О збивањима у црквеном животу Срба током прве половине шеснестог века на основу сачуваних вести више се може маштати него сазнати. У центру пажње налазе се докађаји из четврте декаде – време спора охридске архиепископије и српских епископа. Изучавање се своди на понављање оног што је ту пре више од сто година објавио из кодекса који је само он имао у рукама Петар Костић. Рукопис као конволут је био и код Љубомира Ковачевића. Али се он овом темом није бавио. Враћен је ранијем власнику а потом нестао.

Сценарио је крајње необичан и без аналога. Српски монах Герман из Свете Горе у Јерусалиму уз разговор са александријским патријархом саопштава о црквеном сукобу у Србији уз осуду епископа Павла. Као узрочник сличних борби за власт има и у Цариграду у мирно време. Као у случају патријарха Фотија (друга половина деветог века) и патријарха Филотеја Кокина (средином четрнаестог века).
Размишљање би могло да иде и у другом правцу. У једном моменту под непознатим околностима стекли су се услови да је српским епископима понуђено да се организују како им одговара. Сви догађаји се одвијају у поднебљу самосталног одлучивања Турско присуство или неко њихово уплитање се не осећа. Ако до тога и долази то се дешава у циљу смиривања међухришћанских сукоба.
Један од могућих претендената на воћствомеђу српским епископима био је грачанички митрополит Никанор који је био образован и предузимљив што обично не иде заједно и смтрао је да би првенство требало да припадне њему. Стварно он се издваја од безбојне безимене околине и о себи је оставио довољно вести и без поменутог црквеног сукоба. Једини је епископ који се постарао да оснује штампарију. Све остале су основане од лаика или монаха ентузијаста. Иако је ова штампарија основана подржана од епархије ни она није дуго радила.
Да је овде реч у првом реду о српско-српском патек ондао грчко-српском сукобу најбоље сведочи сам Никанор.>> За ове епархије би смућена велика црква охридска од некога Павла,митрополита смедеревског,седам година никако у мир не пређе од раскола,као што ти и писање патријаршијско каже на крају ове књиге.<< Кад се подсети на чињеницу да цело питање покреће српски монах види се да завађеним Србима није потребан противник са стране. Ту су они себи сами довољни. О Павлу се до избијања сукоба не зна ништа сем да је столовао у Смедереву последњој престоници српске државе. Вероватно је сматрао да му због тога припада првенство. У овом моменту Пећ као да не игра улогу тад су постојала друга питања која је требало решити. Од средине 14.века код Срба се може пратити постојање знатног дела који је спреман да прихвати грчке тврдње о супериорности цариградске патријаршије у односу на остале помене цркве. По њима Душан би био обавезан да за проглас царства тражи сагласност Цариграда. Тако нешто је у принципу немогуће пошто у идејном погледу царство може да буде само једно. Дозвола је једно а мирење са насталом реалношћу је друго. Изгледа да је терен за тако снажан продор Грчке схватање међу Србе почео од арх. Данила (1324-1337) који је дозвољавао да се у делу пећке патријаршије служи на грчком. У почетку то значи само присуство, потом већи утицај и на крају поделе међу Србима које не престају ни падомдржаве. Потенцијал Срба за међусобне сукобе је увек велики и одржава се и у приликама општенародне угрожености. Ту Срби држе жалосни рекорд. О догађајима се може говорити само описно како се скоро редовно и чини, и на томе и остати. Овде се покушава да се оцене као неискоришћена боље рећи уништена прилика за регулисање живота српске цркве око три деценије пре познате обнове из 1557 о чијем току и припреми се ништа не зна. Данас се зна само о постојању патријаршије од тог времена. Како је до тога дошло не зна се. Ако се може претпоставити о овом времену као изгубљеној прилици не може се замислити како би се то могло одвијати и до каквог би се решења дошло. Да Павлов опит,иако коначно пропао не остаје без трага. Доказ је што су присталице његовог покрета успеле да га унесу у неке поменике испред првог поглавара обновљене патријаршије Макарија. Цео овај покушај око успоставе српске цркве у коме је епископ Павле само један од актера касније је оцењен као побуна епископа Павла. Цео „терет“ приче везује се за Павла а потом и Прохора. Нечасна улога епископа Никанора се не помиње. У стварности суштина догађаја је далеко од неке побуне. Поводом списа о овим догађајима – треба истаћи неоцењиву вредност тамошњег пописа епископа и њихових епархија. На тај начин сачувана су имена неколико десетина тадашњих епископа и назива њихових седишта што га ставља у ред са синодиком главним извором током 13.века о именима епископа. Ако се и теоријски гледа Павле не би могао да успе. Са њим је само део српског народа. Остатак је са Никанором односно са Грцима позваним у помоћ. Они су оличени у охридској архиепископији и цариградској патријаршији.