У време највеће потребе за коришћењем Доментијановог текста о Светом Сави као плод истраживања кроз новије време искрсава нова, досад непостојећа дилема – однос фиктивног и реалног код овог биографа и тамо где се ради о наводно конкретним епизодама. До сада се томе није поклањала посебна пажња. Скоро све што се у његовом тексту налазило, примано је са великим поверењем.
Развила се дискусија о архимандритском достојанству јеромонаха Саве, житеља Карејске келије. О овом чину мало се зна и кроз хиљадугодишњу историју византијске државе. Не значи то звање много ни у животу Свете Горе. Треба се „вратити“ на ниво Савиног живота у Карејској келији где је судећи по тексту Карејског типика, који је он сам саставио, намеравао да тамо остане доживотно: „Кога ја поставим после своје смрти“.
Инок Исаија
– тема за будућност –
У оскудним изворима из српског средњег века довољан је и само један помен неке личности па да она постане предмет интересовања. У том погледу инок Исаија је „недостижан“ изузетак. Вести има доста, али су знања ипак оскудна.
Та је личност са много повода, од којих ће неки бити привлачни и за будуће читаоце. Некоме занимљив као хиландарски монах, неком као настојатељ руске обитељи, неком по преводу, неком по мисији… Нису сви сагласни да ли га треба убројати у писце, иако обимом записа, ако се упореди са сличним примерима где се састављач неког записа без отпора по општем сагласју убраја у писце, онда Исаија то заслужује у пуној мери. Ту се налазе и аутори записа од мањег значаја.
Почетна радост због броја вести брзо спласне због контраста и необјашњивих обрта. Свака тврдња постаје „условна“ и онда се схвати да потпуно поузданих вести има мало.