Деценијско понављање исте, оскудицом изворне грађе условљене, приче о српском средњем веку, довео је до „отупљења“ осећаја за реално и заједно с тим појаве неке врсте фатализма, уз убеђење да је тако и морало бити и никако друкче – ни боље ни горе. Потребан је немали напор да се из таквог предубеђења изађе, и појаве сагледају из неког другог угла.
Овом приликом ће бити поменуто неколико кључних остварења из првих 150 година постојања српске државе – од 1200 до 1350, односно од стицања светогорског манастира Хиландара до прогласа патријаршије и царства.
Пут бившег владара великог жупана Стефана Немање од момента повлачења са трона до смрти у свом манастиру Хиландару на Атосу данас изгледа само као једноставно савлађивање простора између ова два места. После напуштања власти, монах Симеон се повлачи у своју последњу задужбину, манастир Студеницу, где проводи око две и по године. За човека у осамдесетим годинама живота то није мали период. У том добу не могу се правити неки посебни планови, а крај може да дође врло лако.
Ипак, на позив најмлађег сина Растка, већ неколико година ватопедског монаха Саве, старац се одлучује да оде код њега. Срели су се у Ватопеду и тада су обојица спремни да ту остану до краја живота. Ову обитељ сматрају својим новим домом и свесрдно желе да припомогну на сваки начин. Што се тиче даљих догађања, она као да више зависе од деловања околине него од њих самих.
Нагли успон Ватопеда, до кога долази у новим условима, доводи до реаговања околине. Биограф Доментијан (1253) се не устручава да каже како је посреди осећање зависти. Одговарајући акти не кажу тако отворено, али иду у прилог тврдњи биографа.
Према првој фази преговора око запустелог манастира Хиландара, он је требало да уђе у састав Ватопеда. Отац Симеон и син Сава залажу се да тако буде и не помишљају да би могло и требало да буде друкче.
Био је то моменат кад околина почиње да делује. По биографу, то долази од неког старца који долази и својом причом им „отвара очи“. Постају свесни могућности које им стоје на располагању. Симеон је био пријатељ (сват) са византијским царем Алексијем III, док је владајући велики жупан у Србији, Немањин средњи син Стефан био зет тог цара.
Почиње да се размишља како би Хиландар могао да постане и самосталан манастир где би се настанили монаси дошли из српске земље. Томе у прилог долазила је и готовост за то претежне већине светогорских обитељи. Чињеница да је на Атосу већ постојала група „разнојезичних“ манастира ишла им је на руку. Стога преговори о стицању Хиландара теку врло лако.
Добијени манастир требало је припремити за обнову живота у њему. То је довољан мотив за брз рад. Овде се јавља и додатни разлог који чини да се хита – последња жеља старца Симеона била је да ту оконча свој земаљски живот. Залагањем неуморног Саве то му се и остварило.
Српски Хиландар настаје на споју чињеница да је владар земље Стефан Првовенчани био зет византијског цара, под чијом управом се тад налазила цела Света Гора, и околности да се Стефанов отац и брат већ налазе у самој Светој Гори. На то се надовезују Савина предузимљивост и упорност. Стицање свог манастира у овој монашкој заједници за Србе представља велики добитак, којим се користе већ више од осам векова. Кад се из садашње перспективе погледа на догађања око добијања Хиландара, за такво достигнуће нема ни погодности које би томе помогле нити личности које би то оствариле.
Око две деценије након стицања манастира Хиландара, сада само залагањем архимендрита Саве, Срби добијају и своју самосталну архиепископију. Небројено пута до сада и још дуго ће се чути прича како је Сава искористио тежак положај Грка након пада Цариграда у руке Латина 1204. године. „Супарништво Епира и Никеје у борби за ромејско наслеђе вешто је искористио светогорски васпитаник Сава и обезбедио аутокефалност Српске цркве.“ Далеко је то од ондашње стварности, кад је требало имати снаге и одважности и исповедити своју оданост православљу. Опасност је долазила од Латина, не из Охрида.
У време опште надмоћи латинства, кад је изгледало да је оно покоравањем Цариграда на дохвату свог основног циља, покоравања православља, требало је имати снаге и без колебања стати уз остатке православља окупљене у Никеји.
У време крајње опште несигурности, Сава је неуморни путник каквом се не може наћи раван. Лако је касније говорити да је власт Латина над Цариградом била привремена. Уз све слабости које је показала, она је трајала скоро пуних шест деценија, а гледана и доживљена 20-их година тог века, она је изледала трајна. Акт који Сава добија од патријарха и по коме он може да делује у његово име (где је потребно и где је могуће), може се схватити и као израз очајања у коме се православни свет тад налази. Кад се касније среће са источним патријарсима, прво је питање какве тешкоће је на путу имао. Није то само празна учтивост.
Добијање самосталности архиепископије сматра се великим успехом, што оно и јесте. Ако се погледа на низ даровитих личности код Срба, нико није ни приближан Сави. Нема назнаке да би неко од њих могао у неком каснијем моменту да оствари толики успех. Градња храмова коју је извео Стефан Немања са својом браћом прекинута је каснијом борбом за самосталност државе. „Архитектура Немањиног доба“ засведочена је низом споменика. Сви одреда су примери солидног рада. Доста их је пребродило све опасности и доспело до новог времена. Оне задужбине које су познате само по својим рушевинама, нестале су деловањем људске руке, а не што су пропале услед несолидног рада.
Требаће да прође преко сто година па да поменути талас градње буде поновљен у време краља Милутина. Тврдње старих летописа да је за четрдесет година своје владавине подигао четрдесет храмова није метафора или хипербола. У том броју мало је потпуно нових светилишта. Углавном су нови храмови подигнути на месту старих и оронулих. После краља Милутина нико није у прилици да влада четири деценије, нити да има услове мирног живота у толикој мери да би се могло урадити оно што је овај владар постигао. Без рада у Милутиново време, уместо многих његових задужбина били би стари храмови. Питање је који би од њих услед дотрајалости доживео новије време.
Доласком Милутина на чело државе била је „пуноћа времена“ да се у условима градитељске грознице изврши велика обнова: „Тек с моћним меценом какав је био Милутин, који није штедео средства за обнову цркава, могло се приступити преображају старих бескуполних василика у храмове који су били сасвим у духу и традицији средњевековне Србије… Грачаница је завршно и највеће дело Милутинове епохе. Све што се у српској уметности дешавало после 1321. године представљало је нови почетак.“
Најприроднији и најбезболнији пут за стицање патријаршије и царства представља поднебље брачног сродства два владарска дома. У православном свету таквих примера нема много. Срби су поменуте услове имали 1200. и 1300. године. Ни у једној од ових прилика на патријаршију и царство се није ни мислило.
У своје време осамдесетогодишњи Немања исцрпљен сталним напором и борбом, и притиснут старошћу о томе није могао ни мислити. Некадашњи роб који служи за ругање престоничке светине остатак живота проводи под сталним утиском тих доживљаја. Кад је видео своју земљу потпуно слободну, сматрао је да је достигао крајњи циљ живота. Сродству са царском кућом, које је исто тако велики успех, као да није придавао значај и није се старао да тим путем стекне још неку предност. Видели смо да се до Хиландара дошло на подстицај околине.
Нова прилика највећег сродства са царском кућом остварена је преко брака краља Милутина и Симониде. Одсуство идеје о стицању царског достојанства представља један од контраста историјске личности, тим пре што у постојећим условима самосталне државе и архиепископије проглас царства не доноси ништа посебно ново. Промена је само у области номиналног. Настанак архиепископије и краљевства се може поредити са рађањем – патријаршија и царство су само смена узраста.
Низу својих војничких успеха краљ Душан је желео да придода један проглас патријаршије и царства. Није имао оне предности које има његов дед краљ Милутин као царски зет. Затим, у ратном стању са Византијом није могао очекивати подршку са те стране. Одлучио се да то изведе самостално, што не би био ни први ни једини случај. Тим својим чином није угрозио ни оштетио никога. И да је остао као краљ до краја живота, то не би никоме ван Србије ни користило ни штетило.
Нису тако размишљали сви његови сународници. Познато је да се Срби „плаше“ успеха и слабо се у њему сналазе. Прерана и изненадна његова смрт, распад државе и наилазак турске опасности дали су за право злослутницима код самих Срба. Најтеже осуде Душана долаза из саме Србије. Под утицајем каснијих невоља које сналазе земљу, догађај из 1346. године кад је на Ускрс Душан крунисан за цара, остао је различито доживљен, лишен сјаја који би у другим условима очекивано имао.
Сви поменути случајеви су јасни примери где се у одлучујућем моменту нашла права личност која ће искористити прилику тада указану. След догађаја је такав да касније на видику нема особе која би одређени конкретан подухват могла да изведе.