Поводом расправа око серије о Немањићима може се рећи да је то природан ток ствари и да су се неспоразуми могли очекивати. Било би необично да се десило супротно. Оскудица изворне грађе не дозвољава да се прође путем са мање тешкоћа. Већина заинтересованих има недовољно јасну представу о томе и очекује нешто посебно и надљудско, али опет без одређеног става како би тако нешто стварно требало да изгледа. Затим, сваки појединац има своје виђење и самим тим и своје разлоге да буде незадовољан.

Поред тога што је изворна грађа оскудна, она је изузетна пошто је углавном усмерена према „небу“, док се серија занима текућим животом оног времена, а управо у том погледу вести је најмање. Код нас је то први покушај такве врсте – значи да ни продукција ни публика немају потребно „искуство“. Не постоји основни општи образац на који би се средина већ навикла и који би био „заједнички именилац“.
У другим срединама, где се такви подухвати успешно изводе, постоји више грађе, конкретнија знања, дужа традиција рада. Располаже се са вестима из свакодневног живота, односно вестима о ономе шта просечног гледаоца углавном и занима. Потом, он (гледалац) делу приступа растерећен, без унапред постављених магловитих захтева и очекивања да добије нешто „посебно“, што би засенило све остало познато.
Лако је, на пример, снимити серију о Вуку Караџићу, где је сам Вук о свом животу оставио довољно детаља – чак и оно свето у равни „земаљског“. Редитељу преостаје да изврши избор и распоред. Треба ли подсећати да је о Гаврилу Принципу снимљено више филмова, што значи да се при сваком новом покушају јављало питање (не)доречености ранијих захвата, што, наравно, не затвара пут будућим трагаоцима за бољим изразом.

Мање је ван стручних кругова познато и да је данашња „званична“ представа Сеобе од П. Јовановића настајала постепено. Сликар је сматрао да у први план уведе моменте свакодневног живота. Патријарх Г. Бранковић (1890-1907) је био друкчијег мишљења. Као човек који брине о судбини свог народа, далеко боље зна шта је у том моменту потребније. Слика је требало да проговори о организованом споразумном преласку под заштиту Беча, што су Срби желели и на томе радили кроз векове, да би се отргли од муслиманског насиља.
Ту се могу поменути и покушаји реконструкције старих грађевина – крећу се у распону од „барака“ новијег времена до надреалне архитектуре…

До правог израза се долази постепено, уз мање или више „лутања“, док се не дође до тога да се у потпуности искористе моћи филмског језика и индустрије, која може и нетачно да наметне као једино исправно и оно што је из фикције прикаже као да је поникло из стварности.
За даљу „сарадњу“, напор морају уложити обе стране – и редитељ и гледалац. Овај други можда и више – потребно је да снизи ниво очекивања, а редитељ да размисли о „опипљивим“ пропустима.