У целој династији нема особе са већим и дубљим контрастима од краља Милутина: нерегулисани односи са братом и синовцем, шурацима, синовима… Насупрот томе стоји грозница градње у последњој декади живота (после 1310). Урађено је више него током било ког века пре или после. По ономе што је остварено може се равнати са радом Саве и Црнога Ђорђа као међницима својих епоха. Упоредо се ради на више места и све што је урађено је вредно и трајно. Од саграђеног углавном су местимично остали само храмови, а то је само део оног што је током обнове учињено. Ту су и остала здања поред храмова, нове повеље са новим поседима, нови инвентар по храмовима. Тада урађено представља символ српске земље настао у грчу напора једне генерације у трци са временом. Да је рад текао уобичајеним ритмом кроз свих 40 година владавине не би се постигло толико.

Зенит градње се одвија у знаку изгнанства и боравка сина Стефана у Цариграду 1314-1321. У време док се истовремено гради неколико цркава – у фази вртоглавог „убрзања“ рада – хапси синовца, а син је у прогонству. Живот напушта и земљу оставља без наследника и икаквог поштовања према себи. Без деловања одважног епископа Данила не би ни до гроба стигао.

Својевремено Савин биограф Доментијан (1253) је успео да скоро песничким описом предочи процес стицања црквене самосталности који је сам по себи тежак и сложен док Милутинов биограф из неколико покушаја не успева да обради Милутиново задужбинарство. О „паду“ Данила у односу на Доментијана говори и извор његовог надахнућа. Свог јунака краља Милутина пореди са Александром Великим, док Доментијан свог ставља изнад свих личности Старог Завета, па и самог Јована Претече као највећег рођеног од жене. Непотпуни списак Милутинових задужбина наведен код Данила у знатној мери се допуњава из других описа, па и тамо где се то не очекује. Без тих „допуна“ тек онда би се видело колико је Данило, ограничен правилима свог књижевног жанра, шкрт у давању података.

Нема начина да се успешно представи време кад је цео простор био велико градилиште. Екипе иду са једног места на друго, где се срећу са изворним проблемима – то важи и за градитеље и сликаре, пошто сваки храм има своје особености у погледу величине и облика.

Код упоредог обављања посла таквом динамиком и за кратко време ни савременицима није лако сачинити прецизну хронологију рада. Нови аутори се на том плану узалудно труде. Раније постављеним тезама „доказују“ своје. Мора се задовољити датовањем приближног карактера. Очит је пример временског односа манастира Сопоћана и Граца, где су у питању само два храма, па ипак нема могућности да се одреди „првенство“. Са овог временског одстојања и одређивање декаде значи много. У условима овакве „густине“ рада ни савременицима није лако да наброје тачно време почетка или завршетка, поготову не у смислу како се то данас жели. Велике разлике међу ауторима најбоље илуструју узалудност таквих покушаја.

Грађе и рада има толико да би могло и требало рећи више и различитије од уходаног што се понавља. Неко сагради само један храм, па се о томе у струци непрестано прича, а овде је на десетине познатог па је понашање скоро исто. Тачно је и да је тема сложена и тражи дубљи и тежи приступ на који треба навићи. По С. Радојчићу скоро све што је речено је теза – има то и своју другу страну. Ако се крене тако онда је 90% целе приче о средњем веку само теза, јер и тамо где постоје на први поглед јасни подаци, кад се боље погледа доводе се у сумњу. Грачаница је највише на удару критике и неповерења – остале цркве у поређењу са њом су „периферије“. Емотивна везаност за нешто особито вредно води у сумњу до невере и прелази у деструкт, па се отуда јасан податак повеље и слике Милутина доводе у сумњу.

Оцена се врши на основу „изузетака“. Од урађеног остало је више од половине. Ван земље, сем Хиландара све је нестало. Тешко се отргнути утиску да је урађено само оно што је сачувано.

У литератури је Милутин оцењен и као „филоктистес“ – али правилно тумачење ове речи у многоме зависи од начина њеног писања. Питање је да ли она у понуђеном облику значи BAULUSTIG или би посреди могло бити нешто друго.

Скоро свуда од Милутиновог рада остала је само црква и сада је сва пажња усмерена на њу. Оно остало што је урађено током обнове и у међувремену нестало по феномену „одсутности објекта“ као да не постоји, а то је редовно више него сачувани и познати храм. Тако је познато да је у Хиландару урађено у Милутиново време много више него од Саве 1200. године.

Као да је рађено без неког јасног плана већ по тренутном импулсу, зависно од моћи и утицаја локалних моћника, који успевају да убеде краља. То би могао бити један од разлога што биограф Данило не може да предочи јасну слику Милутинове градње. Већи осећај за систем и ред показује Савин биограф Доментијан кад набраја врсте од Саве подигнутих храмова, док у земљи борави као настојатељ Студенице, али без помена иједног имена. Савин рад иде за задовољење основних потреба за храмовима сваке врсте и не може се рачунати на трајност. Од Милутина урађено траје и одолева свему сем руци злодјеја.

Без рада у Милутиново време постојали би и данас, у већини случајева стари храмови и њихове фреске, за које би се говорило да су из 10, 11, 12, али не из 14. века. Са гледишта потреба данашње науке било би корисније да је Милутин радио поред затечених храмова, а не на њиховим рушевинама и темељима. Мало који градитељ кроз историју размишља тако, већ се поноси како све почиње са њим и од њега. У том контексту, са гледишта данашње науке умесно је питање шта би било „вредније“, стара катедрала рашке епархије (заобиђена у Милутиновој обнови) или да је на њеном месту нека од Милутинових задужбина?

У краљевом житију се доста говори о градњи болнице при манастиру Продрома у Цариграду. Да је то било нешто особито говори и чињеница да је дуго после Милутинове смрти био познат као „краљев ксенон“. Грци нису склони признањима такве врсте, али у овом случају као да нису могли друкчије. Нешто слично у својој земљи није учинио, иначе биограф не би пропустио да то каже.

Добар пример за размишљање у том правцу било би замишљено стање раније призренске катедрале: „Широка и ниска стара црква притиснута великим двоводним кровом, када је морала бити пре обнове 1307.г, а при томе још и оронула није више одговарала ни потребама, ни укусу, ни духу новог времена.“

Биограф бележи како је Сава током свог боравка у манастиру Ватопеду кров од камених плоча заменио оловним. Да су кровови српских храмова били покривени плочама били би много боље очувани јер су оловни кровови били прве жртве иноверног освајача. Скидањем крова оштећени храмови су вековима били изложени разорном деловању атмосфералија, што се показало погубно за њихов осликани украс.

Пример споре и дуге обнове деценијама оштећене Жиче посредно сведочи о величини Милутинове епохе. Обнова се врши деценијама кроз више покушаја и тек Милутиновим радом на тај посао се ставља „тачка“. Речит је пример задужбине архиепископа Никодима који гради храм Светог Саве у Лизици, данас непознатом месту. Само декаду после градње биле су потребне поправке које врши Никодинов наследник архиепископ Данило. Милутинове градње нестају рушењем од људске руке, не осипањем.

Поводом главне задужбине манастира Бањске као гробног храма не треба робовати неизбежној замци у овом послу – размишљању на основу познатих исхода. Није могао знати докле ће живети и чекати „задњи моменат“. Морао је мислити и на „резервно решење“. Стога се не смеју у потпуности одбацити и раније изнете поставке, да је Грачаница могла имати такву намену. Ако и није мислио о њој као свом будућем гробу, могао је и морао мислити на неки други храм.

Контрасти краља Милутина тако видљиви у вођењу земље делом се могу пратити и овде. Док је у својој невиђеној ктиторској долатности настојао да дођу до изражаја најновија стремљења у градњи и слици своју гробну цркву (Бањска) гради у стилу виђеном у претходном веку. Фреске су биле на златној позадини и опонашале су мозаик што оставља трага у причи летописа о „бањском злату“, што се кроз касније време показало као кобно за овај храм.

Храм св. Никите одликује више познатих и сачуваних повеља који може да послужи као параметар за сагледавање сложене администрације па и „бирократије“ оног доба. На основу толиких случајева где постоји само једна (или као неоверен препис (вероватан), концепт па и очит фалсификат (али оцењен као употребљив) није могуће ни приближно створити представу о приликама кад се издаје много аката (по данашњем схватању и сувишних).

Парадокс Хиландара – тамо где урађено и буквално и сразмерно највише, поузданог је најмање, и то у Хиландару који чува више него сви остали заједно. Сачувано је овим поводом најмање (нестале повеље, живопис накнадно пресликам, ктиторски запис оштећен тако да не може ни време градње да се сигурније одреди).

Затим, рад у Хиландару је посебна прича. Није јасно да ли је реч само о тежњи за обновом као у већини других случајева или је то услед потребе због рушења насталих тек завршеним ратом хиландарског игумана Данила са одредима каталонске компаније. У повести о том ратовању доста је недореченог. Као да се жели више сакрити него обзнанити. Затим, ту је истовремени посао на више храмова – гробљанска црква, пиргови, метоси. Данас посматрано, то је скоро неизмеран рад који је морао бити праћен мноштвом аката, чије постојање се само претпоставља, пошто сада у збирци Хиландарских повеља, оних од Милутина је врло мало. Вероватно су чуване на посебном месту где су онда поделиле заједничку судбину нестајаања – или негде чекају будућег (пре)срећног налазача.

Даровити и пожртвовани Данило, и поред свих заслуга и способности у тој деценији не може да дође до пуног изражаја пошто нема стално место ни „задужење“. Његова лична залагања, допринос и очекивања су у обрнутој сразмери са оним што се ради и са њим и поред њега. Кад је требало бранити Хиландар, „конкуренције“ нема. Кад је избор за поглавара, онда се „нашло“ и сувише…

Сликарска грозница „тресе“ земљу, нарочито у времену од 1315-1320 године – градње су већ скоро готове – остаје израда фреско програма. Поред катедрала које је подигао, краљ се стара и о седишту хумске епархије чије здање је потицало с краја 12. века и нема потребе за градњом новог. Ту столује краљев пријатељ Данило, који стање епархије приказује као врло суморно. И ту су извршене неке измене и осликавања. То се дешава у највећем јеку грознице, између 1317. кад Данило постаје хумски епископ и 1321, краја Милутиновог живота. О значају ових Милутинових интервенција сведочило би претпоставке да је ту у оквиру ктиторске представе где је приказан апостол Петар и кнез Мирослав као први ктитор налазе и фрагменти представе владарског пара за које се мисли да су краљ Милутин и краљица Симонида… Изгледа да цела композиција не би била без интереса јер има своје особености, али толико је оштећена да се мало може рећи.

Епоха Милутинове владавине се може ценити и као време пропуштених прилика. Све што је земљи потребно тада је „увоз“, а није морало да буде тако. Као зет владајућег византијског цара Андроника II располаже најповољнијом могућношћу да себи и земљи прибави царско и патријаршијско звање. То би било најприроднији (физиолошки) процес – за послове те врсте – сличан порођају. Никад се то не одвија безболно, али сваки други покушај и начин скопчан је са „насиљем“ различите врсте. Међутим, можда важније од тога већи пропуст се чини кроз нестварање својих образованих стручњака у области градње, сликарства… Стога се излаз тражи у довођењу мајстора из Приморја, у највећој мери управо средином ове велике деценије. То није могло да прође без отпора и уцена ситничарског и злобног Дубровника. На подручју писане речи земља има добре богослове чији рад се исцрпљује у састављању учених увода владарских повеља и стварању сликарских програма по храмовима… „Краљеве цркве подизане су и сликане под надзором учених клирика који су постављани као саветници и надзорници градитеља, на седницама дворског савета у коме су доносили главне одлуке чланови краљеве породице.“ Остало очекују да преузму са других страна путем превода. Верује се да је тада обележена и стогодишњица од оснивања самосталне архиепископије, са чиме се повезује и рад управо тада уз велики отпор изабраног архиепископа Никодима (1317-1324).

О старим српским задужбинама се говори и у збирци песама Вука Караџића… Радња песме Збор зборила господа хришћанска се одвија „код бијеле цркве Грачанице“ – значи код Милутинове задужбине. Певач је имао изоштрен укус и одабрао је знаменито место као символ лепоте. Међутим, међу храмовима који су по мишљењу певача вредни помена – сем Грачанице – нема оних насталих радом краља Милутина, као ни свих „чуда“ о којима говори Карловачки родослов – призренске цркве патос, дечанска црква, пећка припрата, бањско злато, ресавско сликарство…

Од Милутинових задужбина највише је страдала главна, манастир Бањска, чувена по своме златном украсу. Без тога, можда би боље прошла, односно да су и остале биле до те мере улепшане златом вероватно би прошле исто. Очувању доприноси и то што су ти храмови ван градова. Поучен таквим искуством, састављач песме о зидању Раванице у уста Милоша ставља пророчке речи да треба градити што једноставније, оно што ће у мањој мери привући пажњу освајача.

Набрајање урађеног не значи да су познати принципи и критеријуми по којима се приступало обнови појединих храмова. Да ли се искључиво радило по снимку стања на терену или преко утицаја угледних особа?

Број Милутинових задужбина омогућио је и настанак низа портрета њиховог ктитора, више него код било ког другог владара. Пошто није реч о гробним храмовима, слике ктитора се срећу на различитим местима. Код осталих то су већином надгробне композиције, што утиче и на њихову идејну поруку. Милутин је ослобођен „стега“ те врсте. Поред тога што се ктиторске слике срећу на разним местима по храму, разликују се и детаљи идејне природе. Од познатих, најсвечанија је она из Грачанице. Краља и краљицу осликане на наспрамним стубовима крунише Христос, а круне доносе анђели – сцена некад незамислива за свет ван Цариграда.

Градња вредна пажње почиње са почетком 14. века, престанком рата са Византијом и склапањем мира потврђеног браком са принцезом Симонидом. Тад се навршава и прва половина његове четвородеценијске владавине. Током првих 15 година ради се уједначеним ритмом који је далеко испред онога који се среће и пре и после Милутиновог рада. Тад се велики део посла обавља ван земље, а он је сем помена храмова подигнутих ван недоступан пажњи истраживача. Вртоглаво „убрзање“ настаје тек средином друге декаде и потпуни увид ту би био немогућ и кад би се располагао са далеко више података.

Рано записано предање преко Карловачког родослова говори о сразмери 40:40 (број година владавине раван је броју саграђених храмова) Управо та симетрија многе ауторе чини сумњичавим. Добронамеран, свестан тешкоћа на које се наилази при састављању каталога тада подигнутих храмова лако ће увидети да је број могао бити и већи од општепомињаних 40. Појам храма је широк. Било је време да се замене они настали у епоси Саве сто година раније, о којима „збирно“ говори његов биограф. Притом треба имати на уму да бројање није једноставно. Поменимо само пример Хиландара, где је урађено највише – да ли је могуће у оквиру тог комплекса побројати све храмове? Данило бележи само један. „Квантитет“ настао током помињане „грознице“ градње нимало не иде на штету квалитета урађеног.

Стога није могућа ни „половична“ представа о оном што је урађено за само једну декаду. Безброј осталих је прошао и изгубио се без трага. Махом је рађено на темељима ранијег. Обично је грађено веће или истог обима – мање нигде.

Од старог здања користи се што је више могуће, не ради штедње већ ради „континуитета“. Преправке и уклапање у раније је теже него кад се ради потпуно ново. Никад нови храм није мањи од ранијег, ретко где сличног обима и скоро редовно је већи.

Грч који земља доживљава кроз такав ритам рада не може се ни приближно представити само набрајањем урађеног. Да би се створила бар приближна слика потребан је много већи напор аутора. Не може се то свести ни само на економску моћ земље. Ње је било и пре ове деценије и после па и у време измучене деспотовине, али нема ни приближно онога што је Србија добила око 1315. Већ чињеница да једна декада стоји изнад векова довољна је да се стално о томе говори.

И ово што је сачувано, довољно је да овој деценији обезбеди дужно поштовање у оквирима далеко ширим од српског простора који се најгрубљим насиљем све више сужава. Стаје уз раме Савине личности и уз његовог биографа Доментијана као свесно запостављене и спречене да се нађу на одговарајуће достојном месту у оквиру дела општег значаја. Био би то редак пример да се нечије градитељско дело у толикој мери означи као символ времена. До сада се такав значај придаје ратовима – што је неки рат страшнији, „значајнији“ је… Све изграђено ван земље, сем Хиландара нестало је тако да шира наука „нема“ повода да се тиме заинтересује.

Написано је много али је остало у равни уобичајеног и познатог „већ виђеног“. Не осећа се величина времена, згуснутог збивања. Строго гледано, на основу постојеће изворне подлоге где је од некадашње масе грађе остао сразмерно мали део, па и он у тешком стању, сваки покушај да буде вреднована епоха је „неозбиљан“ – тако је свуда тамо где је истраживач принуђен да о првом помену говори као почетку или о оном познатом као да је то свеукупно, ставља га у тежак положај. Он је ту увек пред психолошком баријером која га ограничава.

Код толико градње, и да је реч само о „штанцу“ – потпуна сличност у виду „копије“ – па би опет заслуживало пажњу. Овде свака задужбина, поред тога што је различита, има и понеку своју особеност. Сличности храмова се више траже кроз труд аутора да уоче међусобне везе него што се саме намећу. И то иде у прилог изворности сваке градње. Питање је колико би у условима овакве (не)очуваности било умесно забавити се тим особеностима, јер би се рад свео само на набрајање. Нека нит логике за сада ту се не би могла осетити. Тај посао би тражио напор и кад би се располагало са много више изворне грађе. Поред начина градње и фреско програм овде се мисли на остављање писаних трагова у виду записа и натписа – Студеница, Љевишка, Старо Нагоричино, Хиландар… У малом броју на зиду исписаних текстова повеља ктитора две припадају овом времену – Грачаница и Старо Нагоричино (остао само помен).

Током градње катедрале или манастира главни терет око извођења посла сноси надлежни епископ или настојатељ обитељи. Можда се особеност лепоте грачаничког храма треба тражити у личности тадашњег епископа липљанске епархије. Поред онога шта све он мора да обави оно што чини и сваки ко се нађе у таквим условима, није искључено да је ту прилику искористио и да дође до израза и његов лични сензибилитет на пољу естетике. Дао је одушка своме дару и по цену тога да остане непоменут у том својству.

Краљев биограф Данило као главни извор наводи 15 храмова. Од тога је сачувано седам (мање од половине). Око трећина је ван српских области. Потпунији попис није ни могуће очекивати од писца житија који мора да у свом ради поштује правила жанра. Из истих разлога је избегавао и систем у излагању и хронолошки и просторни. Потом, у списку је Хиландар заступљен само као један храм, а било их је…

Листа пред којом се мора застати у сазнању да је то створено само за 10-ак година. Шта је урађено у осталим? Довољно је само оно што каже Данило: саборни храм манастира Хиландара; Богородица Љевишка; Грачаница, Старо Нагоричино, параклис у Студеници, црква светог Никите, Бањска, странопријемница у манастиру Продром (Цариград), Солун (св. Никола, св. Ђорђе), Скопље (Богородица Тројеручица, свети Константин, манастир св. Ђорђа), св. Ђорђе у Дабру, манастир у Јерусалиму.

У блиској вези са контрастима Милутинове личности јесте и питање његовог светитељског култа око кога постоји велико спорење. Оно се уклапа у далеко ширу област чији корени сежу до личности првог хришћанског владара Константина Великог. Ту су критеријуми и мерила друге врсте. „Рационалисти“ одбијају сваку могућност култа и истичу само тамне стране Милутинове личности. Култ настаје после смрти кад дотична особа не може да се служи силом да би себи обезбедили поштовање и препуштена је суду околине и потомства… Милутин умире сам и земљу оставља у тешком стању. Без храбрости и одлучности хумског епископа Данила питање је како би био и сахрањен, и поред толиких својих задужбина, пошто се тешко стизало до припрељеног гроба у манастиру Бањској. Поменути су контрасти, данас углавном мало познати. Само околина је могла знати шта је у тим сукобима превагнуло. Одлучио је неки „флуид“, пресудан за став савременика, потомству недоступан. Са формалне стране настанак штовања овог краља – састављање житија и службе – не разликује се од осталих примера из тога времена.

Затим, поред свега реченог, питање је колико су исправне тврдње како је током последњег сукоба са Драгутином црква стала уз Милутина тек „онако“, вођена само интересом (прагматизмом). Писање је тако интонирано као да се води „трговина“ неспојива са природом Цркве.

При разматрању ове декаде, јавља се питање где су стварне границе моћи и издржљивости појединца, заједнице, државе… Колике су унутрашње „резервне снаге“ једног народа, које су у повољним приликама остале и непознате и неискоришћене? Ако се за тако кратак период могло урадити и урадило, толико у чему су протекле остале деценије па и векови? Овакво питање се може поставити с пуним правом. Зашто нема много чега од оног што је могло да буде уз мали напор. Отуда обавеза да се овим годинама наука одужи сталним трагањем за новим доказима и елементима особености. Две деценије мира дале су неслућене и несагледане могућности које су без човека као што је овај владар могле проћи без трага иза себе. То је једна од погодности која нема правог аналога током два века постојања старе државе.

Успела обрада Милутинове личности, и у оквиру тога исто тако успело обрађен његов задужбинарски рад кроз савлађивање свих препрека и заплета на које се током рада наилази, била би „задужбина“ своје врсте.