Данило II
Континуитет израза
Кроз период од неколико деценија Свети Сава након уснућа (1236) добија два житија – од биографа Доментијана (1253), састављен по налогу краља Уроша I, а потом и од Теодосија (око 1300), писаног по налогу сабора. Однос ова два биографа код нас представља посебну област истраживања, где се све више примењује метод рада на списима синоптичког карактера као што се то ради у исагошком изучавању Новог завета. Тежина решавања односа Савиних биографа наговештена је већ у самом опширном наслову Теодосијевог списа, где се каже да је оно: „Сказано Доментијаном јеромонахом манастира званога Хиландар, а списано Теодосијем монахом истога манастира.“ На први поглед овај исказ делује врло једноставно, али се убрзо увиди да је и поред познавања текста оба књижевна дела тешко одгонетнути његово стварно значење. Разлог настанка млађег списа још увек не може поуздано да се утврди, али је очигледно да је он од читалаца кроз векове био широко прихваћен, што се може видети из броја сачуваних преписа, чиме превазилази укупан број преписа свих старих српских писаца заједно (биографа). У том погледу он је десетоструко присутнији код српских читалаца у поређењу са старијим Савиним биографом.
Уметност и занат
Приметно је колико се кроз литературу о Сави далеко већа пажња посвећује односу два Савина животописа – Доментијановом (1253) и Теодосијевом (око 1300) него о односу два Доментијанова списа настала у размаку од десет година – житију Симеона и житију Саве. И тамо где се такав осврт чини, ради се по уходаном методу, где се млађи спис скоро занемарује. О Савином житију се говори као о врхунском уметничком остварењу, док се млађи спис своди на ниво занатског производа. Редак пример поређења два списа истог писца и комплементарне проблематике. Користио је могућности „маневра“. Понаша се слободно у коришћењу раније исписаног и туђег и свог, а где му је воља проговори „стари Доментијан“ и ствара уз помоћ сопствене маште. Такав став има озбиљних разлога, али они нису такве природе да би млађи Доментијанов спис био толико потцењен. Постоји више начина којима се може разумети и правдати ова појава, и скоро ниједан по коме би се могло тражити или очекивати обрнуто. Да је дело у 1264. мање вредно од Савиног житија вероватно је могао бити свестан и сам биограф. Шта се од њега очекивало говори и поредак поруџбина. Житије Саве је наручено прво, што се објашњава значајем личности и чињеницом да је Симеон већ имао два списа написана од његових синова – Саве (1208) и Стефана (1216).
Биограф Доментијан и Српска Трилогија
Понуђену тематику нико неће једноставно разумети и примити без отпора. Два писца дели седам столећа. Тема наизглед опречна без заједничких елемената сем онога што се збива у радионици писца.
На првом нивоу ако их не везују сличности онда су блиски преко контраста. Велики и несумњиво даровит писац, Савин биограф Доментијан је одбијао читаоце. Његову величину разумеју стручњаци. Не ретко оцена стручног житија и оцена публике не иду заједно. Што је тако „крив“ је сам писац који понет величином јунака – чије недостижне изузетности је лично познавао при раду – и не мисли на склоности, потребе, сазнајне могућности будућег читаоца. Велики део списа је хроника његових личних размишљања и аналогија, и на то је утрошена знатна маса текста чијом „ампутацијом“ дело не би изгубило, напротив – било би сажетије, концизније, читаоцу доступније и привлачније. У таквим приликама вероватно се не би код тада заинтересованих ни јавила идеја да се писање другог дела о истој личности повери новом човеку – хиландарцу Теодосију. Он је исправио основни пропуст старијег биографа и окренуо се читаоцу по мери могућности његове пажње, па и по цену злоупотребе, одвођења од света чињеница, што рађа сумњу у исправност намера.