– лажни спокој –

Као и сваки уметник и биограф Доментијан има и своју посмртну судбину. Наставља да живи и присутан је у свету потомства на разне начине. Уколико је дело значајније, и успомена на њега је присутнија. У највећем броју случајева то присуство је „праволинијско“, без неких обрта. Уколико је значајније, трајаће дуже или ће временом бити „затрпано“ остварењима сличних. У свету опште књижевности Доментијан би требало да има значајно место, ако ни због чега, онда због тематске изузетности и мотивске разуђености његовог дела… Нико од свих осталих писаца није био у прилици да се истовремено бави мотивима такве природе као што су оснивање светогорског манастира, стицање аутокефалије, крунисање првог краља у историји државе, од којих је сваки довољан сам за себе, а они се овде преплићу на страницама једног истог дела. Особеност Доментијанове личности чини и то што он живи далеко мање преко сопственог дела (Савиног и Симеоновог житија), већ више преко свога „пасторчета“, списа наследника и следбеника по перу, млађег Савиног биографа Теодосија, пошто се Доментијаново име среће у наслову. Значај Доментијана, поред књижевног рада, долази и отуда што је он на више начина повезан са највећим међу Србима. Не може се о Сави говорити без помена Доментијана и обрнуто – без повезаности са Савом Доментијан би нестао безимено попут десетина својих сувременика. Па опет, Доментијан је остао само писац. Иако је близак Сави, пратилац на путовањима, даровит и учен, није се нашао међу онима које је Сава изабрао да буду епископи новооснованих епархија. По простој логици се јавља питање – ако човек таквих квалитета није Савином вољом уврштен у епископе, какве особине су имали они који су узети?

Доментијан је писац друге времене и ради за друкчију „публику“ и зато је даљи од укуса и навика новог времена. Уз то, он је писац светитељског житија, књижевног жанра који има своја правила и очекивања… Ако жели да саопшти више од уобичајеног, ризикује да „склизне“ у писца хронике. На срећу касније науке, он је вољно ушао у тај ризик и одржао се. Од два Доментијанова списа без икаквог двоумљења Савино житије се сматрало вреднијим. Па ипак, кроз векове је оно било мање цењено од млађег Доментијановог списа. То је дошло отуда што је Савино житије убрзо добило „одмену“ преко списа млађег биографа Теодосија. Што је млађи Доментијанов спис уједно и мање вредности, томе доприноси већи број чинилаца и сви они делују у једном правцу – да писцу отежају рад. Нема ниједног елемента који би већ старом биографу ишао на руку и подстицао га да последњом снагом створи вредније дело. Старији и вреднији Доментијанов спис, Житије Саве, сачувано је само у два добро очувана преписа. И поред тога, међу њима постоје извесне разлике. Млађе и по општој оцени мање вредно дело је сачувано у пет преписа, пто за наше (не)прилике није занемарљив број, али међу њима има знатно мање разлика.
Доментијанов спис о Сави је главни извор знања о првом српском архиепископу. Са друге стране, његово дело је препуно „грешака“ чињеничне природе. Да ли говорити о Доментијану или „анти-Доментијану“? Свако даље изучавање као да доноси нове примере Доментијанових грешака, незнања… Пођимо од недоумица око Савиног одласка у ман. О томе говори више списа и Доментијанова верзија ту није ни доречена ни пресудна. Битни детаљи из наоко једноставног догађаја остају недоречени.. Следи Доментијанова прича о Савином боравку у руској обитељи, чему је у житију посвећено доста простора. Треба приметити да стари писци нису сложни у погледу Савине везаности за Русик. Тако Савин брат Стефан говори само о боравку Саве у манастиру Ватопеду. То се донекле може објаснити и краткоћом списа. Карактеристично је да се одласком Саве из Русика ова обитељ у житију више не помиње. О њој се не говори ни поводом Савиног обиласка целе Свете Горе заједно са оцем Симеоном. То би било и необично и незахвално са Савине стране. Потом, има доста нејасног и око Савиног преласка из тада скромне руске обитељи у царски манастир Ватопед.
Нескромно је од младог тек придошлог монаха да убрзо по вољном доласку у неку заједницу почиње да „бира“ и тражи прелазак у други, и то у царски манастир. Околина би му то сигурно замерила. Није то у складу ни са понашањем самога Саве током каснијих година. За монаха такве ревности, потврђене из више независних извора, небитно је какав углед има његова обитељ у светогорској заједници.
Доментијаново излагање о прогласу Саве за архимандрита је вишеструко сложено и спорно. Вести о овом чину су ретке и на нивоу целе Византије кроз векове њеног трајања. До Савиног времена Света Гора не познаје то звање. Подразумева се да се та особа налази на неком водећем месту које укључује постојање и низа подређених монаха. Монах из Карејске Келије није ником „надређен“ и звање овакве природе њему је сасвим сувишно. Потом, не постоји сагласје осталих извора. За брата Стефана Првовенчаног Сава је током боравка у земљи само јеромонах. Поред тога што је у овом одсеку текста Доментијанова прича спорна, она је ту и изненађујућа. Писац који током целог казивања нерадо даје конкрет податке саопштава тачна имена четворице епископа који наводно учествују у овом Савином постављењу. Ту Доментијан не личи на самога себе. Јавља се смеша реала и фикције, као у време развијеног романа новијег времена тамо где се тако нешто мало очекује. На тај начин је драгоцени податак о четири конкретне особе „дискредитован“.
Питање прогласа монаха Симеона за светог у Светој Гори на годишњицу његове смрти, о чему Доментијан опширно говори, поделило је истраживаче новог времена. То се чини из разлога што Немањини синови о томе не говоре – појава која би се могла објаснити скромним обимом њихових списа, тако да би се ту описи сличних свечаности из манастира Хиландара, а потом и Студенице скоро спојили. Обим Доментијановог дела даје више могућности да се о тој појави исцрпније говори. Резултат тога је опис сцене објаве Симеона у Хиландару.
О Доментијану се говори и као песнику светлости. У начелу се то може рећи за свако светитељско житије. Оно настаје после смрти и објаве новога светитеља као сведока победе која стиже након напорима и одрицањима испуњеног живота. Не постоји ниједан разлог да Доментијанов спис не буде у знаку светлости. Реч је о изузетном јунаку, спис саставља даровит писац, потом живот Цркве и државе се одвија у знаку сталног успона. У деценијама пред пад земље нема тога ни у траговима. Оскудица и беда царују на сваком месту. Па ипак, у списима о Косовском полому, насталим у тим деценијама, говори се о „светлој победи“ српског владара.
Макар и у сажетом облику, Доментијан предочава низ „текстова“ који би без њега били изгубљени, нити би чак постојао неки помен о њима. На првом месту то се односи на често помињану Жичку Беседу, коју је Сава одржао првим епископима новоосноване архиепископије, затим то се односи на знатан део Савине преписке, његове проповеди, молитве…
Стицање аутокефалије је централно поглавље у Доментијановом спису. Да је и сам биограф био свестан тога, сведочи чињеница да је тај део и „геометријски“ смештен у строго средиште. Тако је за разлику од осталих житија тежиште дела доспело у сам центар списа. То је биографу био циљ и о томе је морао водити рачуна током целог рада. Требало је остварити ту симетрију у обиму текста који претходи и у оном што следи. Отуда је морао стално имати на уму идеални нацрт дела. Пошто највећи број описаних Савиних акција припада првом делу његовог живота односно времену пре посвећења за епископа, могло се јавити питање чиме испунити другу половину списа. Ту су му од помоћи била два Савина путовања. Корист је обострана – путовања су добила опширан спис и тиме је писац остварио своју намеру о равнотежи два дела списа.
Тим поводом, по могућности треба покушати са разматрањем „инжењеринга“ Доментијановог поступања. Без тога, он би другу половину житија вероватно испунио садржајем реторског карактера. Мало је вероватно да би говорио о чињеницама из Савиног архипастирског деловања. Тога принципа се изгледа придржава и каснији биограф архиепископ Данило II. Ни он не говори много о времену столовања потоњих архиепископа. За разлику од оваквог Доментијановог поступка при градњи списа са формалне стране остали агиографи се понашају друкче. Ту се тежиште списа везује за смрт јунака и каснији проглас за светитеља. Значи, налази се на крају дела.
Процес је сам по себи сложен. Примера за поређење има само неколико – Грузија и Бугарска – пошто је то ретка појава у целој историји Византије. Познати примери су по изворима лошије обрађени него код Саве, тако да је Доментијанов опис најбољи од свих познатих. То је пре поетско виђење једног процеса – „тешко ми је и жалосн, царе…“ – него нека хроника о току преговора. Они се одвијају у уском кругу поверљивих особа, тако да и мноштво оних који су тада просторно близу, у самом граду Никеји, остаје без вести о збивањима. Околини су познати само резултати, док се садржина не саопштава. Сваки пример је случај за себе и улогу играју савремене текуће прилике које се не помињу а у акту се тражи могући ослонац и оквир у канонима. На такву могућност наговештава Димитрије Хоматијан у свом протестном писму. У Доментијановом опису осећа се траг утицаја акта – до посвећења Саве за епископа долази „заповешћу цара“ (келевси василеос). Акт светогорског протата којим се поспешује уступање Хиландара српским монасима добро је интерпретиран у Доментијановом спису. При опису свечаности у Никеји Доментијан помиње и „васељенски сабор“. Ту је претеривање очигледно, али није потпуно нереална прича. Вероватно је мислио на сабор тада ту затечених архијереја (синодос ендимуса). Установа преузета још из времена док је патријарх боравио у Цариграду.
Метод „сажимања“ који Доментијан примењује у жељи да укаже на што више појава кроз излагање среће се на више места. Најочитији пример те појаве јесте изостављање патријарха Манојла и уношење имена патријарха Германа. Дуго се сматрало а неки то чине још увек, да је ту реч о пишчевом незнању или забораву. Међутим, има могућности за тврдњу да је стицање аутокефалије био двостепен процес, састављен из две фазе у размаку од десетак година. Ако је за нас Доментијан скоро једини извор, у оно време није било тако. Постојали су одговарајући акти и списи, где се могло наћи обавештење о Савином раду. Ту је постојало и Манојлово а потом и Германово име. Стога је у млађе списе попут пролошких житија и родослова доспео помен патријараха и Манојла и Германа. По житију то се збива у размаку од само неколико дана. Слично се дешава и на примеру манастира Жиче. Ту је реч о наставку раније започете, а не о почетку конкретне градње. Земља се у том периоду налази у тешким приликама сталне спољне опасности. Затим, Доментијан са позиције познатог исхода говори како је она већ тад (пред)одређена да буде седиште будуће архиепископије, што је немогуће… На местима сажетих представа Доментијан се јавља као двоструки уметник. Већ као описивач реалности он је писац. Кад уз то даје и сажету слику која више припада тамо где не може опширно и слојевито да прича, труди се да бар нешто „каже“. То је други степен стварања.
Из Доментијановог описа Савиних путовања не може да се назре упоредни процес. Током свог боравка у Светој земљи Сава не прекида везе са својом земљом. О томе сведоче његова писма упућена студеничком игуману Спиридону. По форми у којој је то писмо доспело до новијег времена кад је објављено а потом и нестало, он се дописује са Спиридоном са оба своја путовања. О томе Доментијан је могао и да не зна, али и да је знао није имао начина да о томе проговори. Било би то разбијање композиције описа путовања, саме по себи сложене.
Поред тога што су Савина путовања од помоћи Доментијану при стварању масе текста, од помоћи му је и географски распоред при истицању често присутне антитезе Исток-Запад. Све што је вредно налази се на Истоку (Света земља, Света Гора, Цариград) и Сава се труди да те узоре пренесе на Запад (Србија). Тако се намеће да се Србија гледа као „припрата“ православног света, иако Доментијан то не каже изричито.
Карејска келија у којој Доментијан 1253. г. саставља своје дело је творевина Саве и занимљива је по више основа. Пре свега, тешко је разумети њен смештај у центру Свете Горе, месту које не одговара њеној основној намени – духовном усавршавању житеља. Динамика живота престонице атоске монашке заједнице не делује повољно на остварење намене ове установе. Доментијану, који и сам ту живи, ова чињеница као да не смета. Напротив, по његовом опису то би било идеално место за установу те врсте. При уређењу правног положаја ћелије Сава и ту показује склоност ка извесним дотле непознатим облицима уређења. Његова ћелија је потпуно самостална у односу на матични манастир Хиландар. При формулисању тих односа не показује се довољно прецизности што је дало повода различитим тумачењима. Према Карејском типику Сава је предосетио будуће неспоразуме и стога чуди што их није одмах предупредио. Тако ће на релацији Хиландар-Келија бити сталних напетости. Њих нису успели да трајно отклоне ни владари са таквим угледом као краљ Милутин и потом цар Душан. Тим односима морао се бавити и последњи патријарх Никодим, а потом се са нерешеним односима на том правцу ушло и у ропство.
Карејска келија је место за писце (Сава, Доментијан, Никодим, Данило,…). Вероватно је ту или на неком сличном месту писао и Теодосије. У самом Хиландару, као бројној заједници са тачно одређеним прописима и обавезама за сваког члана братства, рад такве врсте као што је писање није био могућ или би био јако отежан. Житељ ћелије има више слободе у организовању личног живота, распореду и коришћењу за рад неопходног слободног времена.
Писац као што је Доментијан јесте изнад и изван сваке могућности да буде унет у неки шематски приказ о писцима агиографија. То се сигурно односи на целу стару српску књижевност, а правог аналога не може имати ни на ширем простору. Ученици сведоче како је у своје време Павле Поповић умео читав семестар да говори само о Карејској келији. Колико би се онда могло и требало говорити о Доментијану?
Савин боравак на Синају био је повод да биограф напрегне све своје приповедачке снаге како би се што више приближио значају чина и места, као и снаге Савиног доживљаја. Ни при опису добијања аутокефалности није уложио толико напора иако је свестан значаја тог догађаја. У пребогатој историји Синаја требало би да нађе места и Доментијанов опис. Он је био непосредни повод да читаво следеће поглавље посвети поређењу старозаветног пророка и првог српског архиепископа.
Са тим треба повезати и чињеницу да је познавао садржину Шестоднева Јована Егзарха а потом се потрудио да има лични препис. Уствари, поменуто дело представља најбољу „легитимацију“ Доментијанове учености. Такав спис на Светој Гори има само он, не среће се ни пре ни после њега. Отуда не чуди што је руски истраживач Суханов (око 1650) њему посветио пуну пажњу и однео га у Русију. За изворне списе старих српских писаца – па и оне настале од писца Доментијана – био је слабо заинтересован. Захваљујући томе, у новију науку ушао је Доментијан прво као ктитор књиге, па тек онда као самосталан писац.
У жељи да каже што више, ограничен правилима жанра прибегава сажимању и даје (не)реалну слику, али приповедачки прилично убедљиву. Поред сажимања треба рачунати и на могућност „наговести“ посебног (непознатог) реала што представља велику замку и чини додатну непознаницу његовог рада и садржаја његових списа. Због такве могућности Доментијановом тексту се не моће ићи „отворено“, већ се мора гледати и „са стране“, односно увек уз велики опрез и осећај да он још може да крије понеку тајну у себи. На више места се показује да то није „неутралан“ писац – ако нешто помене, не значи да то и постоји, и обрнуто – ако не помиње, не значи да он не зна за то. Дуго је при раду са Доментијаном владао лажни спокој.
У погледу језика Доментијан се понаша комотно. То је израз „нижег нивоа“, близак говорном језику епохе, за који скоро свуда постоје одговарајуће словенске речи. Ту је биограф понекад и „инертан“. Пошто живи на Светој Гори учини му се да је боље да задржи грчку реч и тамо где постоји словенска. Потом има примера да српске речи користи у данас нама непознатом значењу.
Кад се дотакну језичка питања у спису у било ком облику треба знати да је сачувано недовољно језичке грађе која би помогла отклањању неспоразума око појединих значења нарочито у случајевима „опозита“. Неки преводиоци о томе не воде ни приближно довољно рачуна, па при преводу текст преносе по захтеву „логике“, док они други преводе по „слову“ иако то никако није по захтеву логике.
Нарочито је загонетан случај са почетка житија, где Сава моли родитеље да му се допусти одлазак у лов. У основи је нека врста „повељенија“. Стога се обично преводи као „заповедите ми да идем.“ Такав израз није у чврстој вези са логиком. Заповест је испуњење туђе жеље, док овде млади Растко тражи да се испуни његова лична жеља. Отуда се негде јавља и израз „Дозволите ми…“. То јесте у пуној вези са логиком, али по досадашњим сазнањима није у сагласју са изворним обликом текста. Треба помишљати и на неку још неоткривену могућност. Познато је како на широком простору словенских језика немали број речи има сасвим супротна значења. Нешто слично могло се десити и у овом случају, у оквиру самог старог српског језика. Решење поменуте дилеме много би значило. Сличних примера, далеко мање има и у лексички богатом грчком језику – „иполипси“ значи и поштовање и сумњу; „келево“ значи и заповест и молбу.
Познато је да Доментијан реч „исправљеније“ користи у кључном моменту Савиних преговора са царем у Никеји. То је реч која у сиромашном словенском језику има више значења, пошто служи за пренос више грчких речи. Тако се користи и код Доментијана. У конкретном случају, питање је на које од могућих значења биограф мисли кад је уноси у текст. Реч „хиротонија“ данас има једно јасно одређено значење – посвећење будућег свештенослужитеља. Некада је значила и избор епископа а у Савино и Доментијаново време и избор за различите дужности у оквиру манастирског економског живота. Треба помишљати и да реч „архијереј“ коју Доментијан користи при Савином постављењу за архимандрита. Ту се овај израз никако не може користити као ознака за епископа. Потом, треба имати на уму да се код извесних аутора појам архијереј не односи на „обичне“ епископе, већ као ознака само за митрополите и архиепископе.
Дневник са другог путовања доспева са Савиним сапутницима у Бугарску и одатле је донет у земљу. Скице су морале настати током самог путовања – ту се није могло ослонити једино на нечије сећање. Због узастопних краткотрајних посета многим местима ту је морало бити пропуста који се касније при сређивању нису могли проверити и исправити. Унети су касније у опис целокупног пута и остали у наслеђе новој науци која напрегнутим „комбинацијама“ вести покушава да их разреши.
Треба поменути и прећутно „одсуство објекта“ у причи. Оба пута Сава на пут за Јерусалим полази из зетског приморја. Томе је претходио вероватно Доментијанов долазак из Свете Горе у земљу да би се нашао у пратњи Саве. Мало је вероватно да су се они према неком ранијем договору и накнадно негде срели и наставили пут заједно.
Под утиском немоћи услед немања извора данашња наука није задовољна Доментијановим радом и тиме му чини велику неправду. Очито је да се Доментијан труди да каже што више. Као да је предосећао каснију оскудицу вести – принуђен је и на сажимања и при томе мора да испушта, за данашње истраживаче, предрагоцене детаље и тако врши низ „померања“ при излагању. Тако се сазнаје о неком догађају по цену губитка детаља. Пред нама је Доментијаново дело онакво какво је и тиме треба бити задовољан. Мора се помишљати да је оно могло бити и оскудније вестима и тако мање вредно. Тешко је замислити да би у ондашњи, условима било начина да се створи бољи, потребама наше науке ближи спис. Да је Доментијан лошији писац тиме би и представа Саве била оскуднија. Колико би се лику Саве мимо Доментијановог списа могло додати, остаје само да се нагађа. Мало је вероватно да би у датим околностима, судећи према оним са чиме Срби располажу, да би неко могао у условима рада Доментијана спутаног бројним ограничењима, створити боље а потом и за данашњу науку корисније дело.
Доментијан је сигурно занимљив за научну обраду по више основа. Као учена и даровита особа која живи и делује у великом времену Немањиних синова у обитељима од највећег угледа, Студеница, Хиландар, Карејска келија, пратилац Саве на његовим путовањима. Стога није никакво изненађење кад је њему поверено састављање житија првог српског архиепископа. У целом трајању старе државе код Срба није било погодније личности која би могла да обави тај посао бар приближно тако успешно. Кроз писање о Сави посредно је говорио о себи. То иде дотле да је немогуће говорити о Сави без чешћег помена и осврта на Доментијана и обрнуто. Све што је остварио Доментијан је успео преко веза са Савом у било којем облику. Била би дуга листа набрајања повода и разлога за изучавање овог писца. Немогуће је ни приближно представити значај Доментијановог дела. Постоји низ елемената о којима знамо само преко његових списа. Поменимо само пример преговора са Римом око стицања краљевског звања. Тим поводом скоро у исто време код Бугара постоји читав „архив“, састављен од међусобне преписке која тече узајамно са обе стране. Насупрот томе, код Срба истим поводом сачувана су сведочанства која се своде на свега десетак реченица.
Сваки писац житија у свом раду мора да се ослони и на сопствену имагинацију. У делу мора да обради цео живот јунака од његовог рођења па до уснућа, а ту постоје и извесни периоди који нису покривени изворима било које врсте. У првом реду, то се односи на детињство. Ту је упућен на казивање околине, али је честа појава да услед смене генерација живих сведока нема. Да ли „општа места“ и имагинацију користи у толикој мери – иако располаже обиљем прворазредне грађе – само из страха да му се не приговори како је изашао из оквира жанра, што би значило да је „промашио тему“.
Кроз протекле деценије у изучавању Доментијана је уложен велики труд од стране многих проучаваоца. Не ретко, писало се и без јасне представе о тежини питања. Толика и таква залагања нису праћена успехом ни приближно сразмерном толиким напорима. Да ли је ту реч о „погрешном“ (неодговарајућем) начину рада. Много чега је код овог писца необично и неочекивано – иначе не би био оно што јесте. Још увек се Доментијан може оценити као неодгонетнута тајна. Рад науке овде се може поредити са понашањем „ноја“. Оно што је сувише сложено, иако се налази у тексту житија, прећутно се заобилази и према њему се односи као да не постоји. То је ризница чије дно још није дотакнуто, а већ се помиње и „дупло дно“ Доментијанових списа. Основни елемент поетике Доментијана представља чињеница да је он у првом реду биограф архиепископа Саве (на шта указује композиција дела), па тек онда писац житија Светог Саве. То се не уочава довољно и уз то тешко се може наслутити по скромном минејском наслову списа. Тако Доментијан није ни вреднован довољно – изучавање тек предстоји. Није довољно истакнуто да је Доментијанов спис у првом реду биографија првог српског архиепископа, па тек онда житије Светога Саве. Да је ту биографија, на првом месту говори чињеница да се тежиште дела везује за време Савиног посвећења за епископа. У житију светитеља тежиште приче се везује за време његове смрти и самим тим налази се при крају списа. Овде ни тај моменат није занемарен. Довољно пажње је посвећено и опису околности Савиног уснућа. Уместо тога, рад на овом писцу се више своди на бројање Доментијанових „грешака“. Савина личност и деловање се у доброј мери односи и на личност биографа. Стога су истраживачи то требали да имају у виду. Друго је питање, да ли су постојале околности за такав однос.
У причи о Савиној личности и његовим биографима излагање тече уобичајеним правцем од Доментијана као старијег према Теодосију као млађем. Тако се ради већ век и по. Можда је дошло време да се у томе крене обрнутим „усходним“ путем од Теодосија према Доментијану. Била би то прилика да се писац Доментијан сагледава очима његовог наследника на истом послу. Такав поступак и ако не би дао нешто ново, што је мало вероватно, не би био ни од штете. Преко разлика код млађег биографа пратило би се чиме Теодосијева околина или сам писац у Доментијановом раду нису били задовољни.
Као основни задатак науке за време које је пред нама, следи прво обрада Доментијана као да млађег биографа Теодосија нема – тиме бисмо се вратили на ниво из 1253. године – у таквим околностима знаће се нешто конкретно што се поуздано може рећи – без икаквих досадашњих колебања и раскорака у размишљању. Тиме се ствара подлога за убедљив наступ у даљем раду без досадашњег обавезног „опреза“ и колебања при сваком кораку.
Појава „странствовања“ у Доментијановом раду показује да је то „наменско дело“, усмерено према читаоцу у земљи (почев од владарског двору). Значи није писано „неутрално“, без посебне намене и циљне групе. Кад је нешто наменско, ради се „под углом“.
С обзиром на број преписа, садржај, степен изучености, значај тематике, Доментијан није ни довољно читан – прочитан не може бити никад. Кад се размишља о животу Доментијановог дела кроз векове, пре се може говорити о некој врсти „претрајавања“ него о животу. Сачуван је символичан број преписа. Затим је и у новије време потискиван. Није случајно да се у оквиру предратних издања старих српских писаца у Српској Књижевној Задрузи Доментијаново дело јавља последње. Чини се то тако као да се Доментијану указује част што се нашао у тој едицији – уместо да буде обрнуто.
Сваки нови детаљ до којег се дође поновљеним (укрштеним) читањем постаје драгоцен и за Доментијана и за Саву, истовремено и далеко шире. Тешко би се нашао спис који толико даје и кроз предстојећа обавезна поновна читања обећава. Приметна су настојања да се у Доментијану види нека врста компилатора. Траже се примери „позајмица“ од страних писаца. На толико примера он показује свој дар за самостално казивање. Њему лично те позајмице нису потребне. Било је то време кад се није ценила „изворност“ писца, већ његова блискост и ослонац на старије, опште прихваћене писце.