Средином тринаестог века по налогу српског краља Уроша хиландарски монах Доментијан и житељ светосавске ћелије у Кареји саставља житије свога учитеља и првог српског архиепископа Саве. Рад је завршен 1253. године.
Кад се каже како је Доментијан нешто у свом причању изоставио треба знати да он и не пише за нас жељне и жедне конкретних вести. Као књижевник у свој спис уноси оно што он сматра за потребно и што служи његовом задатку и циљу. Који су заинтересовани за конкретне вести о текућем животу оног времена неће то тражити у Доментијановом спису као књижевној обради Савине личности. Ипак и поред свих „приговора“ за данашњу науку Доментијан значи скоро „све“ (свеукупност знања) о његовој епохи. У оно време био је занемарен и потиснут.

Доментијан је писац светитељског житија а то значи обавезу поштовања правила жанра насталих далеко пре њега. Подразумева се да је писац дужан да својим радом покаже оданост тим правилима а не да се доказује својим способностима за иновативни изворни рад што је основна карактеристика наше епохе. Циљ је да покаже познавање и оданост предањском без истицања свог личног. Доментијан је успео да оствари самостални приступ у раду и да ризикује огрешење о правило жанра светитељско житија по коме оно не сме да се претвори у хронику времена свога јунака.
Према наслову Теодосијевог списа могло би се закључити да је у оно време сматрано како је старије житије Саве „сказано Доментијаном“. Овако је могуће рећи у случајевима кад писац говори о свом савременику кога је лично познавао. Поред тога што је знао Саву као главног јунака свог дела морао је знати и Савиног наследника Арсенија такође присутног у завршеном делу Доментијановог списа. У време завршетка Савиног житија (1253) и у њему описаног описа постављења Арсенија као и преноса Савиних моштију из Трнова. Арсеније је активан јерарх српске архиепископије. Доментијан га пореди са Исусом Навином. Да је неким случајем нестао Доментијанов спис, што је лако могло, с обзиром на мали број преписа да се деси на основу наслова Теодосијевог списа Доментијан би био од потоњих сведен на ниво усменог казивача. Касније писац Данило који саставља неколико житија сачуваних у зборнику. Животи краљева и архиепископа српских, поред осталог саставља и житије свога савременика и покровитеља краља Милутина (1282-1321). За то житије могло би се рећи да је „сказано Данилом“. Међутим Данило пише и житије сто година старијег архиепископа Арсенија и ту сигурно не би могао тако да каже.
Због „редакција“ од којих су извесне (по мишљењу неких) вршене касније на основу Теодосија скоро је немогуће утврдити изворни облик. Чини се неправда Доментијану без кога је Теодосијев рад незамислив да трпи измене и „поправке“ преко Теодосија.
Читаво поглавље свог списа о Сави биограф је посветио поређењу Саве и предводника јеврејског народа у Старом завету. То поглавље спада у највредније Доментијанове узлете али је сигурно и највише спорно. Јасно је да је Сава као припадник новозаветног света и носилац благодати у предности. Постоје сјајни примери за илустрације тих тврдњи али има и оних „анемичних“ који нису ни на општем нивоу Доментијанове приче а никако не спадају у најбоље партије списа. Настаје питање како биограф није свестан тога, односно како је допустио да се уз сјајне примере нађу толики и такви „падови“. Од старих домаћих писаца само је овај биограф тако високо поставио свог јунака. Остали српски писци у најбоњем случају своје ликове равнају према старозаветним приликама.
Прећутно Доментијан ставља до знања да је за њега излагање о стицању црквене самосталности кључна тачка целе приче о Савиној личности зато се оно налази у средини списа. Опет се среће питање његовог поступка. Основни проблем је погрешно дато име патријарха који је посветио Саву (Герман уместо Манојла). Највеће огрешење о Доментијана и његов рад представљају општераспрострањене тврдње да је то пишчева грешка. Нечија грешка јесте – писца или Доментијанових недораслих читалаца. Показује се колико смо далеко од декодирања Доментијанових невољно скривених порука које ће труд будућих посленика добро наградити.
Деценијама се мислило по казивању Доментијану да је Сава посвећен од патријарха Германа, прича је била тако изведена да није било ни најмањег повода за било какву сумњу. Шта више помен патријарха Германа који столује од 1222 до 1240 био је главни ослонац за датовање Савиног посвећења. Тек објавом списа охридског архиепископа Димитрија Хоматијана (1891) схватило се да је то морало бити пре маја 1220. године а тад је на патријаршијском трону био Манојло Сарантин (1217-1222). „Лом“ који тим поводом настаје ни до данас није потпуно отклоњен. При трагању за решењем око неправилног навођења патријарховог имена ствара се додатни заплет – услед непознавања „структуре“ збивања тврди се како биограф при раду није имао одговарајући акт. По супротном ово име је узето стога што је управо биограф имао акт са тим именом али није знао све фазе процеса. Преко неизоставног помена Доментијановог имена у наслову списа млађег биографа чак и чешће него име правог писца кроз векове читаоци Савиног житија срећу се са Доментијановим именом иако са нејасном представом ко би могао то да буде.
У новом веку прва конкретна сазнања стижу о Доментијану као ктитору књиге настала 1263 године. Врсни писац Доментијан био је и врсни читалац. По његовом налогу настали кодекс представља и вредност и реткост. Реч је о Шестодневу егзарха Јована чији најстарији познати препис представља овај настао залагањем Доментијана. Има толико и наручилаца и преписивача књига кроз векове на Светој Гори али ово дело није привлачило њихову пажњу пошто је надилазило ниво просечног интересовања. О трајној вредности списа говори чињеница да је изванредни руски познавалац књиге А. Суханов који око 1650 обилази Свету Гору ради испитивања њених збирки и прикупљања књига за потребе своје цркве издвојио и ово дело и тиме „обилазно“ указао дужно признање његовом првом власнику. Недуго затим у руке проучавалаца прве половинедеветнаестог века долазе и Доментијанови списи. Не мало чуђење представља факат да се у том погледу српска наука која је још у повоју и више опстаје захваљујући безграничном ентузијазму даровитих проучавалаца него неком ширем старању стаје у ред са руском науком која има на располагању векове неометаног развоја у моћној држави.
Први издавач Доментијановог текста је Ђура Даничић а његов први преводилац на савремени језик је Лазар Мирковић. То су људи који Доментијанов спис знају „изнутра“ сви остали познају га само споља упркос томе они нису писали. Уз издање српске књижевне задруге где је Доментијан дат у преводу Мирковића. Предговор пише В.Ћоровић човек снажног духа али „расејан“ на много страна док преводилац близак материји житија уопште не налази снаге да и сам нешто каже. На примеру Доментијана ломи се и слика (не)моћи српске науке. О једном изузетном драгоценом делу пише се успут. Рад се не може свести на „бројање слова“ како се обично чини. Доментијан још увек чека на одговарајући начин обраде који тражи пуну посвећеност и не дозвољава свођење на успутне осврте. Само тако ће се проникнути у тајну његовог стваралачког поступка. Потребно је трагати за страним узорима односно о утицају „лектире“ на овог писца. И тамо кад се утврди основно порекло преузетог текста питање је да ли је до њега дошло посредно или не. Коришћење апокрића и уношење цитата непознатог порекла сведочи у корист његовог широког образовања.
Начин и опис стицања Хиландара код Доментијана пре личи на топос житијне литературе него на опис стварног тока догађаја. Три деценије раније бележи се Хиландар у групи солидно стојећих обитељи. У току наредних деценија доспео је до гашења. Отац и син то знају и желе да га обнове и припоје Ваопеду. Из зависти околине – о чему сведочи и меродавни акт и биограф – Сави се предлаже обнова Хиландара и оживљавање као самосталне обитељи за пријем српских монаха по угледу на Грузијски и Амалфитски манастир. Захваљујући чињеници да су у сродству са тадашњим царем Алексијем трећим то се постиже без тешкоћа. Све личи на лепо замишљен сценарио у кабинетским условима што се у реалном животу ретко кад дешава. Не истиче се довољно факт стицања Хиландара под видом обнове а не оснивања потпуно нове обитељи што би вероватно било теже оствариво. Цео опис личи на топос а ипак представља реалност што је за Доментијана и његов начин рада велика предност.
Добијање Хиландара се одвија тако течно и „глатко“ као да је реч о редовном, очекиваном добро уходаном процесу, иако се ради о изузетку и то двоструком. Разнојезични манастир на Светој Гори је ипак ретка појава. Кроз толико векова трајања Свете Горе Хиландар је тек трећи у тој групи. Потом он добија и статус царског што се такође не дешава често. Основни моменат поводом кога би се код критички настројеног истраживача јавила сумња била би тврдња да подстицај за оснивање Хиландара као српског манастира долази „споља“. Протатски акт са потписима представника већине атоских обитељи разбија сваку сумњу и снажно је сведочење у корист угледа српског писца.
Са друге стране постоје епизоде тако пластично приказане да је скоро немогуће посумњати у њихову реалност али познавање контекста збивања нимало не допушта да се прихвате као одраз стварности. Хипотетичка рачуница дозвољава да се у старосном погледу праве неки закључци преко којих се добија известан нови увид о међусобном познанству неких познатих особа. Сава живи око 60 година. По природном ритму могаоби да живи још око 30 година што би значило да би имао 90, као и његов отац. Није случајно поменуто додатних 30 година. Година 1264.писац Доментијан саставља своје млађе дело Житије Св.Симеона. По неким индицијама он је ускоро умро. Те 1264. могао је млађи биограф Теодосије бити у стасалом узрасту и лично познавати Доментијана.
Кад је у питању светитељска објава Симеона у манастиру Хиландару и њен опис код Доментијана аутори су подељени. Повод за то представља чињеница да Немањини синови Сава и Стефан у биографским списима о свом оцу о томе не говоре. Делимично објашњење за то може се потражити у „краткоћи“ њихових списа где је време између смрти Симеона и његовог преноса у Србију описао само на неколико страна тако да би опис свечаности у Студеници који је тада за земљу био важнији него сличан који се десио неколико година раније у Светој Гори био схваћен као сувишно понављање. Развијена форма Доментијанове приче даје могућност да се у чину објаве светог Симеона у Хиландару посвети довољно пажње. Они који не прихватају сведочење Доментијановог житија потежу за прилично наивном причом како наводно Доментијан користи неко накнадно створено Светогорско предање што баца неповољно светло на (не)озбиљност саме Свете Горе и потом занемарује се да је у време писања житија (1253) било живих људи који су били очевици прилика око 1200.
Да ли су вредне икаквог осврта или управо обрнуто заслужују озбиљан осврт тврдње појединих аутора о неком балсамовању на Светој Гори. Ако би се то на неки начин показало и доказало то би бацило потпуно нову светлост на досадашње схватање и тумачење појма Атоса.
Пре приступа самом писању завршној фази посла морао је биограф израдити скицу структуре будућег списа чији је задатак да причи о стицању црквене самосталности обезбеди централно место. Прва половина покрива ¾ Савиног живота а за последњу је предвиђена половина списа. Пошто је сам себи везао руке тиме што по принципу странствовања не жели да у писању о Савином боравку у земљи говори језиком чињеница искористио је прилику да простор попуни описом Савиних путовања по светим местима којих је на његову срећу било два. Без тога Доментијаново дело би се стварно претворило у реторски спис испуњен беседама и личним молитвама насталих намером маште писца… Поклоничка путовања омогућила су Сави да својом личношћу обједини цео свет православља. О стању православне цркве у то време нико не зна ни приближно онолико колико је познато Сави.
При свом раду биограф током прикупљања грађе најмање користи има од писаног материјала Доментијану је од помоћи факт да је савременик свог јунака те може да користи своја запажања и сведочења околине. Па и у том случају мора да се испомаже маштом и порукама општих места. То се пре свега односи на детињство јунака а потом и на сцене без сведока.
Позната су два Доментијанова списа. Опште уверење јесте да је супротно уобичајеном схватању млађе дело и више заступљено иако је слабије. Савино житије од овог писца се цени као право уметничко остварење а житије Симеона као „занатски“ рад. Сличан став имали су и неки људи средњег века. У рукописном типику из средине 14 века – ту је за дан помена светог Симеона предвиђено читање описа Немањиног престављења из Савиног а не како би се очекивало из Немањиног житија од Доментијана. Затим поменути податак је показатељ извесног угледа старијег биографа у време кад књижевном сценом већ очито доминира дело млађег Савиног биографа. У то време имамо само један помен о коришћењу Доментијановог житија док се истовремено зна о неколико конкретних преписа Теодосијевих списа о Сави. Оно се никад неће наћи међу корицама неког зборника са житијем Саве од Доментијана али постоји неколико примера где се житије Саве од Теодосија среће заједно са житијем Симеона од Доментијана.
„Дела се пишу по налогу, иницијатива најчешће није у пишчевом личном надахнућу. Појава новог низа текстова у истом култу,према томе није ни лична ни произвољна. Тако треба гледати и на појаву Теодосија и његов однос не смао према Доментијану него и према другим претходницима.“ (Д.Богдановић). Овде се јавља срећан спој расположеног ктитора и даровитог уметника. Без краља писац би био „беспослен“ и неискоришћен. У друго време може бити озбиљних наручилаца али тад нема Доментијана.
Остаје да се разјасни да ли стицање самосталне цркве има каквог одраза на државном плану. Питање долази у вези са Доментијановом реченицом да је тада српска држава постала самоосвећена као што је и самодржавна (попут спојених судова). Тамо где Доментијан прича изгледа само „онако“ али се не уклапа сасвим у контекст траба помишљати на друкче за нас непознато значење.
Погодност рада на Доментијану представља и чињеница да је познат „наручилац“ (ктитор) његових дела. То је унук оснивача династије преподобног Симеона, синовац првог архиепископа Саве краљ Урош I (1243-1276;1277) ктитор манастира Сопоћана. Давно је запажен да је старање краља Уроша да Доментијан напише Савино житије по значају равно градњи поменуте владарске задужбине манастира Сопоћани. Извесно је да без краљевог залагања Доментијанових списа не би било. Ако би се у „пројектовању“ тим путем кренуло даље није искључено да би се без оваквог срећног сусрета ктитора и писца у писању о Сави остало на неком пролошком житију или само на „житијној белешци“ попут неких потоњих архиепископа.
Корени интересовања истраживача за Доментијанова дела у основи долазе из разумљиво великог занимања за Савину личност пошто највећи део вести о њему потиче управо из Доментијановог списа. Деценијама се то сводило на прост парафраз овог Савиног житија. Нова сазнања и искуства траже озбиљнији и продубљенији однос усмерен на изучавање структуре списа која није једноставна и по томе Доментијан није изузетак. Поред описа стварних догађаја из Савиног живота ту су и неизбежна „општа места“ као и творевине произишле из Доментијанове маште. У делу се срећу беседе, молитве, писма која се приписују Сави а сматра се да су пишчев литерарни производ. То се бар делимично односи и на најчешће помињану Савину Жичку беседу која се пред нама појављује као Доментијанова обрада. Савине стварно одржане беседе у Жичи током установљења архиепископије.
Кад се упореди стил и садржај записа Теодора Граматика из 1263. и поговор у Доментијановим делима из 1253. и 1264. примећује се велика сличност. У Доментијановим списима стил поговора се издваја од начина приче целине дела. Стога вероватно да изворни Доментијанов текст – као и касније Теодосије није ни имао поговора. Отуда скоро сва знања о Доментијану, а она су драгоцена дугујемо његовом сараднику и писару Теодору Граматику без кога о Доментијану не бисмо знали ништа више него о Теодосију.
Код рада на Доментијану постоји озбиљна „кратковидост“ на њега се гледа само као на извор података а не као на књижевно дело што је Доментијан као и сваки писац, желео да оно првенствено буде. Као књижевник он није смео ни могао да дословно преноси Савине речи иако су биле негде записане и њему доступне. Околина би га због тога „осудила“ пошто би то тада било „сувишно“. Ко је хтео да се упозна са изворним Савиним речима имао је на располагању друге начине. Стога су у житију поменути текстови морали доживети књижевну обраду од биографа.
Занимљив је однос према Савиним писмима стварним и фиктивним. Некад се ограничи само на њихов помен. Некад наведе Савино писмо, а „одговор“ на њега само помене. У другој прилици поступа обрнуто Савино писмо ће само поменути а одговор на њега (стварни или фиктивни) дати у целини. Немогуће је за сада рећи да ли ће тај текст дати дословно или ће га подвргнути својој обради. „Двостран“ карактер феномена преписке даје му такве могућности и предности.
Стари српски биографи сем понеког изузетка се ретко умножавају преписивањем о чему говори број сачуваних преписа. Сава (један), Стефан Првовенчани (два), Доментијан (два-три), Данило (један). Доментијан је један од писаца преко кога се одржава танка нит књижевног стварања код Срба током целог тринаестог века. Размак између Саве и његовог брата Стефана мери се годинама. Али Стефана и Доментијана дели време дуже од три деценије. Сличан је размак између Доментијана и Теодосија а потом Теодосија и Данила. Види се како би поменута танка нит без Доментијановог рада била још тања и сиромашнија.
Са друге стране код Срба преведен роман о Александру Великом (Александрида) којој није место да се нађе у црквеним збиркама познат је у 20-ак преписа. Њему је место да се нађе на владарским и влетеоским дворцима који су убрзо по паду државе нестали. Са њима су нестале и њихове „библиотеке“ што говори да је преписа Александриде било далеко више.
60-их бурна збивања на Светој Гори. Нелегално стање ухватило дубоке корене. Ту се нашао и Доментијан те је дошло до одлучне реакције „легалиста“ која наилази на јак отпор који ипак временом слаби. Значајно је да се о томе зна само по једном опширном запису. Према актима архива Светогорског протата као и појединих атоских обитељи о томе нема никаквог трага. То сведочи колико су велике празнине у познавању живота на Светој Гори док се истовремено истиче да је ту богатство података.
Не ретко се Доментијанов спис цени као реторско житије – ако би се тако гледало он је пре хроника. Наука својим интензивним бављењем нарочито у новије време уз остало исправља и неправду кроз векове чињену према овом књижевнику па тек онда биографу. Читан је млађи биограф који и сам дугује много претходнику. Тешко пада однос матичног манастира који и да је имао нешто против Доментијана није доследан. Као и у случају Теодосија могуће замерке могле су се одстранити накнадним захватом „редактора“. Ако се брине да сачува 64 што занемарује 53 као да има „лагер“ писања.
Као и у случају Теодосија могуће замерке могле су се одстранити накнадним захватом „редактора“. Није јасно зашто се Хиландар стара да сачува млађи Доментијанов спис а занемарује десет година раније написано Савино житије. Српских писаца и њихових дела тада је сувише мало да би се неко „плашио“ како би се чешћим преписивањем створило „мноштво“ тиме је највише погођен Доментијан. Слично се дешава и средином прошлог века. У издању старих писаца Доментијан се појављује задњи уз прећутни резон: без њега се може.
ПС деценијама се Доментијаново датовање Савиног посвећења за архиепископа „исправља“ према писму охридског архиепископа Димитрија Хоматијана. Реч је о усамљеном податку сачуваном само у једном познијем препису. Подаци такве врсте увек траже неутралну потврду. Дотле се према њима мора односити опрезно. Аутори се понашају као да је реч о Хоматијановом аутографу – па и тад се не би смела искључити могућност пропуста. До нама познатог текста Хомантијановог писма он био изложен „ћудима“ неколико преписивача. Шта ако се неком од њих поткрао нетачан препис индикта? Не треба искључити могућност да се неким срећним случајем наиђе на потпуно поуздан податак преко кога би се наука опет вратила на Доментијаново датовање.