При сваком помену богате ктиторске делатности српског краља Милутина (1282-1321) везује се мисао за Грачаницу као најлепши од њега саграђени и сачувани храм. То се односи и на лаика и на стручњака који о овој светињи, њеном настанку и особинама пишу са особитом љубављу. Потиче из низа али није од низа већ је изнад и по градњи и по сликовном украсу. Остаје се без одговора како се то дешава.
У свом великом подухвату без аналога на ширем простору приступа обнови свих врста старих и оронулих црквених здања – катедрале, манастири, парохијски храмови, ћелије, скитови… Међу њима се издваја Грачаница као да је предмет посебне пажње, тако да у низу његових задужбина представља нешто више од обичне „јединке“ и ту Грачаница делује као изузетак. Остали храмови се граде на место старих, о чијим почецима се ништа не зна. Овде се ради на темељима два претходна храма и оба се само оквирно датују. „Та стара срушена црква пронађена је приликом археолошких ископавања… њен облик и димензије биле су доста скромни, док су зидови били покривени фрескама. Ко је био ктитор ове једнобродне катедралне цркве, липљанских епископа остаје нејасно.“ Тако велики захват подразумева економски моћног ктитора и јаку „логистику“ способну да изнедри толико оригиналних остварења и да уједно остане потпуно „безимена“.
Низ задужбина се одужио ктитору делимично очувањем његових ктиторских портрета. Само се код овог владара преко галерије поменутих представа може да прати процес узрастања а потом и сазревања. У том погледу Грачаница чије сликарство као најмлађе чува његов последњи портрет. Уз остало, Грачаница спада међу малобројне храмове који су текст своје оснивачке повеље сачували на зиду. Нема примера где би текст тих повеља био сачуван у оба облика – и на зиду и на пергаменту. Затим, нема правила где би тако исписан текст требало да буде исписан као што је то случај са ктиторским портретима. У ред грачаничких особености спада и прва позната од три лозе Немањића, уз ону у Дечанима и Пећи.
Пре скоро пола века записано о манастиру Грачаници, сведено у само једну реченицу, гласи: „Све што је речено о архитектури и сликарству не излази из оквира привременог закључка.“ Протеклих пет деценија само су потврдиле ову констатацију, и поред масе текстова која се у међувремену појавила. Сувише је то ризичан посао где се многи закључци у основи ослањају на претпоставке, од којих је довољно ако се једна покаже као погрешна па да је цела конструкција вербалног доказивања неког става угрожена.
Ако би се при изучавању Грачанице располагало само сведочењем архиепископа Данила, који у низу од краља Милутина подигнутих храмова Грачаницу помиње као успут и под условом да Грачаница није сачувана, на њен помен при обради ове тематике се не би нико освртао. Нико се не би ни потрудио, а не би ни могао да претпостави – без обзира на степен личне имагинативне способности – колику снагу и лепоту Грачаница садржи у себи. Ако тако стоји са сведочењем архиепископа Данила, данашње изучавање ове тематике незамисливо је без озбиљног бављења феноменом Грачанице, где маса написаног пре може да се оцени као покушај стварања „химне“ овом споменуку него приближно успешно одгонетање његове тајне.
Највећи део од мноштва текстова о Грачаници своди се на попис и опис њеног садржаја, док суштинско се скоро и не помиње. Поред тога, делови поменуте масе текстова се прећутно кроз сукобе гледишта међусобно „неутралишу“, тако да стварају осећај несигурности.
Грачаница код Данила је само узгред поменута, а потом ње нема у списку српских „чуда“ из летописа (Призренска црква, Дечани, Пећка припрата, Банско злато, Ресавско писаније). Па ипак, њена фотографија се најчешће користи кад треба представити српску културу. Сачувана од поменутих „чуда“ у том погледу далеко заостају за њом.
Уобичајено је схватање да је обрада споменика где је сачувана повеља лакша. Овде је један од ретких примера где је текст повеље сачуван исписан на зиду храма. По оцени стручњака, то би био пети акт издат за ову катедралу у периоду од пуног века, то јест од оснивања самосталне српске архиепископије трудом Светог Саве. Око података из повеље постоје недоумице. Претпоставља се да је он исписан извесно време касније од издавања самог акта који није сачуван. Текст на зиду је исписан касније, и то у сажетом облику. Грачаничка повеља је до сада највише пута издавана. Ниједном акту из средњег века није поклањана већа пажња – током припреме издања прекопирано је свако слово, па се и тад по оцени струке дешавају пропусти. Шта се може рећи за издања, често и усамљена, рађена са далеко мање пажње током припреме.
Не може се о настанку Грачанице говорити, а да се не помене недовољно јасан „експеримент“ око стварања бањске епископије. Организација цркве изведена на самом почетку радом Немањиних синова архиепископа Саве и краља Стефана се показала изврсном и скоро да није трпела промене све до краја живота старе српске државе. Мало шта се променило на оном простору који је некад био обухваћен границама српске државе. Колико се зна, највећа измена био би покушај да се створи бањска епархија, од чијег постојања кроз само неколико деценија се одустало из непознатих разлога, управо у време овде разматраног периода.
У вези са овим огледом вероватно се налази и тајна феномена Грачанице. Свести Грачаницу само на један катедрални храм, како се касније десило, можда није исправно. Начин њене градње и често помињани аркосолијуми (без обзира како се њихова намена тумачи) сведоче да је она могла имати и другу намену. Не мора да значи да је требало да буде гроб свог ктитора. Било би то прескромно за владара Милутиновог формата, поготову ако се помишља да би истовремено требало да буде и катедрала и краљево гробно место. Касније прилике су утицале да се од првобитне, данас непознате, намере ктитора одустане.
У оквиру ктиторске композиције краљ се и по одећи и по владарским знацима приказује као византијски цар. Тим поводом се мора шире проговорити о том питању. Као зет владајућег византијског автократора имао је најповољнију прилику да стекне највише владарско достојанство. Никад се тај чин не достиже једноставно и не протиче без мањих или већих потреса. У датим околностима царско звање је повезано са најмање ризика и неправилности и може се поредити са пратећим, неизбежним боловима при порођају као физиолошком процесу. Уместо тога Милутин се задовољио тиме што ће бити на слици приказан као цар и цело питање оставити формално необрађено у наслеђе потоњим владарима да га решавају у ни приближно тако повољним условима. Ту као да нису помагали ни подстицаји који долазе од таште, Симонидине мајке, која је по хроничару Григорију „ставила на главу свог зета стему украшену драгим камењем и бисером, какви су китили стему њеног супруга… Она му је затим сваке године поклањала нову и то сваки пут скупљу од претходне.“
Већина српских владара, не само Милутин, као по правилу је чинила још један велики пропуст. Градили су владарске манастире за свој вечни покој и при томе им се нудила прилика да за своју задужбину саставе посебан типик, као што се то кроз векове чини у Византији. У својој „лењости“ – та појава се не може друкчије оценити – о томе као да нису размишљали, већ су били задовољни постојећим.
Савремени приказ српске културне историје незамислив је без саборног храма светогорског манастира Хиландара, Грачанице, Богородице Љевишке, Старог Нагоричина… Од тад створеног до нас једва да је доспела једна трећина. Знања о преосталом и заувек изгубљене две трећине своде се само на ретке помене и понеки остатак који служи за стварање помоћних аналогија.
Своје дивљење Грачаницом нису крили ни они који су шкрти на похвалама. Тако француски научник Мије „никако није могао да помири своје одушевљење за екстеријер Грачанице са својим субјективним критичким ставом према њеној сложеној основи.“
Унутрашња „шума“ стубова даје могућност „узлета“. Они изнутра носе терет грађевине, тако да гледано споља добија се утисак бестежинског. „Смела тежња да висини одвела (га је) до тада неслућених могућности… До краја истраживачког пута његовог доба… Грачаница нема правог претходника, нити је поновљена, па су поређења ризична… Пред устројством Грачанице заустављала су се сва досадашња расправљања и размишљања о природи целине… Основ овог устројства је сложен програм настао у средини зрелих уметничких схватања.“
Грачаница – то није само 1/40 (четрдесети део) Милутинове црквене градње, нити само седиште једне епископије. Она је спремана за нешто „више“, данас непознато шта би то могло да буде. По ауторима, грађена је наводно текућим, редовним поступком својих мајстора, а онда им се „отела“ као остварење о коме нису мислили нити га очекивали. Стога ће још дуго тајна Грачанице стајати пред посматрачима, немоћним да одговоре у чему се она састоји.