Средина седамнаестог века је изузетан период у животу српске цркве по више праваца. Предходи му време дугог столовања патријарха Пајсеја, познатог библиофила и писца, доброг познаваоца живота и потреба цркве у српској држави. Поред тога што је потпуно знао шта је сачувано од дела старих српских писаца увиђао је о шта „недостаје“,било да није ни постојало или да је некад постојало али да није сачувано до његовог времена. Стога се трудио да ту несташицу ублажи. На основу познатог, трудио се да обележи четири века од оснивања српске архиепископије (1619/1620), а потом и четири века од престављења краља Стефана Првовенчаног (1628), уз остало састављањем његовог житија и службе. Поред тога Пајсеј је одржавао и везе са Русијом, али остао је упамћен и по томе што је свргао највећи број тадашњих њему подручних епископа. После њега на трон долази Гаврило Рајић (1648 – 1655:1659).

То време значајно је о за Русију , као и за Свету Гору. У Русији услед постојања различитих верзија текста по богослужбеним књигама, тадашњи патријарх Никон одлучује да уведе ред у том погледу, кроз опсежан подухват исправљања црквених књига. У том циљу учени архимандрит Арсеније Суханов добија задатак да оде на Атос и по ризницама тамошњих манастира издвоји књиге које би Москви могле бити од помоћи на планираном послу ревизије текстова. Резултат савесно обављене мисије Суханова био је да је он издвојио око пет стотина књига, које су потом допремљене у Москву. Иначе, на самој Светој Гори стање је било тешко. Прилике су прилично контроверзне. Познато је да у Русији тада постоји јак утицај Грка, док су Срби потпуно скрајнути. Писма српских јерарха доспевају у рубрику „Греческија дјела“, и са том ознаком се чувају кроз потоње векове. При изучавању не посвећује се довољно пажње чињеници да су Грци нашли начина да свој црквени живот уредно воде и под Турцима и да остваре велики утицај на живот Руске цркве док Србима у оба случаја то тешко иде. Насупрот томе на Светој Гори прогони се све што је словенско. Најтеже је прошао српски монах познати књигољубац инеуморни преписивач Дамаскин, управо због своје везаности за руску традицију. Прогањан је због прихватања руског обичаја крштавања са два уместо са три прста. На сабору одржаном у Кареји 1650. године морао је под претњом физичког уништења да баци руске књиге у ватру, а потом је „за утеху“ предан Турцима који га бацају у тамницу. Ослобођен је после плаћене високе глобе.
У то време, у Москву је допутовао патријарх Гаврило Рајић. Налазили су се ту различитим поводима и у приближно исто време и још неки српски епископи. Доспео је тад у Москву и хумски епископ Арсеније, за кога се тај боравак неславно завршио, прогонством у дубину руске земље. Постоје различите верзије зашто је до тога дошло. Док је путовао за Русију, патријарх се срео са антиохиским патријархом Макаријем о чему говори син патријарха ђакон Марко. Уз остало, тад је Гаврилу у српској Цркви оспоравано патријаршко достојанство под изговором да њу није основао ниједан од апостола. Гаврило није примљен на начин како се то чини са осталим патријарсима нити је добио дарове какви би припадали његовом рангу већ се према њему односе као према митрополиту. На сабору који је одржан 1655.године доминирали су Грци, док је улога Срба мала. Низу по много чему недоречених и неочекиваних заплета на ширем плану мора се додати и недоречено понашање српског јерарха. У почетку је изразио жељу да остане у Русији о чему је обавестио и воћство своје цркве да би убрзо под различитим изговорима молио да му се допусти одлазак из Русије.
И ако је у питању кратак период, много чега неможе сигурно да се одреди, нити су извори сагласни. И сам архимандрит Арсеније Суханов се у почетку крсти са два прста и касније због тога има невоља. С тога и понашање Суханова и поред високог угледа који има није могуће јасно сагледати.
Приметна је стихијност око српских одласка у Русију. Тамо одлазе и епископи и игумани. Прегледна и хронолошка листа тих одлазака још није сачињена док су једини извор за тај рад публикације Стеве Димитријевића објављене (у просеку) пре сто година тако да у том погледу нема никаквог напретка. Тек кад се то уради може се саставити и преглед различитих судбина покушаја да се стигне у Русију. Неки се завршавају на самој граници и остају потпуно узалудни. Помоћ се добија у осетно различитим износима и са различитим овлашћењима у погледу следећих долазака. Постоје озбиљне индиције и у погледу злоупотреба руских пограничних органа. То не значи и да је са српске стране све бивало исправно. У писању је више теза, док су факти минимални, тек толико да се назре главна црта збивања.

*****

Невелико али циљано писање о иноку Исаији и поред свег труда аутора, ипак представља само широко поље (пред) поставки и лествицу привида. Није се у суштини много одмакло од онога што се знало средином и током друге половине „предпрошлог„ деветнаестог века. Деценије су протекле у колебању око тога, да ли је у овом случају реч о једној или две особе, што је имало своје пуно оправдање, да би се у новије време стало на гледиште да је реч о само једној особи, и то са таквом одлучношћу која не оставља простор за сумњу и гашењем сваке помисли да је ту ипак реч о консензусу истраживача, а не о неким новим доказима. И поред, за наше прилике, немалог броја извора, стварно знање о овој личности су и недовољна и несигурна. Сваки од извора садржи у себи озбиљан недостатак, што налаже велики опрез. О преводилачком раду Исаије зна се само по обимном запису, сачуваном у малом броју преписа којих мимо свих очекивања има на десетине његовог превода Псевдо – Дионисија Ареопагита. Текст записа ја тако састављен да свог аутора неприказује у најбољем светлу што се тиче логичког континуитета у излагању. Следи житије инока, сачувано само у једном препису, коме недостају задњи листови. Недостатак завршног дела житија није ни једини ни главни проблем који је у вези са њим. Путем „повезивања“ поменутог записа и овог житија у главном на чињеници да је реч о истом имену, неки долазе до закључка да је реч о истој личности. Сагледавањем података које дају ова два извора, тешко да се може тврдити да је ту реч о истој особи. Спектар монашких имена је скроман и честа је појава да се бар две особе истовремено буду са истим именом. Већ тај број је довољан да створи многе неспоразуме. Не може се ни замислити докле би се стигло ако би се десило да три или четири лица – што се не сме сасвим искључити – у исто време носе исто име. Потом, истраживачу овде на располагању стоје само имена, а зна се колико подударности може да буде и тамо где се идентификација врши на основу имена, презимена, па и „средњег слова“. И састав житија је такав да оставља утисак да ту није реч о само једној особи. На првом месту је хиландарски монах несталног понашања, код кога тренутна расположења имају велику улогу и тешко се доводе у вези са оним што би се очекивало од игумана руског манастира, постављеног лично од српског владара цара Душана. Владарски избор за тако важно место где треба оживети манастир налаже већи степен озбиљности о везаности за поверени посао, где нема места удовољењу личним (не) расположењима. Ово је само први део проблематике везане за личност инока Исаије. О њему се мање и успутно говори. Велика пажња се посвећује кроз често понављање давно уходане приче, без трага о неком новом приступу. То је повест о наводној мисији старца Исаије код цариградског патријарха у циљу разрешења тобожње анатеме српске цркве од стране Цариграда. Скоро све што се о томе говори личи на „бајку“, почев од приче о некој анатеми-за шта у изворима нема подлоге – па до њеног решења посредством монаха – лаика Исаије његовом учешћу у пословима на којима се неможе ни приступити без сарадње са лицима у епископском чину. Неслагање поглавара цркве ( патријарха Саве) само се успутно помиње, „ реда ради„. Више савремених писаца о појавама тог времена говори на приближно исти начин. То је само део неког „хаоса„на духовном плану код Срба током око три деценије. Симптоми нездравог стања налазе се и на Светој Гори, где се у Хиландару срећу честе смене манастирских настојатеља без видног и јасног разлога, и то у времену када би се очекивало сређено стање, праћено уобичајеним токовима живота. На обевезу постојања редовних прилика указивао би и више месечни боравак самог цара Душана. Уместо тога, тамо су неодредиве прилике које свој врхунац постижу кроз приказ Светог Саве као првог српског патријарха у седишту саме патријаршије у Пећи.

*****

Врхунски стручњак за црквено право Сергије Троицки током свог рада на светосавском Номоканону-Законоправилу ( Крмчији ) на више места истиче како је рад на Крмчији лакши од рада на Законику српског цара Душана, и ако је код Крмчије реч о обимном зборнику сложеног садржаја, где постоји још низ недоречених сазнања. Ипак, ту је реч о зборнику устаљеног садржаја, са мало одступања до којих долази тек у каснијем периоду. Ради се о десетак сачуваних преписа, насталих у распону од 1262 до 1615 године. Иако је то најобимније Савино дело, које обимом превазилази све оно што су стари српски писци саставили, по броју преписа са њим се неможе упоредити ни један други Савин спис, често сачуван само преко једног преписа. При раду на тако обимном кодексу неизбежни су пропусти и кад је реч о озбиљним преписивачима. Теже је примити и објаснити случајеве јасно утврђеног немарног односа према послу, па и грубих пропуста. Такав однос је неспојив са природом, пореклом и наменом кодекса… Нечег сличног нема ни при преписивању апокрифних списа где нема ниједне од поменутих карактеристика. Наручилац новог преписа Крмније не може бити било ко, нити се тај посао може поверити било коме и стога су умесна очекивања озбиљног односа према послу. Пропусти на старијим, преписима имају тешке последице да даље умножавање дела. Следећи преписивач преузима затечене пропусте и томе „додаје“ своје. У време настанка списа наилази се на необичне појаве чији су корени и разлози су састављачу познати. Каснијим преписивачима ти разлози нису познати и они понекад покушавају да врше „исправке“ (ако су упућени). На тај начин настаје шаренило. Неко само преноси затечено и неулази у смисао текста. Ствара се раскорак између пренетог и исправљеног, односно „исправљеног„, чиме се млађи преписивачи доводе у тежак положај недоумице шта и како треба учинити. Пропусте при раду чак чине и угледни и признати истраживачи новог времена и ако им је главни циљ да буду што тачнији. Тако се и они прате и међусобно „лове“.
Код Душановог законика је знатно друкче. Познато је преко двадесет преписа, од којих ниједан није комплетан, нити постоји и један пример да су два преписа садржајем и распоредом појединих чланова иста. У трагању за изналажењем разлога ове појаве биће потребно још много напора. Као да је сваки препис у фази екперимента и тражења себе. Код Крмчије постоји утврђен садржај и потоњи преписивачи имају само један задатак, да га током свог рада што потпуније следе. Код Законика као да није тако. Рад се креће различитим путевима. Основни образац као да непостоји или он бар није познат. Проучаваоци се труде да на основу онога што им нуде пажње вредни преписи усагласе бројна неслагања, у првом реду при оцени вредности и приоритета појединих рукописа, а потом у процени којим путем би требало кренути при припреми предстојећег издања. Уз сву обазривост и цену њиховог труда, сме ли се рећи да се тиме чини добрим делом лоша услуга будућим истраживачима. При сусрету са „сређеним“ стањем појединих издања до чега долази по личној процени редактора губи се и несвесно веза са стварним стањем, које се временом из потпуног реала потискује у стање нередовног и „изузетног“. При сусрету са „сређеним“, неможе да се створи представа о хаосу који је ту владао пре сређивања. Додиром са сређеним Инок секундарним губи се веза са тешким стањем примарног, расутог по оштећеним и дефектним рукописима. Рад на Крмчији иде према извесном исходу, што се за Душанов законик неможе рећи, пошто је сплет питања према досадашњим сазнањима далеко од разумевања.

*****

>> Сада идете још даље и напослетку ће вам се прохтети да отидете до Цариграда и увек ћете тражити помоћ која вам се не може послати << - пише 1790.године Валискао командант аустријске војске у Србији. Зато наређује обуставу даљег напредовања. ***** Године 1790 настојатељ Студенице Василије пише карловачком митрополиту. За њега је Мојсије путник високо преосвећени и високодостојни и житељ вишњега Јерусалима, ревнитељ бестелесних анђелских сила, искоренитељ греховног корења... ***** Уметници немају снаге да се предузму сликама ужаса заробљавања збега иако се, тешко је то рећи, поводи за то често јављају. Слепи певач се ограничио на приказ сцене робљења стоке. Колика је сила у Турака! Све су поље собом закрилили, Они гоне плијен од Совљака, Седам иљад бијели оваца, Три иљаде краве музанијех, Шест стотина мачванских волова, Стоји блека оваца за јањцима, Стоји мека јањаца за овцама, Века стоји коза за јарићи, А јарића дрека за козама, Стоји рика крава за теладима, А телади мека за кравама, Бука стоји мачвански волова , Не познају својијех чобана, Веће виде да су јабанлије, Види стока ђе ће путовати, Пако жали свога завичаја, А за њима Турци алакају. Певач се не усуђује да „гледа“ шта сналази власнике стоке – побијени, заробљени, понижени... Само неки ће бити касније ослобођени или „откупљени“. ***** Како то изгледа на вишем – хуманом - нивоу збивања говоре сами „актери ужаса“. Највећа је срећа, поразити непријатеље, гонити их пред собом, отети им њихова богатства, видети оне што су им драги како се купају у сузама, привити на своје груди њихове жене и ћерке. ***** >> Скидосмо заједно сребро од девет Јеванђеља и од једног надбедреника скидосмо сребро и бисер… << Ово је почетак списка сличних поступака који се чине да би се манастир бар делимично ослободио од дугова. ***** Питање природе посебне обдарености неких људи вековима заокупља човечанство. Не ретко се то проглашава нерешивим. Неки покушај би био у поређењу са понашањем течности у нагетој посуди. Већина здравих људи располаже приближно истим бројем и степеном способности. Убрајају се и нормалне (просечне) особе. Код даровитих по принципу поменуте нагете посуде јавља се повећана концентрација способности за неку конкретну област деловања. Та појава не остаје без последица. Свако преливање у корист извесне делатности и праћена је мањком способности у низу других области. Велики уметници не ретко трпе од мањег осећаја за реалност свакодневног живота у коме се теже сналазе од „обичних“ особа. Прате их здравствени недостаци посебене природе што се најчешће огледа на стању њиховог потомства. Ретко кад деца таквих родитеља достижу њихов степен стварања али су зато далеко чешћи случајеви да су испод просека. Тако код говора о „даровитим“ треба имати на уму и чињеницу да су то особе и са већим „оптерећењима“ од просечних... ***** Седишта епископија новоосноване српске архиепископије смештена су уз храмове различите старине. Центар се налази у Жичи саграђеној непосредно пред посвећење Саве за првог српског архиепископа. Нови су и катедрални храмови Топличке, Будимњанске епархије. То се вероватно односи и на саборне храмове липљанске и хвостанске епархије. Катедрале Рашке, призренске, моравичке, дабарске епархије који ће након сто година бити замењени новом градњом. Изузетак чини једино седиште рашке епархије које траје и до данас. ***** Поводом тврдњи појединих аутора да је храм манастира Грачанице саграђен током велике обнове храмова у време краља Милутина првобитно био намењен за гробни храм свог ктитора. Може се рећи да оне нису сасвим без основа. Како је Грачаница све време била само катедрални храм није искључено да су почетне намере њеног ктитора биле друкче. Посоји низ елемената по којима се Грачаница издваја од осталих катедрала и томе се мора посветити одговарајућа пажња. Тежиште целог питања није у Грачаници већ уманастиру Бањској, чувеној по своме „злату“ које га доводи у списак од пет српских „чуда“. Њеној градњи претходи сувишан „експеримент“ са оснивањем бањске епархије који не траје дуго. То је једина „новина“ у измени мреже епархије установљене од самог Саве. Основана деценијама касније она не траје дуго и Милутиновом вољом бива укинута да би на њеном месту био изграђен манастир из реда владарских задужбина. Тада четврти у низу који чине Студеница, Милешева, Сопоћани. Ниједна од владарских задужбина нема такву (пред) историју и на њеном примеру се одражавајуколебања великог задужбинара краља Милутина. Међу тим колебањима требало би тражити и могуће планове о друкчијој намени Грачанице. ***** „Можда“ наука – Уобичајени начин рада у овој струци одвија се уз коришћење језичких „поштапалица“ типа... можда, изгледа, вероватно, по свој прилици... Тиме се стварају фиктивни мостови који омогућавају да се прича даље одвија и „развија“ тако да се код читаоца (корисника) ствара привид исправног доказаног поступка при стварању представе о неком проблему. Овакав начин рада не може да издржи ни уобичајену логичку проверу. Исказ „можда јесте“ представља само једну могућност (валенцу) која се сучељава санеограниченим бројем оних који се аутоматски јављају. Насупрот само једном „можда јесте“ стоји безброј оних других „можда није“. На таквим умишљеним ослонцима стварају се томови књига. А довољан је само један па да обесмисли целу причу. Познато је како у низу множења цео низ пропада ако се само на једном месту појави нула. ***** У поману о мосту мање се истиче прича о удаји лепе и сироте девојке Паше за времешног ожењеног човека у циљу добијања порода. На себи својствен начин писац то „удешава“ како би рекао Вук, и приказује како је Паша као „Икона“ наводно срећна. По животном искуству самог писца као човека европске културе то се никако не би могло назвати срећом. О срећи би се могло говорити гледано њеним искуством праћеним оскудицом сваке врсте. Осврт настаје другим поводом. У књизи о Косову од познатог Бранислава Нушића наводи се пример сличне садржине. Ожењен човек доводи другу млађу жену ради стицања порода. Не би требало искључити могућност извесног утицаја при избору мотива код млађег писца. ***** Сто година које протичу од времена пада старе српске државе (1459) до обнове пећке патријаршије (1557) спадају у најмење познати период „новијег“ времена. Вести о животу Срба је и до тада мало али сада су скоро сасвим пресахле. Парадоксално је али делимичан разлог те појаве лежи и у настанку штампе. Свака рукописна књига је свет за себе ¬и то је прилика да преписивач успут остави неки запис о себи што је за потоњу науку драгоцено. Уједно тај поступак се не сматра као преступ, извире из природе посла. Код штампане књиге није тако. Она се истовремено појављује у већем броју примерака. Накнадно уносити неки запис руком равно је светогрђу. За време постојања старе државе наиђе се на вести и из државног и из црквеног живота. Сада када државе нема остаје једино ослонац на податке из деловања цркве које су и у време општег државног успона биле оскудне. То стање донекле ублажавају спискови епископа настали током црквених спорова око 1530.године. Тек без њих увидело би се колико је стање у погледу вести безнадежно. Оно што попис епископа из Синодика православља значи за тринаести век то сада значе и спискови из 1530.године. Обнова патријаршије доживљава се а одговарајућа литература то и подстиче као снажан импулс који доноси оживљавање и општи напредак у свим областима народног живота. Тек пажљивије осматрање не даје оправдање за таква размишљања. Напретка има али до њега долази споро и постепено. О самој обнови се ништа не зна. Сазнаје се само да је до ње дошло. Стога остаје питање да и је то конкретан догоађај или постепен процес који дуже траје а за потомоство је остао непознат. Даља трагања треба да покажу да ли настанак Милешевске крмчије (око 1550.године) и Пећке (1552.године) иманеку улогу у том процесу. За разлику од ранијег „распеваног“ писања о овом догађају и личности првог поглавара обновљене патријаршије Макарију Соколовићу данас тог одушевљења нема пошто много од оног што се раније примало не може да издржи проверу. О Макарију се не зна скоро ништа пре ступања на чело цркве. Предање о његовој управи светогорским манастиром Хиландаром не може да добије потврду па се радије прима претпоставка да је пре доласка у Пећ био смедеревски епископ. Постоје и прихватљиве вести о постојању неколико епископа који столују управо тих година - цетињски Макарије јенопољски Стефан, сегедински Захарије, скопски Климент, дабарски Варлам, Пахомије Хвостан (иако Грк), београдски Лонгин, смедеревски Макарије, будимљански Матеј. И поред све оскудице података скоро увек се може наићи на помен бар неколико епископа који тог тренутка држе своје епархије томе треба додати неколико имена која се помињу по неку годину пре 1557.године па није искључено да је бар неки од њих живео и 1557... Ако иније извесно да је поменути епископ дочекао на свом трону обнову патријаршије са више вероватноће се може бранити став да је тада постојала његова епископија. Индикативно је да из 1557.потичу имена два периферна епископа – половина од сигурно познатих док недостају вести које би се односиле на централне области. Прва вест о обнови патријаршије потиче из поговора уз штампани псалтир у манастиру Милешеви из те године. >> Почеше се ове свете и божанствене књиге „зване Псалтир“ по заповести игумана Кир Данила и свршише се … од рођења Христова (1557) месеца новембра и даље у манастиру Милешеви… Тада обнови и држаше престо Светога Саве, првог архиепископа и учитеља српског, преосвећени архиепископ све српске земље… Кир Макарије…<< То је једино што се зна о времену и приликама обнове ... Велики везир тада није био Мехмед Соколовић коме се обично приписује у заслугу ово дело. Тад је велики везир Рустем паша а Соколовић ће ступити тек 1566.године. Могло би се расправљати о томе и да ли је ово била прва прилика за обнову или се то могло десити и раније (око 1530.године). Али до тога није дошло услед српске неслоге без које они као да не могу. Досадашња разматрања су ишла за тиме да српска неслагања из поменутог времена разумеју и сведу на тобожњи српско-грчки сукоб до тога је стварно дошло али се то десило тек кад је слабија групација и од Срба покушала да се домогне успеха уз помоћ са стране... >> С великим трудом и опасностију живота ирез туришчину појдох изискиваја в тамошњих странах манастиреј наших древнастеј рукописи јеже и случилосја мње неколико таквих востати. << Не уклапа се у наше уобичајене представе закључака до ког морамо доћи, да је баш у изузетно тешким временима дошло до процвата преписивачке делатности. ***** У односу на западне српске области касније познате под називом Крајина јавља се погрешна представа. Појава се цени као „узмак“ наводно мирољубивог и невојничког латинства испред стално нарастајуће турске опасности што омогућава „укорењивање православља“. Том изазову не одолевају ни добро упућени аутори. Просечни читаоц у таквим приликама мора да размишља о угодном положају православних кад могу тако лако да се „шире“ без потреса. Као да из њих стоји моћни истоверни цар и као да они нису жртве тих истих Турака. Тешко је наћи примера тако „моћних“ сеоба које успевају да донесу толико значајне промене. Без постојања значајног броја добро укорењених сународника то не би било могуће. Сетимо се шта је било са одсељеним Србима у Русију око 1750.године. Имали су посебне области у које су донели и називе својих места. Кроз непуних сто година наилазило се само на трагове њиховог ранијег постојања. Механизам сеоба, ако је уопште могућ је много сложенији и није препоручиво потезати за њим кад год се „укаже потреба“. Знања о србима у западним областима пре тог периода су минимална али ни супротна страна нема више података о своме постојању. „Незнање“ је ту обострано. Како то да тако код турака наводно добростојећи Срби воде сталну борбу против тих истих турака док латински елемент није заинтересован за ту борбу и чека да их неко други брани. Оно, познато је да су Латини „старе чекалице“. Они чекају да се „покажу“ кад немоћнима до искорењивања. А онда у наставку спреме своју причу где је све изврнуто. Та област „унутрашње Аустрије“ захваћена сукобима Латина и Протестаната: „Ова превирања омогућила су несметан опстанак жумберској православној диаспори, јер тада још никоме није сметала. Пажњу на њу прво су обратили протестанти, али сусрет протенстратизма и православља, Жумберку није довео до верског сукоба, већ до сарадње која је можда делом била резултат свести да латинство представља непријатеља и једне и друге верске заједнице. >> Унето „можда“ показује колико је њен навод споран и колико се различито може тумачити. Занети својим сукобима припадници западног обреда и не мисле на турску опасност и траже излаз у међусобним разграничењима где се осећају безбедније . Може ли се замислити да је С било погодно под влашћу латинског Беча. Опстали су уз безброј пута упућене овакве поруке: „ Ми ћемо пре дати своје главе и своје животе, неголи ћемо дозволити да нам римски папа буде пастиром. Ми имадемо четворицу патријарха, који су нашега обреда, њима ћемо бити покорни све до смрти и никому другому, јер се утоме и састоји наша вера. << ***** За време обнове Пећке патријаршије која се сматра значајним догађајем за цео српски род везује се и велики успех манастира Хиландара који тада од руског цара добија у Москви своје „подворје“. Овде изнета поређења углавном се истичу својим „контрастима“. Погодност у једној области српског народа праћена је тешким догађајима у другом крају. Тако у време спаљивања моштију Светога Саве славонски манастир Ораховица бележи сјајна дела свог великог узлета док се у Вршцу на најсвирепији начин гуши српска побуна. Тад се на челу славонског манастира Ораховице налази игуман Максим а живот у његовој обитељи се обавља као да су најбољи услови. Настају нове градње које се потом осликавају. Упоредо се одвија и преписивачка делатност. Све што се односи на манастир Ораховицу може се рећи и за процват манастира Грабовца у Барањи. Година 1766.за матичне области је тешка, јер тад је угашена Пећка патријаршија. У Карловцима као седишту Карловачке митрополије ова година остаје упамћена само по поплави којом је погођено седиште митрополије. Насупрот томе манастир Хиландар стиче свој нови иконостас, у манастир Дечане као монах стиже Д. Паштровић Кажанетра који ће ту остати преко пола века а његова управа се цени као период највећих остварења и врхунац вештине у очувању обитељи од бројних злонамерника као и очување њених драгоцености. Неколико манастира управо те године добило је свој нови кров. >> Ретко која црква српска из средњега века показује тако интересантан живопис, као црква св. Андреја на реци Трески код Скопља. У цркви је сачувано доста велики број натписа, који нас обавештавају о ктитору цркве, о селима и добрима дарованим цркви и о уметницима који су у њој радили…<< Цркву је подигао други син краља Вукашина Андреаш 1389.године. Према имену оснивача и црква сама се обично зове „Андреаш“. Факт говори о стању српске раздробљености. Ако у знаменитој Косовској битци не учествује зет кнеза Лазара што је вероватније него да је узео учешће што би чудило да ту није био и син краља Вукашина. Нема података да се кнез Лазар и (самозвани) краљ Вукашин сусрећу или на неки начин послују иако су им подручне области смештене на блиском простору. Следећи пример вишеструко значајних датума на простору Српског народа представља 1804.година као датум почетка ратовања предузетог од великог Вожда Црнога Ђорђија – обично названог Први устанак што је вишеструко погрешно. Још Прота Матија Ненадовић у својим мемоарима негодује што се Аустријско–Турски рат (1788-1791) у источним областима назива Кочина Крајина пошто се тад ратовало на широком српском простору уз велике људске губитке и разарања о чему се,што је необично сувише мало говори већ се у литератури акценат ставља на талас обнове извршене током последњих година крајем осамнаестог века. Велика је неправда према целом народу ако се за неки побуњенички покрет код Срба каже да је „први“. Од времена губитка своје државе непрестано трају покушаји отпора. Кад би постојало више вести могло би се тврдити да није било ни дана да на некој тачки српскког етничког простора није било неког вида отпора туђину. Пошто читаве деценије пролазе без икаквих вести те се ова теза не може потпуно доказати. Потом, ратовање Црног Ђорђа не може се свести на појам устанак. Створена је област која функционише као свака слободна држава са прилично јасним границама више склоним ширењу него сужавању. Однео ју је општи потрес услед Наполеонових ратова а не њена слабост. Опет треба поменути Хиландар као „кантар српства“ по речима владике Николаја. Те године су „освежене“ фреске Хиландарског саборног храма које су трајале још од времена градње у епоси краља Милутина. На оптимизам који се излива из Протиних мемоара кад говори о првој години војевања надовезује се ведрина светогорског манастира. Не заостаје много ни манастир Високи Дечани. То је време зенита деловања већ поменутог настојатеља Данила чији рад се састоји колико у вештом и успешном отклањању сваке спољне опасности толико и планском напредовању. Помињана ведрина која долази из Хиландара и Дечана у тим заједницама траје више од деценије па и у време кобне 1813.године која се последицама може назвати новим Косовом. Опет на ред долази пример поређења по контрасту... Примера за поређење обеју врста – и по заједничком успеху и по контрасту могло би се навести још. И они би могли задовољити опште критеријуме. Величина простора „не дозвољава“ да он цео буде истовремено захваћен катаклизмом било које врсте које често „посећују“ српски народ. Издвојени су незаобилазни догађаји и датуми између „два Косова“ (1389.и 1813.година). На освету Косова Велики Вожд мисли од смаог почетка ратовања. Његов програм је јасан – да се збаци „јарам који Србин вуче од Косова“. Таквим расположењем су испуњени и његови саборци. Време Црног Ђорђа је ванисторијско и надисторијско. Видовити Вук је то добро осетио и још боље изразио кад описује јунаштво хајдук Вељка. У време Ахила и Обилића Вељко би био раван њима али у Вељково време да би они били равни њему. Кад је реч о поређењима и симболима није неумесно рећи да управо падом таквог јунака под Неготином почиње стварни незаустављиви слом кратковремене државе Црног Ђорђа. Њеним падом све се враћа у колотечину „редовног“ стања дугих и страшних трпљења и ретких и краткотрајних излета од којих ниједан не достиже оно што је било у време Црног Ђорђа кад су ходили „надљуди“ који ранама одвојени од битке плачу што не могу даље да се боре. Година 1912 запамћена је као време освете Косова код свих Срба је доживљена као пуноћа времена. Управотада Карловачка митрополија трпи отворен снажан и систематски притисак. Остала је без свога поглавара, укида се црквено школаска аутономија и тиме се потискује све што је српско. Докле би се стигло са наметањем Мађаризације и куда би то одвело није могуће одредити пошто је цео ток пресечен избијањем прво аустро-српског,па европског и тек онда светског рата. Наведени примери показују колико је код Срба издељених границама туђих држава могуће говорити о упоредном току догађаја у појединим значајним моментима. Некад се та „упоредност“ огледа у „допуњавању“ догађајима исте врсте,било лошим било повољним. Другим приликама се дешава супротно, ужас на једној страни се „неутралише“ нечим повољним у другом погледу српског простора. Крајње је време да се почне самосталан рад на основу неутралне грађе без икаквог оптерећења и потребе да се допадне било коме. Ако би се судило по Бечким изворима онда Срби не би постојали ни на размеђу 13 и 14 века. За Беч они су „несједињени Илири“. ***** При раду на писању обично се занемарује „слојевитост“ неке појаве и она се своди само на једну раван. Сложености може да буде свестан само даровит савременик. Очит пример за то даје ПротаМН у својим мемоарима. За разлику од ВА где породици Ненадовић у континуитету припада водећа улога у ША није тако. То не смета да у просеку влада уобичајена представа да тамо главну улогу има Лука Лазаревић. Далеко је то од онога што саопштава видовити прота. По њему у почетку устанка водећа улога припада Остоји Спужу – човеку о ком ван уског круга људи из струке не зна нико ништа. Тек потом, по проти долази ЛЛ а затим Стојан Чупић да би се пред битку на Мишару појавио Милош Стојићевић – Поцерац. Све то збива се у току од само две године кад постепено на сцену излазе четири особе. И док се о првопоменутом Остоји Спужу зна врло мало дотле о последњем овде поменутом Милошу Поцерцу говори бар пет различитих међусобно независних извора и сви су сложни као један – појава стварно ретка код Срба – сви се надмећу ко ће лепшим речима да представи Милоша, новог Обилића. У томе они само прате великог Вожда ЦЂ који штедљив у речи и похвали излази из свог уобичајеног понашања заклетог „ћуталице“. Због слабог познавања прилика, пошто пише доста касније, и због непоштовања принципа слојевитости и Грчки хроничар кад говори о удаји ћерке будућег Византијског цара Алексија Трећег, Евдокији, каже како је она била супруга српског краља Стефана Првовенчаног. У основи то је тачно али формално није исправно. У време удаје отац Евдокије није био цар нити је владар Србије био краљ већ само велики жупан што је била његова званична титула добијена од оца. Страни аутори као мање упућени у све што је урађено у манастиру Студеници везују за размеђе дванаестог и тринаестог века иако је краљева црква за науку скоро подједнако занимљива настала читав век касније. И код Београђана савременика и очевидаца два бомбардовања њиховог града – прво од фашистичке Немачке шестог априла 1941.године и друго од савезника на Ускрс 1944.године се „сливају“ и „замењују“ па се не ретко могло чути да је шестоаприлско бомбардовање било на Ускрс 1941.године. Широко је распрострањено уверење да је данашњи саборни храм манастира Хиландара исти онај на коме су радили Симеон и Сава и не крију своје изненађење кад сазнају стварно стање. То је разумљива појава јер се о Савином Хиландару нашироко прича док се о Милутиновим грађевинама ван стручних кругова могло чути врло ретко. На плану опште историје сличних „обмана“ има много које су тако дубоко укорењене да онај који би покушао да их „неутралише“ не ретко ризиковао да буде оцењен најцрњим дијагнозама. Тако „каубојштина“ из света реала потом дорађена фикцијама стиже и области тобожњих знања која не подносе било какав покушај оспоравања. ***** У Охриду су Цариградски епископи добили најважније место у централној апсиди, па сходно томе сведоче о идеји да је цариградски патријаршијски трон најважнији. Након описа Савиног боравка а потом и силаска са Горе Синајске следи код биографа Доментијана читаво поглавље у коме се врши поређење старозаветног пророка Мојсија и првог српског епископа. Ту се Мојсије назива Боговидац а Сава Богоносац. Кроз цео текст се истиче Савина предност, као човека хришћанина, припадника Новог Завета, носиоца благодати и ближег Богу у поређењу са Мојсијем као човеком Старог Завета и носилац посебних дарова. Ближи је општем појму човека него епископу и светитељу. На крају се помињу Исус Навин и Савин изабраник и наследник архиепископ Арсеније: „Онај велики Боговидац васпита Исуса Навина у побожности и да му служи у чистоти, и иза њега постаде други већ скупи Изранљеву: а овај Просвећени такође васпита со собом мужа ваљана и богољубна и богобојажљива света телом и духом служећи му, црнца Арсенија, и тога уместо себи постави као другога управитеља и већу отачаства свога“.Као што је Сава изнад Мојсија, тако је и Арсеније изнад Навина. Само је код Савиног биографа његов јунак изнад Мојсија. Остали стари српски писци не иду даље од тога да своје јунаке пореде и изједначе са Мојсијем. Од архиепископа Данила у описе се уноси и Исус Навин што је нарочито изражено око битке на Велбужду (1330) где се син српског краља Стефана Душан пореди са Навином. „Млади краљ, веома се прослави у томе рату, као Исус Навин против иноплеменика, који су озлобили Израиља, према Светом Писму, које сведочи о њему; да млад беше телом и велики ратоборац, јер Мојсије боговидац васпита тога Исуса Навина у побожности и чистоти и да му служи у целомудрију, а после њега други вођа постаде скупу Израиљеву, тако и овога превисоки краљ васпита у чистоти и целомудрију, поучавајући и учећи га богољубазним речима јер знађаше да ће бити место њега вођ и чувар отачаству своме. Исти писац кад говори о ратовању са Мађарима пет година касније Душана пореди са Мојсијем : „Пође против таквих, као и Мојсије боговидац носећи крсно знамење пред лицем својим и њиме побеђујући безбожнога губитеља Амалика.“ Двадесет година касније у својој повељи за манастир Светих Арханђела у Јерусалиму цар се моли архистратиту небеских сила да га препаше оружјем својим као некада Исуса Навина. Према Доментијану Мојсије би био изнад Исуса Навина па би било необично да Душан који се већ поредио са Мојсијем буде циљ да се изједначи са Навином. По истом Доментијану Сава би био изнад људског нивоа, Мојсије као пророк би био негде „између“ док би Навин иако даровит и способан ипак се своди само на људски ниво. Раван је са својом околином само што је „испред“ не захваљујући војничком дару. Потом у црквеној традицији Навин сам по себи не би могао да учини много без помоћи Архангела Михаила о чему се сазнаје из повести о свом предводнику невидљивих сила. ***** Пре осам деценија аутори књиге „Хиландарски игумани средњега века“ Владимир Мошин и Миодраг Пурковић су указали на појаву за коју нису имали објашњења. Ради се о брзим сменама настојатеља манастира Хиландара. Појава се у првом реду односи на време кад се Света Гора налази под српском влашћу а неколико месеци на размеђу 1347 и 1348.године и сам српски владар цар Душан са породицом се налази на Атосу – претпоставља се да се ту склонио од епидемије куге. Новија наука је учинила неколико покушаја да унесе више светла у тај заплет и довела до „негативних“ резултата. Постало је јасно да је стање још нејасније и безнадежније него што су то замишљали Мошин и Пурковић. Ни нова критичка издања аката светогорских манастира нису била од помоћи. И ту се уместо разложно очекиваног напретка десило супротно – учињен је корак даље у правцу неизвесног. Има више разлога да се стање оцени као неприродно пошто је у више праваца у сукобу са уобичајеним и очекиваним. Црв сумње почиње да се јавља и тамо где није у додиру са конкретном тематиком. Јавља се дилема колико се зна >> О ваљаности наших обавештења о аутентичности и традицији повеља које садрже помене појединих игумана << Цело питање као да је више повезано са „филозофијом“ него са фактографијом. Свака друга реченица у расправи је „погодбена“ . Ако се дође у ситуацију да се резоновање може одвијати „Под условом да за тренутак оставимо чињеницу ....“онда је јасно да се може изнаћи само „за своју душу“, а тад се не може кренути у убеђивање околине. Ради се о низу од десетак особа (стварних или фиктивних“ који су се у деценији од 1345.године до 1355.године налазили на челу манастира Хиландара. Ни у једној од њих сазнања нису поуздана ни коначна. Пред истраживачем се налази „тамни вилајет„ где је све „могуће“ и ништа није извесно.при томе се не узима у обзир чињеница да се услед сиромашног спектра имена где се често истовремено иза једног истог имена „крије“ више личности (довољно је само две па да се рад блокира а има примера где се иза једног имена налази и по шест лица). Такво стање не дозвољава да се долазак неког лица везује за уджи низ година, док поједини аутори „комотно“ шетају кроз деценије. Током истраживања у пуној мери дошле су до изражаја субјективне процене и искрена убеђења аутора кад је у питању процена изворности појединих аката – од гледишта да је реч о изворном документу па кроз низ могућности да би се до потпуног одбацивања „помоћ“ таквом стању долази и од самих аката тамо где се постојеће верзије међусобно искључују. Стање је утолико теже што је реч о периоду за који постоји (пред)убеђење да је поготову у периоду са оним што му претходи и шта му следи са изворне стране добро „осветљен“. Средином 13ог века (пред 1230-у годину) три самосталне области (још нису државе – Никеја, Епир, Бугарска) су међусобни ривали и уједно све три сањају о томе да самостално ослободе Цариград од Латинског ропства. Да је то Бугарској пошло за руком Грци не би требало да им замере пошто је град узет од окупатора не од њих. ***** Као да постоје неке сличности у проналажењу Рударског закона (Беч) и повеља Меникејског манастира од Ивана Дујчева (Праг). Време за бар извесни салдо мотива, метода, учинка. Још увек у знаку приче о офанзивама и терминима Дедове „науке“. Само једна страна држи монопол на истину, правилни рад, јунаштво... Они са супротне стране се помињу стидљиво као „залутали“. Но признаје им се могућност да раде исправно или да се покажу као јунаци. Само понегде им се стидљиво изрекне признање да су понешто учинили за спас свог народа. Јасно је да аутори често пишу под утицајем исхода. Чим се неко нашао на губитничкој страни они су могућности за порицања било које врсте. То се дешава и стога што се учинци победника једноставно приказују као да је тријумф у грађанском рату раван са победом над агресором. Овде није тако сваки успех у ин рату је половичан док је пораз потпун и тежи него онај који се доживи одстраног противника. Половина „јунака“ са стране „добитника“ пала је у ин рату док остали су распршени на разне стране најмање је оних који су се истакли, показали и доказали у сукобима са најопаснијим врагом. Редакција едиције мора да створи и одговарајуће, уравнотежене принципе и да се стара о њиховом спровођењу а не да допусти да зависи од (не)расположења појединих аутора. Како изгледа на то ће се још дуго чекати. Ако би се неко ослонио на неку импровизовану статистику онда би она (не)права страна имала за себе много више од половине народа док би губитници били случајни, ограничени неувиђавни изузеци. Не може кроз праћење детаљно обрађених делова да се стекне представа целине. Ако може да се створи повеља посредством интерполације захвата што се то не би могло да се уради и са књижевним делом. Особеност овог посла је у томе што је урађено убрзо по настанку дела а по начину примене види се да је рађено брзо што се види по незграпном уклапању измењеног у основи. Део текста који је без неке самосвојности. И кад је фалш у питању могуће су верзије, настају у разна времена са различитим циљевима. Као и толико пута и овде се дотиче питање односа лажи и истине. Изворно (истинито) може да буде само једно и неизменљиво. Дораде и прераде могу да се појаве у безброј видова. Питање (не)доследног односа према послу. Деценије се троше у трагањима и расправама око веродостојности неких повеља са никада потпуним и јасним исходом. Ван интереса остају извесни обимом кратки књижевни састави где има очито нетачног и логички недоследног... И такве појаве нису довољно Упохорене и такви саставе се користе као да је код њих све у реду. То важи за неколико списа. Као да се страхује да у свој општој и непоправљивој оскудици извора „неутралисањем“ неког од њих оскудна извора основа постане још више сиромашна. Српски писци као да немају среће са завршецима својих дела – Савино житије је без епилога (добија касније) Теодосије нема очекиван епилог (чуда). У зборнику Животи краљева и архиепископа српских житија Душана недовршено а последњи састав по свом садржају је такав да не чини част ни свом састављачу ни зборнику као целини. Житије Инока Исаије је сачувано само у једном и то дефектном препису коме недостају задњи листови. ***** Од свих заблуда којима су Срби подложни – а њих није мало – најкобнија је она о њиховим наводним сеобама различитих врста. На првом месту се налази прича о њиховом наводном досељењу на простор јужно од Дунава,потом о њиховом враћању на север или продору на северозапад, што би већ био део новије историје. Теорије су настале радом стране Србима, као Словенимаовенима, нимало наклоњене науке. Треба признати да део одговорности за такве прилике лежи и у стању расположивих извора међу најраније познате изворе спада писање Византијских хроничара. Добро је позната њихова навика да за своје савременике из суседних народа користе називе преузете из Антике. За време кад домаћих извора нема такав однос за поједине народе је погубан. Грци од такве праксе не одступају ни касније кад се појављују домаћи извори што се дешава тек са ослобођењем од туђинског јарма и стварањем својих држава. Долази период упоредних, двојних назива – домаћих и наметнутих. Тек тада и на тај начин стичу се основна сазнања о томе ко стоји иза прича о неким Мизима и Трибалима. По званичним списима а српског народа не би било ни на размеђу осамнаестог и деветнаестог века. Појам успелих и заживелих сеоба је далеко сложеније од онога како се он представља у литератури која жели да се препоручи као научна. Сложеност се лакше може представити преко објективног „негатива“ – односно преко примера неуспелих покушаја (крсташке освајања на истоку, Цариград 1204, сеоба Срба у Русију 1750...) прелази се на близа и једноставнија питања око простора лево од Саве и Дунава. Сматра се да је тако било одвајкада што одговара и неким наукама. Свесно се занемарује да је до средине двадесетог века тај простор био део Византијске империје.Занемарује се да су основни елементи у сложеној краљевској круни угарских господара пореклом из Цариграда. Тек око 1150.године настају сукоби Византије и Угарске око очувања / отимања области лево од Саве. Ратови се воде више пута и у почетку са крајње неизвесним исходом да би на крају кроз неколико деценија Византија била надвладана а њена граница услед отпора С и Б а потом и формирања њихових држава граница била померена дубље према југу. Вести о Србима тамо нема што утиче на Српску науку да од тога дижу руке. Нема вести о С и правила се занемарују да се ту не помињу ни Л. Та чињеница Л не брине много доследни у настојању – затирања, отимања, кривотворења, пропаганде, галаме ... Лако стварају и налазе доказе који одговарају њиховим интересима и циљевима. Такво стање траје вековима, а домаћи се понашају као паралисани, не могу да се начуде а камоли да реагују ни у правцу објективног сагледавања а за неке „навијали су потпуно неспособни“. Кад је у питању Срем треба подсетити на понашања старог Српског биографа Доментијана који на прећутан начин сведочи да је у њихово време Срем сматран С земљом. Наиме, сагласан у свом принципу „ странствовања“ Д на оном хору који се мстра домаћим не даје називе места и имена људи или то чини у најмањој мери. Кад је реч о СГ или о Палестини чини сасвим супротно бар кад су у питању назив места. У спису Савине мисије код угарског краља након крунисања СП у циљу обуздавања нерасположења према стицању краљевског звања Житије у Срему не помиње ниједно име нити место. Ускоро после Савиног боравка наступају Л помогнути и од Рима и У држве. Не бирају начина ни средства да у Београду и Браничеву оснују своје епископије. По свему се види да они ту немају никакво упориште из ранијег времена и делују потпуно изнова. ***** У протестном писму Димитрија Хоматијана упућеном прво српском архиепископу као да се прави разлика између појма архијереј и епископ. Тог питања дотакао се и руски научник А.Павлов. У рукопису светогорског манастира Велике Лаве насталог у време српског деспота Ђурђа Бранковића и који се одликује богатом разноврсном и мање познатом садржином налази се и текст: „Како се унапређује епископ у митрополита – како се премешта епископ за митрополита – како се митрополиту даје место више од оног које је прво добио од цркве...“ Даља истраживања ће вероватно унети више светлости у ову проблематику. Димитрије Хоматијан у свом писму истиче постојање епископа Раса да би касније поменуо и призренског епископа. Поред тога данас се сматра да су пре посвећења Саве у српској држави постојале четири епархије ( Рас, Призрен, Липљан, Дабар). И поред тога Хоматијан се ограничава само на помен Рашког епископа. Та чињеница дозвољава да се помишља на посебан углед овог архијереја који је снабдевен овлашћењима извесне самоуправе био изнад остала три епископа. Српска држава постоји већ неколико деценија . њу од Византије одваја граница. Услед тога охридски архиепископ неможе преко те границе да управља. Тако као што је то било док поменута граница није постојала и док је Србија само била гранична област Византије. Поменути податак је усамљен али није искључено да је вест од темељног значаја. Кроз рад на свим пословима јасно се уочавају два начина рада. Први се огледа у напору да се буде и истраје на објективном приступу ( колико и ако је то могуће) заснованом на трагању за сведоченим изворима. То лакше полази за руком човеку потпуном „аутсајдеру“ човеку из далека лишеног сваког претходног предубеђења и предзнања о ономе чиме ће се бавити. Неповољни утицаји могу деловати и посредством несвесног ако се у претходном периоду дошло до неких знања и оцена ма којег порекла то било. Постоји и циљни метод. Циљ и задатак рада су унапред дати и сада селективним приступом издваја се и наглашава у првом реду оно што „наручиоцу“ иде у прилог. У кругу непосредно „погођених“ такав рад се јасно увиди али њему он и није намењен. Он је усмерен према онима који су даље и којима је таква литература први сусрет са дотичном тематиком а моћ првог утиска је велика, дуготрајна и никада потпуно не може да се избрише без обзира на све каснија сазнања. Свесни тога „фабриканти“ историје раде и даље где год им се укаже прилика. На објективност писања утичу и немоћи људске природе и тамо где не постоји никакав интерес највећи противник нутралног рада јесте познавање исхода неких догађаја. Мало ко може од тога у потпуности да се отргне. Слика пропалог трговца, увеле лепотице, побеђених официра увек лебде пред очима и не допушта да се оживи оно време кад су били у пуној снази. У покушају објективног представљања не успевају ни добронамерни савременици. ***** По принципу завичајности припада му писање о мосту као што је то са Јанком и Мачвом, Бором и Врањем, Црњанским и Сеобама. Дело је поема о мосту као делу цивилизацијске творевине у сукобу (судару) са дивљином која не оставља равнодушним или онога ко је снабдевен минималним естетским осећајем делује као „страно тело“ које је залутало и изгубило се у суровој дивљини. Њиме је неутралисана и укроћена моћна река ноћна мора свих каравана кириџија кроз векове. Некада толико моћна река је мостом сасвим потиснута до неприметљивости. Мост постаје део пута па и он често може да буде „непримећен“. Некада тешко детињство скопчано са пресељењима (Травни, Вишеград, Сарајево) показало се као благотворно кроз каснији живот писца. Одуживање је узајамно и обострана ранија прихватилишта оставила су трага код дечака изузетног сензибилитета и наметнула се као мотив за каснију књижевну обраду. Притом настала дела добијају карактер продубљене аутобиографије. Дуго су припремана кроз раније објављене приче. Тек је рат дао прилику да настану посебни романи са том тематиком што може бити од користи теоретичарима рата да послу приђу и са мање познате и ређе коришћене стране. У овом случају писац је невољни и несвесни добитник рата. По његовом завршетку за разлику од милиона крајње унесрећених губитника појављује се са рукописом своја три нова дела спремна за штампу. То је ретка а код нас и јединствена појава. Инкубација као време од сазнања до обраде траје деценијама али се зато могло радити чак и током рата као времена крајње напетог, неизвесностима оптерећеног живота – у просеку настаје страница дневно. Доцније ће говорити да је задовољан и кад створи 1 реченицу дневно. Довољно дуго је поживео да се могло и требало преко њему блиских више сазнати о начину и условима рада. Као да није било интересовања за то. Накнадно се трага по успутним белешкама са маргина рукописа. Ранији векови у животу моста заступљени су у хроници са по једном епизодом. На тај начин дата је могућност неком будућем хроничару поготову у новом времену кад је писац потпуно слободан у изналажењу и тражењу дотле незамисливих облика којима ће заденути своје стварање да створи упоредни(дупли) роман. То може да учини без икаквог осврта на постојећу хронику као што може да се одлучи за пут преплитања приче два писца. Није само несрећни Радисав набијан на колац нити је једино девојка из Бољег луга излаз потражила у скоку са моста у дубину реке као што нису једино старац Јелисије и момак Мића посечени на капији. Нажалост мост је хроника, за српску рају и симбол људске несреће почев од данка у крви, лука при градњи, егземпларних погубљења... У причи о одвођењу младог Баје у јаничаре одступило се од стварности. Изостаје и помен неколико оправки пре аустријске окупације. И да је остао као шегрт у вароши као интелигентан младић имао би посебан доживљај моста и круг својих размишљања која би се заједно са њим угасила као што се вероватно и десило кроз векове више пута. Па и код успешног писца без поменутих (не) прилика рата мало је вероватно да би се дело појавило у оваквом облику у каснијим годинама та вероватноћа је још мања. ***** Крај дела се одвија у знаку „измештања“ тежишта приче од главног јунака, тешко рањеног моста и уништене позорнице радње романа кроз протекла столећа. И последњи јунак приче Алихоџа Мутевелић по много чему измештен из разних животних прилика сада на самом крају и хронике и личног живота издише на путу у покушају да из порушене радње стигне до куће. Амбијент је такав да се могао наћи тако усамљен и у времену мира а тек сада у двоструком нереду – општи рат и окупација ослобођење вароши од стране оних које би најмање жлео да види. Има у томе исконско у понашању живих бића. Оболело бравче се срами свога стања повлачи се из стада, склања од свачијег погледа и у миру ишчекује крај свог трајања. Добра одлука ма како разложено осишљена доиста у погрешно време престаје да буде добра и може се оценити као погрешна. Питање је колико је поступак писца исправан кад размишљања велике специфичне тежине ставља у главу јунака у последњим тренуцима живота и агоније где жеђ за ваздухом значи једини знак неког живота. Пропуштено је безброј идеалних прилика кроз причу хронике да се саопште такве мисли – ведре ноћи проведене на брдима око вароши права су прилика за то. Растерећен од баналности свакодневног живота при дневном светлу ум ничим спутан окреће се звезданом небу и несагледивим и неизмерљивим путевима звезда отискује се у авантуру безопасне неизвесности лутања по туђем идалеком. Цела прича протиче у знаку непоправљивог оптимизма и то својим највећим делом. Као одјек одушевљења дечака који је измакао испред својих година и са дивљењем посматра свет са дивљењем кад је све а поготову појединци отресити у раду и понашању добијају размере натприродног и недостижног. Тада виђен и запажено је и лепше и веће него што ће се ишта кроз касније године живота може срести. У текстовима који се односе на каније време прича тече усиљено реченице се уграђују и посао тече као при зидању – додаје се цигла на циглу али се накнадно повезују. Сцена описа набијања на колац погађа „нежне иболешљиве“ душе па се писцу замера као дивљаштво што их уноси у хронику. Неко би му замерио што је занемарио читаву историју сличних сцена којима је прича око градње а и касније испуњена. У Турској је то била научна дисциплина усавршена до уметности јер није лако обезбедити толики степен мучења а да жртва преживи још десетине сати. Колико хирурга би се могло са тим да „похвали“? „Ударени“ Ћоркан, такве има свака варош. Чији прототип је писацу био познат добија место у причи али то није Ћордан из вароши каквог знају и виде његови његови суграђани међу којима и писац. У хроници то је разгранати храст. Писац се у свом раду заборави – напаћени момак једва способан да се брине о себи и у летње време мора да се носи са невољама зиме која траје преко пола године. Неухрањен, прозебао са сталним упалама разних врста за писца је занимљив само у моментима опште опуштености кад је много оних спремних да збијају сурове шале и да га неконтролисано часте. Прозебао, сипљив као да је између живота и смрти у неком брлогу где не би вољно живео нико Ћоркан је ван пишчевог али и изван интереса читаоца. Определио се за оног којег је као ђачић мразног јутра посматрао како лебди изнад воде по ивици моста. И да се десило да се оклизнуо и нестао у понору писац би то или прећутао или би га упркос реалу срећно довео до краја моста.