Средином 17. века на Светој Гори избио је спор између грчких и руских монаха око (не)правилности богослужбене праксе. Прва жртва тога спора био је српски монах Дамаскин због своје везаности за руске књиге. Изведен је на суд и после вређања и понижавања био је принуђен да своје руске књиге лично баци у ватру да сагоре. Ни то није било прогонитељима довољно. Оптужили су га код општег и заједничког душманина и иноверника те је доспео у турски затвор. То је само почетак ширих невоља које су задесиле целу руску земљу. „Ватра на којој су у Светој Гори изгореле Дамаскинове руске књиге била је само прва за коју знамо да је запаљена у расправама око крсног знамења. У неколико следећих деценија такве су се ломаче распламсале по Русији…“

Једно од спорних питања током тих сукоба било је и оно о начину осењивања крсним знаком. Монаху Дамаскину замерано је што он то чини само са два прста. Та појава је била широко распрострањена. Иако је то релативно нов период непуна четири века нас дели од тог времена, проверљивихи поузданих вести је мало. На првом месту јавља се питање о Дамаскиновој личности – да ли је ту кроз деценије док спорови трају реч о једној истој личности. Више пута је спомињано да око тога постоје непремостиве тешкоће, које се савладавају само у поднебљу добре воље. Наиме, код монаха је најчешће једини знак распознавања њихово име, пошто се ту презиме ретко користи и још мање зна. Потом, због скромног спектра монашких имена, честа је појава да истовремено бар по две особе носе исто име, што је за неспоразуме сасвим довољно. Постоји и низ других питања, која не могу са сигурношћу да се разјасне. Међу њима је и енигма око крсног знака. Било је то време кад се у Русији планира велика акција око исправљања богослужбених текстова. Стога је на Свету гору послат учени архимандрит Арсеније Суханов, који долази да по збиркама светогорских манастира трага за књигама које би могле бити од користи при планираном послу. У том циљу је по целом Атосу одабрано а потом допремљено у Русију око 500 књига. Опрезно се тврди како се и сам Суханов у првом времену крстио са два прста, а потом се и он приклонио новој пракси. Иако је ово питање подједнако и сложено и важно, мале су могућности да се дође до јасне и конкретне представе о томе. Како је могуће да се о тако видној и свима очигледној појави могу јавити толико велике разлике, без трага у изворима? Појам „два прста“ при знаку благосиљања изрично се помиње и код старог српског писца Доментијана (1253), биографа Светога Саве. Остаје да се види да ли навод из његовог текста овим поводом може бити од помоћи: „Овај преосвећени путујући посред великога мора, светом молитвом укроти превелике таласе и заповеди мору да ћути и заустави га, и са два прста којима се благосиља врати велики ветар са дувањем бурним и сатвори велику тишину посред мора и људе који су са њим били преведе преко великог сиријског мора, радосне и неповређене.“
Све се то могло рећи и без овако изричитог помена „два прста“. Која све питања могу овим поводом да се јаве не сме ни да се се помисли, кад се има на уму несагледива оскудица изворне грађе. О два прста се говори и поводом помазивања болесних али је питање да ли се и ова појава може довести у везу са спорном тематиком.