I

Највећи део знања о Светом Сави стиче се преко његовог житија, састављеног од светогорског монаха Доментијана 1253. године. Тако се може рећи да је пред нама представа „Доментијановог Саве“. То се уз извесна ограничења односи и на млађи Савин животопис састављен око 1300. године од монаха Теодосија. Млађи биограф и поред обећања датог у уводу свог дела, представи Савин живот без сталног ослонца на старијег животописца. Вредност Доментијановог дела јесте таква и толика да би он требало стално да буде на „дневном реду“ домаће науке, као што се дешава код других народа кад су у питању њихове домаће теме, што код Срба није случај.

На тематику о Доментијану се појединци враћају постепено по личном нахођењу и расположењу. Недостаје било каква врста систематског односа према овом послу. Не би се требало плашити неке инфлације написаног. Нашло би се ту и вредног и неочекиваног. Што је тако, разлог су и ратови који са сцене односе и највредније посленике науке, од којих би се могло много очекивати. После рата треба да стаса ново поколење, а за то су потребне деценије, таман до почетка новог рата.
При изучавањима чини се неправда овом великом писту и уметнику, пошто садржина његовог дела ни приближно не одговара нашим жељама и потребама. Доментијан ради у конкретном времену и понаша се по правилима тог времена. Данашњи човек не може да се унесе у прилике те епохе, када је под условима редовног живота постојало обиље грађе документарне природе. Природа жанра и намера да избегне, по схватању оног времена наметљиво понављање истог и свима добро познатог, упућује га да што мање елемената чињеничне природе уноси у дело. Тако данашњи аутори се појављују у извесној мери као „егоисти“ са премало разумевања за Доментијанов начин рада, који је у време настанка Савиног житија био сасвим природан. Неко са „истанчаним“ укусом чак и данас би могао да му замери како уноси можда и сувише конкретног у своје писање (?).
По свом саставу Доментијанов спис је сложено (слојевито) дело. При анализи природе и односа претпостављених саставних делова може се радити само путем консензуса, пошто при разграничењу и оцени појединих саставних елемената не постоје јасна мерила и стога преостаје само приближавање ставова истраживача. Ту су реални описи (познати околини и отуда проверљиви), у појединим приликама могу се користити акти али притом њихов садржај се не може у житије уносити дословно већ морају проћи кроз извесну обраду. Што се тиче описа два поклоничка Савина путовања пред собом је морао имати неке дневничке белешке – своје или туђе. Долазе моменти кад се писац мора ослонити само на своју фантазију као једини могући извор (околности око рађања, сцене усамљености…) где нема посредника између јунака дела и биографа, преговори поверљиве природе који су за околину недоступни. Епилог списа вероватно не потиче од Доментијана.
Што се тиче Савиних поклоничких путовања у Свети земљу највероватније је о њима постојао неки вид „дневника“. Немогуће је да је то неко могао задржати у свом памћењу, поготово зато што је за све чланове Савине пратње то нов и непознат простор. Данас то изгледа као кретање по унапред припремљеној скици, припремљеној од добро упућеног састављача, у редовним приликама кад је могуће правити планове. Занемарује се да су то бар у извесној мери путеви у „непознато“, где су неизбежна колебања, лутања, пропусти… Постоје и делови житија који на себи носе и „отиске“ коришћених аката – тако се каже да је Сава при посвећењу – „био је приведен и овај преподобни кир Сава на освећење, и руком свеосвећенога (панагиотато) васеленскога патријарха Германа, заповешћу цариградскога цара кир Теодосија Ласкара, постављен за архиепископа“. Оваквом изражавању могуће је наћи паралелу на више места. Хроничар би рекао скоро исто (Келевси василеос ке синодико теспизмати…)
У писању са много пажње се разматра акт који Сава добија од патријарха при крају боравка у Никеји и трага се за његовим могућим узором – обрасцем у патријаршијским приручницима за састављање аката сличне природе. Нередовне прилике налажу његов настанак и зато се у приручнику не може наћи образац тамо где се мисли на услове редовног живота. Потом, и кад би тај образац за поменути акт постојао, биограф га не би могао дословно навести. Тако је и са актима о оснивању српског Хиландара у Светој Гори. Данас би критичари рекли како је Доментијанова прича о првобитном уступању ове обитељи манастиру Ватопеду па тек потом њено проглашавање за царски манастир „опште место“ у причи биографа са циљем истицања скромности монаха Саве. Расположива грађа које овим поводом има сразмерно доста (у поређењу са осталим периодима и темама) – иако је реч о раном периоду живота Хиландара – сведочи у корист Доментијанове приче и показује да се бар у том сегменту писцу Доментијану може поклонити пуно поверење. То не значи, у сагласју са ранијом напоменом о слојевитости Доментијановог описа да понашање Доментијана према његовој личној процени може бити сасвим друкче.
Опширна Савина беседа изговорена у Жичи новопосвећеним и новопостављеним епископима била је позната писцу биографије, али је он њу могао унети у своје дело само као обраду саображену потребама и навикама будућих читаталаца.
Доментијан је на први поглед заморан за читање што је главни разлог његове „непопуларности“ код читалаца не само у средњем веку него и касније. Ипак, он није „наиван“ стваралац. Може се код њега пронаћи више података него што се обично мисли ако се његов текст прати са дужном пажњом, и са ширим знањима што није лако. Тако се у његовом млађем и мање цењеном делу о житију преподобног Симеона наилази на скоро неприметну вест како је он у периоду док монах Сава живи у Студеници и монах Доментијан ту. Аутори га обично доводе у везу са манастиром Жичом.
Кад је реч о „слојевима“ у тексту житија, треба истаћи да епилог списа вероватно не потиче од Доментијана. Пошто је врло сличан са записом Теодора Граматика из 1263. године и још уз то стилски потпуно одскаче од начина излагања током целог списа, он вероватно потиче од поменутог преписивача. Ако је тако, онда у делу житија где се говори о оснивању Карејске келије умеће и додатак о свом каснијем боравку ту: „А у дане великога и благовернога кир Стефана краља Уроша, унука светога Симеона док је у истој келији канон држао неки монах, јеромонах Доментијан објави се Духом Светим живот овога светог и од њега написан би“. Данас се то схвата као накнадно уношење у ранији Доментијанов текст. Ако се прихвати став о каснијем пореклу епилога списа, онда је то сасвим ново гледање. Тада то није накнадно унет детаљ, већ саставни део укључен током настанка основног текста. Потом, ако би била тачна претпоставка око каснијег настанка епилога онда је наручиоц краљ Урош вероватно добио спис без данас познатог епилога – онако како је настао из пишчевог пера. Не изгледа да је Доментијан имао тежак посао. Довољно је било само да прати деловање Саве и бележи његово понашање. Нема потребе да прави компромисе и тражи начине – као при опису живота владара – како њихове поступке да обради и прикаже у облику прихватљивом за житије светог као књижевну врсту. И ту сведочења других извора, тамо где их има, стоје у сагласју са Доментијановим тврдњама.
Никад није сувишно поменути да житије није хроника. Ни хроника не може да прати све разуђености живота, нити се сматра обавезном да тако чини. У поређењу са хроником, житије и „не сме“ да се задржава на детаљима. Стога је савестан биограф принуђен да прави „премосте“ под видом сажимања (градња Жиче, стицање архиепископије, повлачење Радослава и колико још примера би се могло навести). Спремни смо да му то „замеримо“, уместо да будемо захвални што се потрудио и нашао начина и толико да нам каже у делу чије излагање није предвиђено за уношење елемената такве врсте. Услед потребе за сажимањем и обрадом ствара се утисак да Доментијан неке појаве и не зна. Тад се иде чак и на „допуне“, па и исправке биографа. Нетачно речено код биографа не значи да он то не зна. Једноставно он у датим околностима нема прилику нити му је то дужност да читаоцу саопшти све што зна. Спис настаје у циљу поуке својих читалаца, а не ради извештавања будућих проучавалаца. Потоње време донело је нове прилике, обрте и потребе читалаца.
Зна се да у временском погледу Доментијан даје само два условно речено конкретна податка – каже како је Сава замонашен у седамнаестој години и да његово столовање на трону архиепископа траје четрнаест година. Тако саопштени, без ослонца на остала знања, ти подаци су од премале помоћи. Не каже се од којег времена треба почети бројање поменутих седамнаест и четрнаест година. Повољна је околност што се у излагању биограф претежно држи хронолошког следа догађаја па се методом „параметра“ може доћи до ближих сазнања могућности датовања. Да ради по систему обраде логичких целина без освртања на време, били бисмо у неупоредиво тежем положају.
Говорити о Сави значи и говорити о његовим сталним „одласцима“. Сцене одласка односе више простора у писању него приче о Савином конкретном раду. Сава одлази од родитељске куће на управу поверене му области: одатле одлази у Свету Гору и Русик; из Русика иде у Ватопед; из Ватопеда прелази у Хиландар; из Хиландара се повлачи у своју Карејску келију… Смрћу у туђини интерес за Савина кретања не престаје. Умро је на путу при повратку у земљу. То је неприродна смрт, ако се под тим подразумева гашење живота као што се то дешава са старим особама. Овде је живот јединке пресечен болешћу насталом услед прехладе. Потом, чак и да је Сава са путовања здрав стигао у земљу, јавља се оправдано питање где би се настанио. Искуство показује да то не би могло бити у Жичи. Остало може да се нагађа. Познат је појам странствовања код Доментијана, односно различитог става током писања кад говори о збивањима ван земље и о онима у земљи. Појава може бити од користи онима који се баве историјом области Срема у то време. Судећи по понашању биографа он Срем сматра српском земљом иако је у оквиру граница Угарске и не саопштава ниједан назив места што би вероватно учинио да је мислио друкче, односно да је област Срема сматрао туђом земљом. Изгледа да је општи манир тадашњих биографа био да не говоре о деловању архиепископа након њиховог ступања на своју катедру па ни Доментијан у том погледу није изузетак. Зашто је тако, остаје непознато, али је данашњи читалац таквим поступком биографа оштећен. Услед тога, на основу житија стиче се утисак да Сава по изласку из Карејске келије пред одлазак у земљу постаје „активистичка“ личност, особа у сталном покрету. Основна преокупација постаје му дружење и рад са „мајсторима“ разних врста. За неку друкчу тврдњу житије не даје вести. Поменом сарадње са мајсторима у од Латина поробљеном Цариграду, завршава се и Савино активно деловање: „И ту (у Цариграду) остаде творећи свете потребе са царским мајсторима.“
Као што је Сава по много чему јединствена личност то се у доброј мери односи и на његовог биографа. Нико у историји црквене књижевности и ван српских граница није био у прилици да пише у једном истом делу о толико особитих појава као Доментијан (живот принца, добијање царског манастира, стицање аутокефалности и оснивање нове помесне Цркве, двоструко поклоничко путовање, истовремени обилазак свих источних патријаршија…). Нико тада није више повезивао и нико боље познавао свет православља као што је то Сава, односно и његов биограф. Ту је и уместан говор о „тројици“ (отац и два сина). На челу се налазе два сина оснивача династије и очева биографа – краљ води државу и архиепископ води Цркву. Тога ни хиљадугодишње византијско царство није имало. Поред тога, постоји и та важна чињеница по којој се два прва биографа Немање разликују од Доментијана, који пише пола века касније. Синови су и очевици и актери текућег државног и црквеног живота. Доментијан је само делимично сведок.
Док Доментијан читаво поглавље посвећује поређењу особина старозаветног пророка и Саве где је Сава као припадних новозаветног света увек у предности у односу на Мојсија. Остали стари српски писци далеко заостају у том погледу. Срећни су кад могу да кажу како су њихови јунаци по особинама и способностима равни Мојсију.
Потом Доментијанов опис Савиног одласка у Свету Гору о чему постоји више извора – је само једна верзија у низу могућности. Тако то питање у извесној мери добија и синоптички карактер, где се истраживач сусреће са тешким и неизвесним послом око сагласја тих вести. Основни проблем је у томе што ниједна верзија не звучи потпуно веродостојно, већ тражи извесна померања и допуне и логичке и формалне природе.
Данас су аутори незадовољни са Доментијаном као писцем, и не могу и не желе да разлог том незадовољству потраже и у својој немоћи да се унесу у то време кад је постојало обиље вести. Кад је Доментијан имао невољу за шта од понуђеног да се определи и шта да преузме.
По житију аутокефалност се стиче прилично једноставно, што савременику изгледа као „улепшавање“. Занемарује се да су околности тих договора посебне. Науком се људи баве у време ван ропства и тад је тешко и код учесника потпуно оживети услове робовања (подсвесно се бежи од тога). Обе стране – и српска и никејска држава – у истим су околностима. Идеја о стварању самосталне архиепископије у Србији се јавља као излаз и као резултат „сусрета“ две подједнако угрожене стране. Деценијама се говори о томе како једна страна наводно злоупотребљава тежак положај оне друге. Постоји ту и „замена теза“ у центар пажње се ставља један у том моменту споредан фактор, док онај главни (од дрвећа не види шуму) извор опште опасности се занемарује. Ту је Доментијан издржао највећу проверу, пошто је то најважнији моменат и Савиног деловања и Доментијановог писања, тежак и за науку новог времена. Подвиг Доментијана се састоји у изналажењу одговарајуће формуле која даје могућност ширег приступа. Не обавезује али може итекако да буде од користи. Оно што ће Сава отворено рећи у Хиландарском типику о разлозима за тражење потпуне самосталности то ће биограф донети кроз саопштавање размишљања свог јунака у тим данима боравка код цара. „Прозревши невоље које ће после бити и напасти и најнемоћнију силу на крају и разумевши дужину великог пута и издавање многога злата и многотрудно посредовање тога светитељства… измоли благослов од часнога патријархаи од читавог васељенског сабора да после њега опет не иде други архиепископ у васељену на освећивање.“ Низ каснијих перипетија око понашања у међуцрквеним односима у сличним приликама говори колико је својевремено Сава, а тиме и његов „известилац“ Доментијан, био у праву.
По оцени свих истраживача млађи Доментијанов спис – Житије светог Симеона – је дело књижевно гледано мање вредности. Треба рећи да је много разлога утицало да се десило тако, а скоро ниједан није постојао који би утицао да то дело буде боље. Да је млађи спис и мање вредан, „пресудио“ је већ састављач Типика (око 1350. године), кад је за дан помена светога одредио да се чита текст из старијег и обимнијег Савиног житија, а не из Симеоновог.