Цело 24. поглавље Доментијановог житија Светога Саве посвећено је поређењу „боговидца Мојсија и богоносца Саве“. Поред несумњивог књижевног дара који Доментијан има, на руку му иде и општи полет српске државе који добро познаје. Лако је тад бити распеван и говорити о надмоћи Саве, што 150 година касније не полази за руком Константину Филозофу који се дотиче исте теме, али у поднебљу општег опадања и незаустављивог пута у ропство није могуће говорити друкче него суморним тоном. Док покушава да узвелича Саву, плете венац похвала од којих неке имају антологијску вредност. Нису и не могу све међу њима да буду подједнако добре, а читаоцу остаје да зажали што није тако. Кад се посредством Доментијанових речи вине високо, зажели да тамо и остане. Тек ту се Доментијан осећа као писац-уметник, што му је и била намера, а не хроник. Летимичним погледом се примети да песник (овде је он то пре и више него прозни писац) Доментијан усваја другачији систем вредности на који истраживачи, међу којима предњаче историчари, у трагању за чињеницама и не обраћају пажњу. Од свих Савиних постигнућа писац као прави богослов на прво место ставља Савин успех да свој народ просвети привођењем и задржавањем у правој вери. По њему, од јереси нема веће опасности и погубнијег противника. Отуда свесно ту мисао понавља више пута разним поводима и начинима. Не размишља о могућој „сувишности“. Од Доментијановог времена прошло је осам векова, а његов израз „молитвом пробивши небеса…“ (поводом чуда у мисији код угарског краља) звучи као јуче изговорен и спада међу оно што се само једном може чути.

Биограф истиче Савину жеђ за градњом храмова широм православног света, тако да тим делом своје приче много подсећа на Данилов опис највећег задужбинара код Срба, краља Милутина – „ненаситог градитеља“. Сви стари српски писци радо користе контрастни мотив исток-запад, што им стварни географски распоред по свему „надмоћнијег“ истока (Јерусалим, Цариград, Света Гора…) олакшава да све оно што је вредно пренесу у своје „западно отачаство“.

„Многе цареве удиви, источне и западне и на северу и на југу код многих царева чуда сатвори… и злато и сребро, колико доби у земљи свога отачаства, све пренесе у земљу туђу, истоке западе прође, расељавајући своје богатство по заповести Оца небескога… истоке и западе прође на муњеносни начин, испуњујући Христово Еванђеље и Господу приведе савршен народ… васпита мужа ваљаног и богољубивог и богобојажљивог и светог, телом и духом, који је служио њему, монаха Арсенија, и њега уместо себе постави као другога управитеља и вођу своме отачаству… (из Свете Горе) отишавши на Исток, објави се као сапрестолник апостолски, удостојен преизобилне благодати… окрилаћен анђеоским крилима као на облак узлете од истока ка западу и научи доброј вери не само своје отачаство, већ оптече Истоке и западе као сунце и богомисаоним својим учењем са собом Господу приведе… безброј правоверних људи сатвори богоразумним својим учењем. И од преваре идолске избавивши их приведе Господу, Првом Израиљу и деци његовој усињење и слава и обећања, а онима који не остадоше у његовом завету догоди се жалост… Удостоји се благошћу дарованом му са висине… самим Господом назнаменован још у матерњој утроби… Молитвом пробивши небеса и од Господа испроси град… многобројне свете цркве сатвори по своме отечеству и по источним и западним земљама, селима и градовима, пустињама и горама… Сазда свете цркве у правцу истка и запада као што беше заповест божанствена од почетка и у последњем веку биће тако… А овај Преосвећени заповеди народу своме да призвавши његову свету молитву и изворима млеко ускисне и Богом израсли изданак од Горе Свете најпосле потече у Гору Синајску и светом месту поклнивши се и Господу послуживши… не чу гласа из пламена већ самога тога даваоца гласа, истинито тело и крв Његову… Многе законопреступнике (који су нападали на његово отачаство) осудивши светом молитвом и светим оружјем крсним победи их и убрзо учини празним савете њихове и славу њихову расточи… сваком добром вером напоји своје отачаство које је од почетка било жедно истинитога пића, Христа истинитога Бога нашега… не прими ништа на плочама каменим ни мастилом написано, већ новом апостолском благодаћу прими Светим Духом назнаменоване таблице поука духовних, којима испуни закон и своје отачаство просвети… Назва се нови Израиљ и све Господом обећане обете предаде деци свога отачаства…“

Сава је по Доментијану увек у предности у односу на Мојсија. Као хришћанин и припадник царства благодати налази се изнад људи Старог завета. У овом одељку мерила Доментијана се далеко разликују од обрасца који користи велика већина његових читалаца (конкретно и чуда). Повод за овакво поређење чини Савина посета Синају где пролазе кроз слично емотивно стање. Тако да се тешко одваја. Одлазак се има схватити као „силазак“ стварни и преносни. Главни циљ Саве јесте да од свог народа – кроз учвршћење у правој вери – створи нови Израиљ. Преко низа примера показује се да се у томе успело.