да гину. Бугари новине привежу за пројектил из кога се извади каписла да не експлодира. У њиховим редовима има и Срба из Босне и Срема да би се подривао морал српске војске…: „Упућени су по казни у бугарски пук пре кратког времена из Црне Горе, где су се бунили због лоше исхране… Ми и Бугари близу па се инатимо. Они нама: „Еј, братко, нећеш за Србију!“ А Ми њима: „Ми и нећемо за Србију, него за Софију. Код њих 12 редова жице, код нас и више.“ … Тачно су знали где се налазе Моравци, Тимочани, Шумадинци… Па су знали да везене девојачке чарапе из њихових села убацују у српске ровове уз погрдне коментаре.“
Разорно деловање је стизало и из позадине. „Позадина је данас отров који трује фронт и кљука га неким чудноватим и деструктивним идејама, које људство на фронту прима без критике и коментарише их на најразличитије начине“, стоји у извештају пуковника Павловића команданта шумадијске дивизије. У наставку су дотадашњи официри замењени новим, а у наредби команданта армије Степе је стајало: „Да нови официри држе предавања војницима, у којима ће сузбијати све гласове штетне за морал и дисциплину и разбијати заблуде у које необавештени војници падају заведени неваљалцима или такође заблуделим људима.“
Потребе војника са фронта нико не жури да задовољи. „Шапатом кажу „Доцније, доцније доћи“. Видим какве силне разлике се има између нас на положају, који смо такорећи будни и опрезни сваког трена и позадине, која спава и одмара се оволико дубоко у дан. Тек око 9 часова успео сам да добијем карту и приступим раду.“
Могла се често уочити и разлика између догађаја коме се присуствовало, који само наговештава нешто лепо, од намерно фабрикованих извештаја који замаскиравају право стање ствари. „На железничкој станици композиција Српске Државне Железнице то су вагони који су се са неколико машина евакуисали за Солун, а сада служе на прузи Солун – Сотовић – Битољ. Колико је радост и колика нада кад наши војници виде те вагоне…“ У Солуну су излазила у три српска листа: Правда, Велика Србија и Народ. Нису смели доносити за Србе неповољне вести, па и кад су оне саопштене у званичним саопштењима. Оцене у сведочењу учесника су подељене. Изгледа да су више у праву они који их не цене много.
Овде се може само дотаћи питање успоставе везе са поробљеном земљом. Зна се да је тих „мисија“ било више; у сваком случају више него што је остало забележено. Траже се одлучни добровољци и увек је „кандидата“ било доста. Траг о себи оставиле су оне које су успеле. Неке су угашене на самом почетку, а неке при повратку на самом крају, кад су већ стигле у простор између бугарских и српских ровова. Ретко и нерадо се говори о српским војницима који су се из очајања предали Бугарима.
Дуготрајан боравак на фронту мења старе навике устаљује неке нове. „На одсуству сам осетио шта значи миран и слободан живот. Сме човек усправно да се креће, не стрепећи да ће га бугарско зрно сваког момента ударити. Они у позадини смеју нам се како не умемо усправно да се крећемо већ смо увек помало нагнути напред, није ни чудо. Четири године са малим прекидима тако живимо и већ смо на то навикли.“ Дотрајава физичка снага и млађих војника. „Срчане мане у већем или мањем степену, плутни катара, реуматизам и болести ногу, обољења очију и ноћно слепило…“
Време ратног мировања не протиче без напетости ни на фронту од противника, али ни у позадини где има разних непријатности. Познато је колико је код Срба јак рефлекс те врсте. Збивања у доброј мери теку по принципу – шта кога снађе… Неко је сво време морао да проведе у рову, а неко је могао да се шета по Солуну, а они још повлашћенији по Француској. „Неке ждероње стално у кафани. Војска одлази али они остају. Иду са Крфа тек по последњем пробоју фронта… Ратних забушаната било је и код нас па и у Солуну. Они су спевали пародију на Ђурину песму… Јоле направио гусле и позива браћу: „У бој на Косово“, али не иде у бој на Кајмакчалану. Наредба Врховне команде да се изаберу најбољи за слање у Француску од официра изокренута и шаљу најгоре да се отарасе од њих. У Солуну разне војске и доста пијанства – али сви су послушни пред српском патролом. „Главно је да се каже „Србо“ и покаже руком да се диже, ако је пијан лежао и да пође са патролом иако нису разумевали шта им се говори.“
У лето 1917. у време несносне врелине пожар је захватио Солун и уништио пола града. Пожар Солуна уништио је и државни српски архив – оно што је пренето. „Бугари близу… Вичу „Хоћеш у Србију док голом задњицом не убијеш јежа!“ Силе се. А требало је 1917. да дођемо кући. Али Грчка није ступила у рат па су зато дигли устанак у Топлици Војвода Луне и други. А Французи и Енглези на грчке магацине у Солуну. Удесили као да се упалила пекара па пожар захатио целу улицу од 7 км. Французи и Енглези тобож дошли да гасе па уместо воде поливају бензином… тако се бар у војсци причало а ја не знам шта је тачно.“ Касније су и француски војници говорили да је пожар „гашен“ бензином.
Састављачи ратних дневника и ратних сећања често, некад и редовно помињу начин обележавања свог Крсног имена у скоро немогућим условима. „Овде прославим моју Славу светог Луку. Ништа нисам више имао сем тамјана, свећицу воштаницу и једно пакло цигарета. То поделим мојим болесним друговима. Богу и Слави помолим се, ништа више, а Бог и Слава помагали су ми.“ Далеко ређе се наилази на вести о свесном избегавању слављења из „револта“ због стања у коме се налази и изгнана војска и њихови сродници у земљи. „Пет година како нисам са нашим милим и драгим, већ све другде проводим овај празник – 1913. сам прославио у Прешеву, 1914. у Раљи, 1915. у Лозовику, 1916. у Сакулеву на предстражи, 1917. у потоку више Црне реке.“
Никада се у близини Свете Горе није налазио тако велики број Срба, нити је икада Света Гора била ближа Србима као током двогодишњег боравка на Солунском фронту. И поред тога, отићи тада до Атоса у условима гвоздене дисциплине, није било једноставно. Ипак, вести о томе скоро да нема.
Слава пука одвија се углавном организовано: „по један официр из чете са по два војника, који су сви били лепо обучени. Готово свакога је красила медаља златна или сребрна. Долази и пуковски јереј. Око 9 часова сви окупљени официри, војници као и гости који су дошли сишли смо код споменика… Метут је мали сточић, на њему колач, жито и свеће. Стадосмо око споменика, долази командант пука. Назва Бога. Потом се донесе пуковска застава… Јереј узе епитрахиљ. Паде команда: „Мирно! Капе скини!…“ По сечењу колача помен палим борцима.
Пред Ђурђевдан који је 1918. на други дан Ускрса: „Командант је написао честитку свима војницима који славе данас и дао телеграфисти да преко телеграфа као депешу преда сасма батеријама а мени наредио да зовнем све командире и телефоном и наредим да се људи који данас славе, а у борном су делу за данас замене да могу данас бити слободни да своје крсно име помену.“ Свечар је ипак нерасположен и поред изванредне атмосфере коју је припремио за госте. Цео дан сам невесео и мислим само о мојима, како ли они овај дан проводе. У више махова очи ми засузе и волео сам да сам усамљен.“
Једно поглавље у Трилогији односи се на збивања на казненом најистуренијем положају, Јежу. Његови браниоци су већ „отупели“ и постали равнодушни према свакоднавним опасностима. Осећали су се као кажњеници без осуде и тешило их је то да не могу бити послати на опасније место. Сукоб на Јежу описан у Трилогији помиње и званична едиција али то је у много ведријем тону.
Зна се да у сећањима и учесника и целог народа ослободилачки ратови са Турцима остају занемарени услед наглог светског рата са својим ужасима и успесима. Време између голготе после пораза и славног пробоја Солунског фронта које траје око две године се занемарује и због своје једноличности лако заборавља.
Давно је примећено да се после рата ствара и преовлађује ведрија слика и истицање и непостојеће моћи. Помињу се битке, топови, а послове обављају „патроле“ са бомбама и тихим оружјем. Носиоци јуначких подвига, баш као и током ратовања Црног Ђорђа, остају скоро непоменути.