Из своје земље избегли Стрез тражи и добија уточиште код српског владара великог жупана Стефана. Кад се осамосталио и ојачао све је „заборавио“ и био је спреман да ратује са својим дојучерашњим добротвором. Осећајући колика опасност му прети са те стране, Стефан безуспешно покушава да се споразуме са Стрезом. Кад не успева, шаље Саву да и он покуша убеђивањем да га одврати од намере. Ни са те стране није се могло деловати на надменог силника…

Особеност овог тешког момента за Србе чини то што су по природи три непомирљива елемента и дојучерашњи жестоки међусобни противници – Грци, Бугари, Латини – нашли заједнички језик и интерес да ударе на Србе. Стрез се нашао у таквом савезу против Срба и управо његова нагла смрт донела је распад коалиције. Да није тако, не би сви тадашњи српски писци посветили томе толико пажње. Сава о томе не говори. Своју повест је довео до преноса моштију у земљу. Не би било умесно да као скромни монах говори о својој толико значајној улози.

Тумачења целог подухвата могу бити и јесу разна. Остаје чињеница да је успех постигнут у најтежем моменту, што је само по себи чудо, јер се то врло ретко дешава. Долазак наглог неочекиваног спаса је „чудо“ па и кад је реч само о низу срећних околности.

О колико моћном противнику је реч сведочи писмо латинског цара Хенрика који у писму међу главне противнике своје државе међу околним владарима помиње и Стреза који није владар.

Осврт на причу о Стрезу је слатка невоља – о томе говоре три писца чије приче је тешко усагласити. Радост долази из факта постојања толико писаца који говоре о истоме, при помисли како је читав век после Саве „покривен“ само са једним „испрекиданим“ Зборником Животи краљева и архиепископа српских, где се не зна шта је чије и шта је од писца а шта је каснија интерполација.

О Стрезу више треба говорити као о делу феномена епохе него нагађати о конкретним узроцима смрти. Тиме отпада и потреба за „правдањем“ што се осећа већ код Теодосија. „Да мимоиђемо многе свете у древним и новим временима који противнике молитвом убише“. Иначе у поглављу о Стрезу Теодосије се показује као „практичан“ теолог, али то није без контраста. Заштитник града Солуна свети Димитрије није заштитио свој град од Латина, а потом га штити од Бугара. Сличност пада Калојана и Стреза јасна је и Стефану Првовенчаном и Теодосију.

И епизода са отпадником Стрезом може да послужи као добра илустрација проблема око синоптичког начина рада. О догађају говоре три писца: Стефан Првовенчани (1216), Доментијан (1253) и Теодосије (око 1300). Није тешко уочити да се догађај не помиње у житију Симеона од Доментијана (1264). Доментијан га у Савином житију (1253) обрађује као Савино чудо, док га Стефан Првовенчани приказује као чудо светог Симеона.

Са друге стране, то је деценија кад се сличне појаве нагле смрти војних предводника чешће срећу него иначе. Има тога код Латина, Грка, Бугара. На случај бугарског владара Калојана који нагло умире при опсади Солуна у настојању да га узме од Латина, не од Грка, упућује и сам биограф: „Као што добропобедни и помоћљиви и љубитељ отачаства, страстотрпац Димитрије прободе цара, рођака овога (Стреза) и умори злом смрћу не дајући да вређа отачаство његово.“ Тако већ на почетку се новопројављени Симеон изједначује са надалеко поштованим заштитником града Солуна као Мироточац, а потом и заштитник своје отаџбине, и то више пута у кратком времену. Тако Србија и опстаје у смутној деценији.

Данашња наука све чини да тежину одговорности целог случаја сведе на тобожњу грамзивост српског владара, самим тим на Саву. Наводно, хтели су да искористе тежак положај Стреза. За такве оптужбе лако је дати одговор. Да је у понашању врха српске државе било нечег нечасног, то је могло једноставно прећутати и тако избрисати сваки траг.

Има више разлога по којима се Сава може поредити са Црним Ђорђем, предводником свог народа током прве деценије 19. века у борби за ослобођење који по изразу самог Ђорђа ропски јарам „од Косова вуче“. Као што су устаници свог предводника називали Вождом, тако чини и Савин биограф Доментијан. До ове појаве пре долази по деловању „колективно несвесног“ по дефиницији аутора новог доба, него што би се радило о могућности неког директног утицаја.

По снази стваралачког замаха то су два најдаровитија припадника српског рода, иако их дели пуних шест векова и мада делују на сасвим различитим подручјима рада.

Ипак, у конкретном случају Сава би код Црног Ђорђа лоше прошао – сетимо се само колико невоља је имао прота Матеја Ненадовић што је у пролеће 1806. године пристао да буде таоц код Турака током склопљеног примирја у циљу одлагања жешћег сукоба, док Вожд не стигне да отклони опасност са југа а онда дође у помоћ. Интуитивно, Вожд осећа да човек који много зна не сме доспети у руке противника, јер може бити присиљен да ода све што зна па и оно што се сматра тајном. Прота је као „емпирик“ свестан те могућности тек преко приче Црног Ђорђа и ту се огледа надмоћ талента који делује посредством предосећаја над обичним размишљањем које се користи само искуством. Својим одласком у Аустрију ради лечења и то са ћерком што је двоструки пропуст, чувени војвода Радомир Путник чини пропуст сличан Протином и тиме показује колико као образован војник заостаје иза природно даровитог Вожда.