– Милош Црњански и Ђура Јакшић –

У своје време два председника српске Владе – један „будући“ а други већ као бивши, деле савете врхунским уметницима свог времена. Реч је о Стојану Новаковићу (1842-1915) и Милану Стојадиновићу (1888-1961). Први је био пријатељ и заштитник писца и сликара Ђуре Јакшића, а други пријатељ Милоша Црњанског. Обојица уметника били су приближно исте (не)среће на свом животном путу. Кад се нађу у тешким приликама били су од околине на исти начин „заборављени“: добронамерне „укоре“ су добијали и од својих поменутих пријатеља. Све од њих речено, било је на своме месту, а опет се некако не прима једноставно. Да ли је требало да ти супешни људи имају више разумевања и блажих речи за своје познате пријатеље, уз сазнање које сигурно није недостајало да уметнички дар и дар за бизнис ретко кад иду заједно. „Стојадиновић је супериорно делио савете Црњанском о потреби да се прилагоди… Треба мислити данас „американски“ а не као некада менталитетом чинивника Press-Bureau-а. Изгледа ми да сте бољи песник, аутор и новинар, неголи business man. Још сте стара школа. Право да Вам кажем, господине Црњански, сувише сте песник.“

Ако се при анализама нечијих јасних вербалних исказа ипак јавља сумња и поставља питање искрености и то са посебним нагласком, где се управо помиње реч „искрено“, да ли се и кроз ове добронамерне осврта провлачи и нека нијанса зависти, па и злурадости због тренутно тешког стања у коме се уметник, иако и пријатељ, налази.
„У животу не буди поета него човек па ће боље ићи“ поручује 1868. године Стојан Новаковић, док ће Милан Стојадиновић 1955. године, значи непун век касније, упутити прекор скоро истим речима „сувише сте ПЕСНИК“. Јасан доказ континуитета једног менталног садржаја и поруке. Оба навода су скоро иста и ефекат би остао исти и кад би сва четири поменута актера изменила своја места у времену.
Овакви изрази и прекори слабо су могли у нечему помоћи „адресантима“, а још мање нешто променити у њиховим животима. Ако нису то могли, успели су да нанесу бол код „пријемника“. Осврт показује колико се у текућем животу суштински мало мења, иако се много чега труди да уведи како није тако и да су промене сталне и велике. Факат је да су уметници увек мало „прилагодљиви“ и чак постају страх за оне који постану сасвим прилагодљиви, што значи да је уметнички дар у њима или пригушен или је сасвим нестао. Што је дар уметника дубљи, несналажљивост је већа и делује као путовођа (делује као проклетство).
Тим поводом се између Новаковића и Јакшића развила „преписка“: „Ја понимам твоју несрећу, али шта да се чини. Веруј ми да си добру половину сам крив. Ја ти то кажем као пријатељ, који те волим и поштујем и ваљда си уверен да ти истине ради говорим… У животу не буди поета него човек, па ће боље ићи… Ако ћеш сам пред собом да се право исповедиш, ти ћеш сам лако наћи шта би требало да је друкче у теби самом, што би требало да је друкче на теби да поправиш на себи. Овако се из једног зла три стотине зала исплићаше. Ти си имао већ неколико пута часова и тренутака, који су те могли натерати на оваке мисли и које су виле моћне, да те врате животу из поезије, па залуд! Како би ја желео, да се место овог поповања имамо кад о другом чему дописивати…“
„У последњем твоме писму велиш, добра је половина моје кривице! Ти ми то кажеш као пријатељ, а да шта ће душмани? А има их хвала Богу доста! Ја крив, а зашто? Ваљда зато, што од како сам постао, не памтим да сам икада образ и поштење погазио? Или зато, што сам у време кад су други оде и еклоге и друге беспослице цвркутали – ја сам као прави српски песник само о слави, величини и слободи српској певао и говорио… Е мој, Стојане, та реч ме се јако срца коснула!“
И Црњански има своју јадиковку: „У капиталистичким земљама литература је скоро некултурно питање. Покушао сам да у Лондону живим као писац… Али, није се могло од тога живети.“