Спада у оне људе који су до великог успеха и популарности дошли у ранијим годинама, док позније деценије проводе без виднијих резултата. То би га ионако снашло. Међутим, он брзо пролази кроз зенит своје моћи из конкретног разлога… Племените биљке као и племенити делови органа у живом организму су драгоцени и незаменљиви, али и преосетљиви и на најмању непогодност. Тад трпе ненадокнадиве губитке и цео организам због тог недостатка осећа лоше последице. По ономе што се може закључити, удар који је донео поремећај избацио га је из оквира у коме се до тада налазио и био у прилици да одржава здраву везу са условима околине и целе заједнице… Веза је прекинута и он постаје „фантаст“ занет великим плановима које појединац, а за протеклих сто година, ни тимови не могу да реше. Почиње урушавање, скоро неприметно, па убрзано.

Уз урођене дарове – интелигенција, меморија, опажање – долази и склоност ка истрајном раду, упоредо са упорношћу и жељом да започети посао доведе до краја. У његовом раду, за успех је, поред поменуте две особине (таленат и вредноћа), највећу улогу одиграла последња – упорност. Толико пута је био у прилици да га захвати малодушност па и очај, што би се десило са великом већином људи. Срећом, он је био изнад тога и зато је скоро сваки подухват био крунисан успехом. О токовима његовог рада и списка конкретних питања сувише мало се зна да би се смело и могло нешто закључивати. Оно мало што се зна толико је уопштено, да је несигурно и недовољно и за најосновнију представу. Сувише пута је речено и поновљено исто, да је изгубило скоро сваку вредност. То је само доказ више за потребу новог, озбиљнијег коренитог приступа овом феномену.

О широком и натпросечном спектру могућности сведочи и „кохабитација“ двеју способности, које код школованих људи ретко иду заједно. По основној подели, постоје особе јаке меморије. То су „капацитети“ способни да понесу велику масу знања. Тако велико знање је „стерилно“. Служи им толико да могу да ухвате „место“ и мање или више удобно да преживе.

Особе са идејама не поседују велика знања, нити могу да их понесу. Али, они играју активан и активистички однос према знању које имају. Знају да га разврстају по свом резону на функционалан начин и да уоче сродне елементе из различитих извора и њиховим повезивањем стварају нова знања, или бар виђења, тако убедљива да остављају утисак знања. Језици им не иду лако, а то им није ни потребно. Што им недостаје, сами стварају. И тамо где је на располагању мала маса факата, могу да издвоје битне особине и по могућности повежу са осталима и дају нешто ново, односно означе известан напредак.

Није рекао много о себи и оно што је речено пре је илустрација него што би водило до сржи појаве. У принципу, питање је да ли би и могао рећи више. По томе није изузетак. Оно што околину највише занима јесте начин изналажења решења, појава, плодних идеја, избор правог пута у маси осталих… То није јасно ни онима који се баве нижим степенима стварања (као стихотворци), чији одговор се обично своди на „онако… дође“.

Први биограф деценије је провео у разговору и посматрању начина живота и рада. Дело је објавио годину дана након краја. Тамо се није нашло ни приближно од онога што би се, с обзиром на повољности у којима је дело настајало – оправдано се очекивало. Уместо тога, десило се да су поједини аутори рођени касније дали боља дела. Улагали су труд, користили срећну погодност што постоји обиље грађе, радили упорно, нису жалили време. Основни проблем остајао је подједнако далеко, иако су њихове публикације доносиле низ дотле непознатих детаља.

Овде тога нема. Познате и признате урођене способности налазе се у спрези са истрајним радом – далеко од основног мотива да се „прође“ положи испит, задовољи комисија… Током рада наилази на питања која жели суштински да сагледа. Тако стечена суштинска знања била су одскочна даска и ослонац за већ постојећу интуицију, што води изналажењу новог дотле непознатог пута, метода, спреге факата, уочавање пропорције улога појединих саставних елемената… Тиме се пробија звучни зид дотадашњих знања и датости… Тако се винуо изнад околине, поуздано заронио у свет непознатог и потпуни успеси су брзо уследили и сустизали један другог. То нису знања ради знања, настала у кабинету и за кабинет, већ за практичну примену и добробит човечанства. Основни мотив његовог толико пожртвованог рада који никада није крио, већ га је често истицао. Наивно је веровао у потпуну срећу човека.

Прича се да „преговара“ са природом. Пре би то била борба са природом, јер она нерадо одаје своје тајне. Иде се путем „копирања“ природних појава, преко „подвала“ коришћењем ничијег простора и постављањем замки. Основ је увидети шта недостаје и шта би се могло поправити, учинити бољим.

Код поменуте потребе поређења са сличнима, видети постоји ли нешто слично као писмо професора оцу које га је уплашило. Мала је вероватноћа да постоји бар у тој школи. Иначе они не би реаговали тако драматично. Већ следеће године су показали колико је њихов поступак био оправдан. Постоје различити начини објашњења зашто је настала криза у понашању и односу према раду непосредно пред очеву смрт, која ју је вероватно и убрзала. Излази из те ситуације одлучан да настави и јавља се још тежи удар где се налази на оштрици вододелнице успешног здравља и страшне болести – плодоносних визија и ужасних халуцинација. Јака телесна конституција је однела победу. На то се надовезивала помоћ успешне и утицајне родбине, која му даје могућност да се професионално успешно определи. Од тад креће потпуно самостално у живот и сам себи отвара путеве даљег успона. Обавио је посао бар за две генерације. Почео је у време кад се о преносу на веће даљине говорило само као жељи, само што је та препрека савладана – некоме би то било довољно за цео живот – почиње рад и са мало добре воље могао је привести крају замисао да планету ослободи „окова“ (по сопственом изразу) милијарди стубова, и тона проводника.

Улази у борбу на два нивоа – свакодневну, свима својствену за основни опстанак, и професионалну, са проблемима која даје односио у његовом случају нуди струка да их реши ради сопственог успеха. Околина је убрзо увидела да је реч о човеку несвакидашњих способности, што му отвара пут до себи равних. Ту почињу обрти, неизвесности, губици у свакодневном. У професионалном тога као да нема. Ту интуиција – која му слабо помаже у свакодневном – води га скоро непогрешиво.

Више пута у прилици да од околине оцењено као „немогуће“ претвори у могуће и уз то са снажним корисним ефектом.

Старији посленици на том плану, као што се очекује, у свом односу су подељени – некима смета, други га без колебања помажу. Недостатак је у томе што је у борби више усамљен, док остали имају помоћ компањона. Напредак у раду утиче да све више противника решење тражи у чвршћем повезивању из интереса или празне злурадости. Остаје питање колико та борба „помаже“ кроз ометање рада у лабораторији и одваја од основне опредељености рада на општој добробити, или га подстиче кроз јачање одлучности и буђења добро познатог српског ината. Могуће је обоје, бар у појединим фазама рада.

Помињу се хиљаде писама, нацрта, патената, судска преписка… Читав живот не би био довољан да се то савлада под условом да се не бави никаквим другим послом, а овде се то само узгред помиње, док се пажња усмерава на рад у лабораторији и његове резултате. За исходе небројених судских процеса, касније мало ко се занима. Аутори истичу вредност сачуваних папира али не дају одговор зашто за протеклих више од пола века на њиховом сређивању је тако мало урађено. То је скоро ништавно у поређењу са оним што предстоји. Да ли је и то део неке завере која прати овог човека и током живота, па и после. Име му се потискује где год може, а значајни моменти вешто замагљују и искривљују да би се свели на мит. Стално је тако са Србима – увек кад је реч о нечем повољном за њих срећу се сумњичења, траже додатни докази нарочито тамо где они у принципу нису могући или су уништени. Тражи се од побијених жртава да сведоче о свом страдању, губитку живота и свега осталог. У осталим приликама, на додатне доказе се не помишља. Редовно се говори о раду у чијем календару нема празника. Долазе изласци на гламурозне вечере којима такође претходи, а потом у наставку и следи рад. О сталности борбе за примењивост проналазака мало се говори и она није ни тако привлачна, јер је део свакодневног.

Слика о сталном раду је уопштена са мало конкретног. Имао је помоћнике, од којих ниједан не говори о токовима своје сарадње. Скоро сва лица или врло мало од њих која су сарађивала о томе ћуте, а много би значило изношење и малих детаља које би и потпуно неук могао да уочи и саопшти. Оно што од искони постоји као свима доступно, а остало је скоро непримећено, пробудио је, ставио у службу човека и изменио ток историје.

Тако је великим делом слика оскудна и једнострана, а потомство заувек лишено онога што се својевремено лако могло увидети и саопштити. Новине често пишу, али то су похвале, изненађења, усхићења. Стварност је ван тих текстова – она је нестала док су данас на располагању „празни“ текстови, где је садржано одушевљење његових аутора. Од њих је мало користи за проучаваоце из нове епохе.

У пословима такве врсте долази се и до нежељених па и опасних проналазака – трус. У рукама лабилних или отворено деструктивних они су велика могућа опасност. Било их је и овде, али у рукама према свету потпуно добронамерног човека она су остала под пуном контролом и потиснута у непостојање. О томе се зна само толико колико је сам хтео да каже. Велика дела подразумевају и велике пропусте. Дуго трагао уз неизбежна „лутања“, због нивоа посла овде је то мање уочљиво.

Касније време са којим почиње опадање оцењује се као дивергентна (расипна) метода рада која не може довести до резултата. Дошла је на место дотадашњег конвергентног (сабирног) што је водило и обезбеђивало успех. Могуће објашњење налази се у потресу преко којег се у литератури сувише лако прелази само са пар реченица.