Очевидац говори како теку припреме за завршни судар на Солунски фронт. То траје месецима. „Огромне парне дизалице као каква шума кипариса шкрипале, померале се, спуштале и дизале се, извлачећи из утробе бродова сандуке са муницијом, топове, товарне коње и разноврсну другу убојну спрему. Стотинама тешких аутомобила чекало се на обали и развлачило материјал на све стране…“ Да се овако мислило о српској војсци и њеном снабдевању у лето 1915, Срби би својом спремношћу за отпор учинили „чудо“, али би и сагорели у огњу судара два неравноправна противника.
Биограф Доментијан и Српска Трилогија
Понуђену тематику нико неће једноставно разумети и примити без отпора. Два писца дели седам столећа. Тема наизглед опречна без заједничких елемената сем онога што се збива у радионици писца.
На првом нивоу ако их не везују сличности онда су блиски преко контраста. Велики и несумњиво даровит писац, Савин биограф Доментијан је одбијао читаоце. Његову величину разумеју стручњаци. Не ретко оцена стручног житија и оцена публике не иду заједно. Што је тако „крив“ је сам писац који понет величином јунака – чије недостижне изузетности је лично познавао при раду – и не мисли на склоности, потребе, сазнајне могућности будућег читаоца. Велики део списа је хроника његових личних размишљања и аналогија, и на то је утрошена знатна маса текста чијом „ампутацијом“ дело не би изгубило, напротив – било би сажетије, концизније, читаоцу доступније и привлачније. У таквим приликама вероватно се не би код тада заинтересованих ни јавила идеја да се писање другог дела о истој личности повери новом човеку – хиландарцу Теодосију. Он је исправио основни пропуст старијег биографа и окренуо се читаоцу по мери могућности његове пажње, па и по цену злоупотребе, одвођења од света чињеница, што рађа сумњу у исправност намера.
Поводом „Српске трилогије“
Дело које привлачи пажњу пре свега својим обимом, а потом и бројем издања, што је код Срба реткост, и могло би се рећи да има карактер феномена. Насупрот толикој пажњи од читалаца, у стручној литератури као да није чест предмет интересовања, тако да се на оцене ретко наилази, а и оно што постоји, то је прилично плитко.
Чудан је толики интерес у време када се хиљаде таквих и сличних живих прича још увек креће земљом. До израза долази феномен „огледала“ – потреба да се лични доживљај и виђење провери и подели са околином. Тад није било потребе да млађи користе текст као извор сазнања, што ће почети тек од 60-их, кад то поколење почиње да се гаси.