При бављењу народном поезијом истраживач ће више пута доспети у стање малодушности и сетиће се речи И. Руварца: „Нека испитује и истражује и изјашњује и пише о народним песмама… код год хоће, ја се с тим предметом већ више бавити не могу.“

Током стварања српског народног епа појављује се више повода за набрајање познатих црквених споменика насталих током старе српске државе. Неиспитиви су путеви песничке имагинације која се у свом трагању за мотивима зауставља на некој теми и прихватају се њене обраде. Тако је и у редовним приликама. Шта се може говорити о понашању у тами вековног ропства кад је све друкче и то само у једном правцу према тешком и немогућем.

Овом приликом реч је о „збору господе ришћанске код цркве Грачанице“.

Збор зборила господа ришћанска

Код бијеле цркве Грачанице:

„Боже мили чуда великога

Куд се ђеде цар Немање благо

Шта је утицало на певача да места збивања веже за овај храм који није ни „чудо“ из летописа (где спадају најпознатије владарске задужбине – Душанови Арханђели у Призрену, Дечани, Бањска, Пећ, Ресава); затим, Грачаница није ни владарска задужбине подигнута да буде последње почивалиште свог градитеља, нити се у попису значајних храмова помиње у самој песми. У њој не постоји неки изразит култ.

Поред тога што се определи за обраду неке теме, успешан певач осећа обавезу да створи и добар „увод“ за песму. Не ретко он је изворношћу свог облика подједнако важан као и престали део песме. Тако је и овде. Лако је говорити о начину окупљања сабора и расправама на њима у својој земљи. У мраку ропства та појава има призвук завере. Време сабора се унапред зна и очекује се. У ропству тога нема. Збор је окупљање по тренутној потреби и непредвидиво. Није познато ни ко би ту чинио „господу“ о којој песма говори. Ропство је довело „нивелацију“, нема господе ни мале ни велике. Освајачу би она више кварила рачуне него што би била терет свом народу. Оно чега нема у свету око себе певач може да створи и жели да види у својој песми.

Тако је било могуће да је песма имала срећу да „ухвати“ и најбољи тренутак за обраду. Управо док се господа пита куд се ђеде цар Немање благо, ту се десио и Немањићу Саво. Могло се то питање постављати много пута без присуства Саве остаје без одговора. Вук би рекао како се удесило и наместило.

Песма је позната у две верзије. Певач прве верзије је скроман и у границама реала. Ту Саво помиње три задужбине које иако можда (!) нису од Немање, везане су за време његових синова (Хиландар, Студеница, Милешева).

Творац песме се задовољио тиме што је кроз њу рекао и своје дело пушта у свет. Он више није његов господар. Ко зна кад и ко зна где јавиће се мање даровит који нема снаге за изворно стварање, али може да „обрађује“ и мења затечено. Даља судбина песме зависи од тога да ли ће у њеном преносу учествовати лош казивач или добар певач. Много то подсећа на рад трансформатора који може, зависно од услова да снизи или повећа напон струје. Трансформатор се некад у том смислу звао секундарни генератор). Друга верзија песме потиче од славног гуслара Филипа Вишњића. Он је незадовољан са тако малим бројем поменутих храмова и почеће да шири њихову листу. Путовођа му је народно предање које је у сваком старијем храму хтело да види задужбину краља Драгутина који је вековима раније владао тим областима. Значи, прича није потпуно „безвезна“.

Чудно да Вук у пуноћи своје стваралачке снаге није знао ништа о Грачаници. У Речнику из 1851. године за Грачаницу он ће рећи: „У песмама некака црква“ (и позваће се на ове стихове). Наводи три примера овог топонима и наша Грачаница је и ту задња. То је утолико више необично што је поменути Речник уједно пример његовог доброг познавања црквених споменика; тако ће за Румију – која је далеко од његовог родног краја – рећи како се ту окупља „народ српски и турскога и хришћанскога закона“.