Највећи заговорник крунисања Стефана Првовенчаног од папског легата 1217. године био је Иларион Руварац. Да се тиме бавио дуго говори и наслов његове обимне расправе „Одломак изнаписан пре 1891. расправе о главним моментима у животу Светог Саве“. Ипак, ни он није се могао одвојити од свог посла спокојно и са осећањем да је рад привео успешном и потпуном крају. У своју шему није могао да уклопи оно што се о тој тематици везује за 1220. годину. „И Стефан није слао г. 1220. поменутог свога епископа Методија у Рим, да моли папу за круну да га крунише илити венча за краљевство, јер је он тада и већ од године 1217. био и називао се венчани краљ (rex coronatus), већ је слао свога епископа папи да обнови свезу, завезану, заврзану са папом 1217.

приликом свога крунисања за краља и да поново увери папу у своју верност и оданост, а уједно да га моли поново за благослов и потврду за заштиту круне и своје земље, односно да моли папу да одврати краља угарског Андрију од напада на њега и његову земљу, с којим је претио угарски краљ. Из писма венчанога тога краља Стефана (rex coronatus од 1220.), види се да је он, обнављајући свезу с римском столицом од г. 1217. слао епископа свога Методија папи Хонорију молећи га поново за бенедикцију и конфирмацију super coronam et terram suam…” Са истим недоумицама кроз неколико месеци срешће се и данашњи заступници наводног крунисања 1217. године. Речено сликовитим говором данашњег човека, током „ремонта“ проблематике јавио се „вишак делова“ – најбољи знак да посао није добро урађен и да се не могу очекивати повољни и трајни резултати…
Присталица овог става био је и Сима Ћирковић, који је 1969. године у том погледу категоричан. Три деценије касније, при поновном сусрету са том проблематиком нема ни изблиза оне одлучности и решености. До изражаја долази његово расуђивање о релативности послова те врсте – Бугарин добија краљеву титулу, а говори да је цар (обе укључене стране праве се „невеште“). „Владар је за папу имао титулу rex, а патриарх archiepiscopus и primas. Папски легат је обавио крунисање и посвећење по своме, а цар и патријарх су се и надаље титулисали по своме.“ Додела краљевског звања од Рима није много значила за мађарског краља, који се тим поводом спрема за рат. То говори да теоријско разматрање значења и „зрачења“ папског признања не издржава проверу на терену. Стога С. Ћирковић своје разматрање и не завршава неким одређеним закључком.
Помиње се наводно признање и његов тобожњи значај за пуноћу стечене титуле. За Србе је најважније оно што би дошло од Угара, пошто је реч о суседној земљи. Отуда признања није било. Остале земље латинског запада за Србе нису битне, нити Срби за њих, а нема ни доказа да је постојало неко признање од европских краљевина.
Изгледа да се питању стицања краљевске титуле код Срба озбиљније прилази кроз кабинетске радове истраживача него што су на то гледали људи оног времена. За Стефана Првовенчаног латински господар Цариграда је „грчки цар“, бугарски владар је цар (иако је само краљ), за биографа Доментијана је цар и владар Никеје и господар Солуна. Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан не признаје царски углед никејског владара и то га не спречава да призна од Латина добијено краљевско звање српског владара.