У целој династији нема особе са већим и дубљим контрастима од краља Милутина: нерегулисани односи са братом и синовцем, шурацима, синовима… Насупрот томе стоји грозница градње у последњој декади живота (после 1310). Урађено је више него током било ког века пре или после. По ономе што је остварено може се равнати са радом Саве и Црнога Ђорђа као међницима својих епоха. Упоредо се ради на више места и све што је урађено је вредно и трајно. Од саграђеног углавном су местимично остали само храмови, а то је само део оног што је током обнове учињено. Ту су и остала здања поред храмова, нове повеље са новим поседима, нови инвентар по храмовима. Тада урађено представља символ српске земље настао у грчу напора једне генерације у трци са временом. Да је рад текао уобичајеним ритмом кроз свих 40 година владавине не би се постигло толико.
Зенит градње се одвија у знаку изгнанства и боравка сина Стефана у Цариграду 1314-1321. У време док се истовремено гради неколико цркава – у фази вртоглавог „убрзања“ рада – хапси синовца, а син је у прогонству. Живот напушта и земљу оставља без наследника и икаквог поштовања према себи. Без деловања одважног епископа Данила не би ни до гроба стигао.
При сваком помену богате ктиторске делатности српског краља Милутина (1282-1321) везује се мисао за Грачаницу као најлепши од њега саграђени и сачувани храм. То се односи и на лаика и на стручњака који о овој светињи, њеном настанку и особинама пишу са особитом љубављу. Потиче из низа али није од низа већ је изнад и по градњи и по сликовном украсу. Остаје се без одговора како се то дешава.