– Краљ Милутин и епископ Данило –
(заједничка градња)

Сматра се да је срећна околност кад на чело неког народа дође способан човек и на том месту се задржи дуго. То се у потпуности односи на краља Милутина (1282-1321). Кроз пуне четири деценије своје владавине урадио је више него иједан српски владар, по некима више него сви заједно. Урађено је тако и толико да без њега нико други то не би остварио. Поред осталог, сви они који се јављају и пре и после њега нису имали ни поменуте погодности. Остао је у предању као човек који је за 40 година владавине саградио исто толико храмова. Говори се о четири деценије владе, док је, међутим, највећи део градитељске делатности везан за другу декаду 14. века, кад земљом влада градитељска грозница. Истовремено се ради на више места и мајстори се зависно од предстојеће фазе рада крећу са градилишта на градилиште. Колико је познато, ниједан од значајнијих подухвата није остао недовршен, а на основу ктиторских портрета прати се процес краљевог наглог сазревања да би се на фресци светогорског манастира Хиландара, за који се сматра да је последњи осликан, видело да је тај човек на измаку биолошке снаге. Мајку краљицу Јелену, која је свога мужа краља Уроша надживела скоро пуне четири деценије, Милутин је надживео само седам година.
Истини за вољу, треба рећи да је Милутинов прадед велики жупан Стефан Немања више од столећа раније, кад је Србија била тек на почетку постојања, сразмерно моћима земље урадио можда и више. Попис задужбина у житију краља Милутина не разликује се много од онога који се среће код Немањиног сина и биографа Стефана Првовенчаног (1216). Већ тада се помињу Јерусалим, Палестина, Рим, Бари, Цариград, Солун, као места где стижу дарови српских владара. Потом, биограф Светог Саве Доментијан (1253) говори како су српски монаси отац и син много злато изнели из земље и раздали га по туђини. У поглављу Савиног житија, где врши поређење између Мојсија и Саве, биограф говори како су Сава и Симеон за разлику од Израиља који при бекству из Египта односи са собом и много злато, Симеон о Сава из своје земље раздају благо за помоћ потребитим. У поменутом списку Стефана Првовенчаног срећу се скоро иста места ван земље где је Немања слао прилоге као и касније код Милутина.
Биограф каже како Милутин шаље помоћ свуда по Светој Гори: „И не само том светом месту дому Пресвете Богородице званом Хиландар но и у све манастире Свете Горе и ка свему братству свакога манастира довољно даваше…“ У томе он само иде „стопама свог прадеде светог Симеона. Касније се по дарованим манастирима о томе губи сваки траг – то се односи на прилоге оба српска владара.
Уз поменуто, Милутин је истовремено и човек невиђених контраста. На власт је дошао под недовољно јасним околностима, после тешког повређивања свога брата краља Драгутина. У стању журбе и страха због угрожености земље није се водило рачуна о условима под којима се власт поверава млађем краљевом брату, што је касније кад се Драгутин опоравио, обема странама дало могућност да ранији споразум тумаче према својим назорима, што је доводило и до повременог рата.
Скоро увек тако се дешава кад се при склапању споразума недовољно јасно одреде услови. За илустрацију могу послужити и односи Хиландара према Карејској ћелији и према морском пиргу Хрусија. При састављању Карејског и Хиландарског типика Сава као да је предосећао да њихови односи неће тећи онако како је он замислио Хиландар, а потом према сведочењу архиепископа Никодима – и сама архиепископија неће бити доследна у испуњавању од Саве одређених обавеза према Карејској ћелији. Слично ће бити и са морским пиргом. И Сава и Милутин настоје да се оствари посебна врста односа, више заснована на идеалу солидарног него на конкретно дефинисаној обавези. Убрзо се показало да то не може да иде по замисли ктитора. И Карејска ћелија и пирг требало је да буду помагани од Хиландара, али сам Хиландар није имао никакву надлежност над њиховом имовином. „Да се ту даје од нашега манастира, ради помена за кандило Светоме Сави (Освећеном) шездесет литара уља, а о свему другом остављам на вољу игуману и свој братији ако чиме узмогну за брата који живи у овој ћелији, то верујем у Бога, да неће оскудевати у вас прегршт брашна ни мали суд уља, ако хоћете да имате себи у помоћ моју, иако грешну молитву.“ Из аката архиепископа Никодима сто година касније се види да ове одредбе, иако потичу од тако угледне особе, нису доследно поштоване, већ је њихово извршавање зависило од (не)расположења појединаца.
Докле је ишао немар Хиландара према Карејској ћелији сведочи и то што је Милутин био спреман да снабдевање ћелије оствари посредстом неког од грчких манастира.
Пред крај Милутиновог живота – што није неочекивано – о судбини земље више брине његова околина као и у случају Драгутиновог рањавања, те је Милутин ипак пристао да се син Стефан врати из цариградског заточеништва.
Поред ратовања са братом, где је изашао као победник, након Драгутинове смрти (1316), биће Милутин у сукобу и са Драгутиновим сином Владиславом. Свог побуњеног сина Стефана Милутин је ослепео и уклонио из земље. Носио се плановима да управу земље повери неком од браће своје жене Симониде, што је вероватно и био главни повод за побуну сина Стефана који се таквим очевим планом осећао погођеним.
За разлику од „странствовања“ које се примећује код Савиног биографа Доментијана, које се огледа у начину описа кад говори о Савином боравку ван земље и у Светој Гори и Светој Земљи то чини прилично обимно и са поменом назива људи и места, док код говора о раду Саве у Србији скоро све је безимено, а било би драгоцено да се десило обрнуто, јер о Светој Гори и Палестини постоје и друга сведочења. У том светлу треба гледати и Доментијанов однос према Срему. При опису Савиног пута код угарског краља биограф не помиње ниједно име, што значи да је за њега Срем као дојучерашњи део Византије сада део српске земље. Данило после набрајања Милутинових градњи ван земље наводи и оно што је урађено у земљи и то тако да је ту поменуто скоро све што се и на други начин у том погледу о Милутиновом раду може рећи. Побројане су катедрале (Скопље, Призрен, Грачаница), манастири (Скопље, Нагоричино, Мажићи…) и на крају Никита (као метох). И онај ко није у потпуности задовољан Даниловим описом Милутинове градње ублажиће свој став кад се сети како Савин биограф доследан свом маниру странствовања док говори о Савиним задужбинама по земљи – наводи само „врсте“ храмова, без конкретних вести.
Милутин и Данило су деценијама блиски сарадници. Томе доприноси и склоност обојице за градњу. По Милутиновом житију, Данило „веома имађаше крепку и вишу мудрост у срцу своме за подизање цркве да је заповедао уметницима и много изабраним вештацима који зидају како ће постављати ступове и надступља и лучне сводове и црквене преграде.“ Употпуњавање Милутиновог и Даниловог рада најбоље се огледа на примеру Свете Горе – пошто је њу Данило одбранио од разбојника, стиже краљ да својим прилозима помогне обнову Атоса. Оно што даје обележје Даниловом раду јесте поред осталог особита градња припрате која на тај начин постаје „субјект“ без аналога. У свим осталим приликама говори се о градњи храмова, тако да градња припрате увек остаје у сенци.
О животу и раду Милутиновом највише се зна из његовог житија, потеклог из пера његовог главног сарадника, каснијег архиепископа Данила. Уз остало, то је и главни извор о Милутиновом задужбинарском раду. Поред тога, може се рећи да је Милутину посвећено највише списа житијног карактера, насталих на основу разних па и мало веродостојних извора.
Опис Милутинових задужбина је тест књижевног дара биографа, где се показало да он ипак није сасвим дорастао том послу. У том погледу далеко заостаје иза скоро сто година старијег Савиног биографа Доментијана који је и сложеније подухвате обрађивао са више успеха. Данилу не полази за руком да из једног потеза обради тако сложен феномен као што је Милутиново задужбинарство, већ то чини из више покушаја. Па ипак, по оцени упућених, успео је у једном житијном тексту да поброји све Милутинове радове и тиме нарушио правила житијног жанра. Учинио је то кроз попис саграђених, где се не може видети постојање неког система ни просторно ни временски. Прво обрађене задужбине јесу ван земље. Код српских писаца чешће се среће појава странствовања, па се тако дешава и овде. Једино у излагању о градњи катедралних храмова мора се рећи да су посебно издвојени. Реч је о Богородици Љевишкој, Грачаници, скопској катедрали…
Од данас несагледиве Милутинове градње по слободној процени тек ако је четвртина сада доступна изучавању. Сем Хиландара све урађено ван земље је нестало. Тако је и са Скопљем као некадашњом престоницом, а потом за освајача важним градом. Некада чувена по свом „злату“, Бањска је управо због тога и била највише на удару.
Код градње манастира је најмање поретка. У тако тесном времену од непуне деценије без конкретног датовања временски оквири градње се само приближно одређују. Ако се не може са сигурношћу говорити, утешно је што се у већини случајева не може много ни промашити. Кад је шта стварно почето или завршено, то ни савременицима није јасно и они се вероватно не би увек међусобно сложили. Одреднице таквог типа често и зависе од тога како се оне званично означе. У Милутиновом случају, поред осталог, остаје и питање да ли се задужбина стварно завршава освећењем храма или њена градња траје и даље: „и до данас се сваки дан износи на порту обично вина и хлеба и друге различне хране ради довољног давања ништима и странима…“
Од толиког рада само се на примеру Хиландара може са више успеха сагледати у чему се састоји Милутинова обнова. Није то само градња саборног храма, већ и свега пратећег, тако да се у већини случајева може оценити као градња потпуно изнова. „Не само манастир и једина црква, но и цео двор манастирски испуни и украси палате царске поставивши и трпезарију и друго остало.“ Рад краља Милутина се углавном и састоји у обнови старих оронулих грађевина. Та чињеница баца сенку на његов рад који се, ма колико вредан био, по устаљеном начину размишљања не може равнати са оним где се ради потпуно изнова. Житије говори да је био градитељ цркава и палих обновитељ – у стварности, на првом месту био је обновитељ старих храмова и само изузетно градитељ нових. Треба овде поменути нешто на шта се у оно време вероватно није ни помишљало. Градњи новог претходи рушење затеченог. Тиме је за потомство, заинтересовано за шире историјске токове, учињена неотклоњива штета. Јавља се питање – шта је вредније, новије и добро урађено или раније урађено и оронуло али вековима старије. „Широка и ниска стара црква, притиснута великим двоводним кровом, каква је морала бити пре обнове 1307. године, а при томе још и оронула није одговарала ни потребама, ни укусу ни духу новог времена…“. Стање липљанске катедрале се замагљује причом о њеној наводној обнови током 13. века. У томе се не слажу сви аутори, нити има доказа да та обнова потиче баш из тог столећа. Рас је пример како би данас изгледала катедрала призренске и липљанске епархије. Манастир Хиландар је место где је урађено највише, али уједно са њим је скопчано питање немоћи хронолошког одређивања градње. Узима се да је он, према изгледу Милутиновог лика последњи осликан, што доводи у питање раније датовање градње, јер би само ту постојао већи размак од уобичајеног између градње и осликавања. Потом, Хиландар је највећа ризница старе изворне грађе, а управо ту скоро да нема Милутинових повеља, иако их је по природи посла морало бити чак и много. Ктиторски натпис је пресликаван у години избијања устанка Црног Ђорђа (1804), тако да није од велике помоћи. Као повод за обнову наводи се чињеница да је стари храм био скромних димензија. Потпуно се занемарује догађај у коме су и Милутин и биограф и савременици и учесници. У недовољно јасном (недореченом) опису Даниловог ратовања са Каталанцима није јасна судбина Хиландара, који је изгледа као једна од главних мета удара нападача поднео тешка оштећења. „Почеше једни сећи врата градна славнога манастира Хиландара, а други део њих позади разбијаху зидине града хотећи ући унутра…“ То је само наговештај страдања која је ова обитељ могла поднети или их је поднела.
Понос бранилаца не дозвољава да се о томе потпуније говори. Па и кад би се тај мотив усвојио, опет остаје дилема да се толико чекало са осликавањем тако значајног светилишта. Потом, није се могло знати кад ће уследити Милутинов крај. Његова смрт се могла десити и раније и не би се гледало повољно на чињеницу да је само Хиландар остао недовршен.
У оквиру приче Даниловог ратовања са Каталанима по Светој гори налази се и епизода како Данило са извесним бројем монаха одлази из Свете Горе у Скопље код краља. Са собом они носе и манастирске драгоцености, чије очување је један од циљева тог „излета“. По опису цео подухват се одвија по плану и основни циљеви су остварени. Можда је тако и било, али такво понашање предводника одбране није ни природно ни очекивано. Његове личне намере су могле бити и часне и јасне, али питање је како околина то прима. Прва помисао која се у таквим условима јавља јесте слутња о предстојећој опасности и издаји. Предводници су увек у предности да увиде безизлазност ситуације, док њихови борци о томе и не размишљају. Тад главни носилац одбране мора бити међу својим људима. Црни Ђорђе током свог ратовања непрестано је то истицао и тако се понашао. Само тако су се могли постићи она чуда од јунаштва. Подсетимо да, према житију, властела из страха за опстанак земље не дозвољава краљу Драгутину одлазак у посету Јерусалиму. Веза са Скопљем се могла остварити и преко друге веште, али за одбрану мање значајне особе. Скопље није толико далеко од Свете Горе да се ту није могло знати шта се на Атосу збива. Помиње се и „много злато“ које Данило са собом доноси и њиме купује храну. Много је ближи реалу слепи певач кад у песми о боју на Чокешини (1804) говори како у тешким моментима ни злато не помаже: „Злата много ал’ фишека нема…“. Браниоци су морали размишљати о ономе што је касније према биографу снашло саме разбојнике. „Блажени је чуо за невољу која им се догодила, јер начелници њихови беху отишли са својим силама, а они сами беху остали и зато побегоше за њима бојећи се да не буду побијени.“
Биограф је отворенији кад говори о страдању руског манастира где је Данило отишао да завара траг и одврати пажњу од Хиландара: „У један час божанствену цркву и све зграде тога манастира упалише, а велику множину дрвета, свукавши прислањаху око пирга у ком бише преподобни, лесе и даске, снопове лана свукавши ужегоше док се није тај пирг зажарио као огњена пећ.“
Могло је бити тако, али није искључено, да је биографу поводом тих борби дата могућност да реалну слику „употпуни“ својом маштом, не могавши да одоли унутрашњој потреби да испољи свој дар за причу који му није мањкао.
Ван оквира очекивања налази се и казивање како Данило после одласка разбојника и престанка опасности из тешко оштећеног руском манастира, уместо да журно иде за свој Хиландар одлази у манастир Ксиропотам где: „проведе неколико дана и опет отиде ка својој ћелији у Хиландару, славећи Бога за све.“ У опису атмосфере крајње напетости и стварне опасности, подсећање биографа на заслуге Светог Саве при обнови овог манастира, кад је око сто година раније такође страдао при сличном нападу разбојника, делује сувишно и пролази незапажено.
Стога, кад се говори о обнови Хиландара, на првом месту треба размишљати о последицама (не)успешне његове одбране, па тек онда обратити пажњу на краљеве речи како је ранији храм био простором недовољан: „јер тесну постојећу цркву разорих и нову подигох и пописах.“
Сем Милутинове задужбине у Студеници, најбоље очуване, све остале су претрпеле током векова велика оштећења, нарочито у погледу очуваности живописа. Пошто постоји само начелно правило у погледу распореда појединих сцена, не може се говорити о ономе чега нема, нити тврдити како нешто недостаје, јер је могло да буде тамо где су слике уништене.
Међу обновљеним манастирима „и у Дабру цркву светог мученика Христова Георгија у месту званом Ораховица“. Просторно она „искаче“ из списка осталих. После Студеничког типика то је једини помен ове обитељи. Међу манастирима поменутим у овом акту он је изгледа једини старији кад му је потребна обнова само век касније. Остали у типику поменути манастири су дело новије градње. То су Ђурђеви Ступови у Расу, Богородица Градачка, Никола Топлички, Никола у Казновићима, Никола Дабарски.
Тешко је после толико дуге употребе раздвојити појам ктитора и задужбинара. Језички, „ктитор“ значи власник, а израз „задужбинар“ је супротно од тога – подразумева давање (жртву) јединке на општу добит. Заплет и недоследност у том погледу постоји и код самих Грка. Ни њима није јасно чије је при градњи манастира главно власништво.
За разлику од раније подигнутих владарских задужбина Студенице, Милешеве, Сопоћана – где се знања о њиховој градњи своде само на по једну реченицу – о градњи Милутинове задужбине гробног храма манастира Бањске у житију постоји читаво поглавље. Аутори се разилазе у тумачењу да ли оно потиче од Милутиновог биографа, тада већ архиепископа Данила, или од неког његовог ученика. Временски то је најраније од познатих пет чуда која по предању постоје само код Срба – Призренске цркве патос, Дечанска црква, Пећка припрата, Бањско злато и ресавски живопис. Од поменутих пет чуда три су у вези са непосредним радом Милутиновог биографа – Бањска, Пећка припрата, Дечани – што на свој начин сведочи о изузетности ове особе. Као што се види, Бања је највише позната по своме „злату“ што није само услед штедрости ктитора већ и због чињенице да су могућности земље такве што је видно већ из Бањске повеље где се у попису имања чешће срећу речи које упућују на налазишта злата.
Може се уочити „комотнија“ градња оног што је настало ван градитељске грознице виђене после 1310. године (храмови у Скопљу, Богородица Љевишка, храм св. Никите…), о чему као да се и мање зна, док је оно што је настало током друге декаде у последњим Милутиновим годинама сачувано у већој мери, па самим тим привлачи и већу пажњу проучавалаца.
По логици одсуства објекта причи о градњи три катедрална храма треба додати и шта се дешава са манастиром Жичом као некадашњим седиштем црквене управе и Пећи као седиштем архиепископије у време краља Милутина. Искуство је показало да је положај Жиче неповољан, пошто је често на удару спољног непријатеља, те је стога седиште и пренето у средиште земље, повољније за одбрану. Током ратова оштећена Жича је деценијама остала у таквом стању. Не чуди што је тако, али је необично што и Милутин, који толико ради и брзо и трајно не посвећује већу пажњу Жичи. По житију архиепископа Данила, његови захвати на Жичи су недовољни и тек радом каснијег архиепископа она је потпуно доведена у ред. „Пошто је било време за благочастивога краља Уроша, у док је у његово време био преосвећени архиепископ Јевстатије други „то место би обновљено, али не савршено, као што беше испрва.“ У Пећи, седишту архиепископије, Милутин не ради ништа, а већ његови савременици Никодим и Данило у року од око једне деценије подижу два додатна храма са северне и јужне стране постојеће цркве светих апостола. Значи, рад Милутина у Жичи није оне врсте као код задужбина где се ради тако да опстаје трајно и руши га само људска рука.
Није био Милутин много издашан ни према катедрали хумске епископије храму Светих апостола, иако је тамо његов пријатељ и сарадник тада епископ Данило на чију молбу и врши обнову. И овде треба подсетити на речи биографа: „То место би обновљено, али не савршено као што беше испрва.“ Даља истраживања требаће да покажу да ли је одлука о обнови извесног храма у ово време зависила од процене неког стручног тела или је иницијатива долазила са терена по молби надлежног епископа или игумана уз поднета уверавања о стању њиховог храма и потреби темељне обнове.