– растанак са епохом –

Феномен Српске Трилогије од Стевана Јаковљевића у првом реду састоји се у њеној великој читаности и то углавном од самих учесника Великог рата како се тад говорило и веровало да светски рат може бити само један. У ширењу угледа улогу је одиграла усмена реч. Десило се то у приликама кад је свако од бивших ратника у себи носио своју Трилогију и уједно део себе налазио у књизи Стевана Јаковљевића. Стога тежиште проблема треба тражити у потреби човека да себе види „у огледалу“односно да сазна како изгледа у очима околине. Потом кад неко није у могућности да створи сопствени став о извесној појави жели да сазна став околине и да према томе „навије сат“свог резоновања. Неки су себе препознали у толикој мери да су били незадовољни.

Могуће је да популарности књиге доприноси и чињеница да се поједини њени делови појављују у временском размаку од по годину дана. Тиме се постиже фиксирање пажње и појачава интересовање (срећу га и питају кад ће „следећа“). Уједно на тај начин дело је месецима „на тапету“ услед ишчекивања следеће свеске. Познато је како се тамо где се књига појављује у „свескама“ влада „неспокој“ иишчекивање даљег тока приче. Тај неспокој не ретко има облик „грознице“ подстакнуте магијом завршетка (жељом да се сазна исход приче). Оно што је предност за сваког читаоца јесте највећа тешкоћа за писца историје – зна исход и размишља под тим утиском. Тако се врши и усмена пропаганда. Значи књига се појавила у „наставцима“ као фељтон своје врсте.
Сад након пуних сто година од пробоја Солунског фронта када колективни јунак (топовска батерија) напушта и историјску и литерарну сцену и роман Српска Трилогија као да живи своје последње дане. О њој се мало говори. У зборнику о историјском роману скоро да није поменута. Да ли је то неизбежни данак којим плаћа своју некадашњу популарност?
Учешће у рату није гарант да ће неко бити добар извор за истраживање. Ту је потребно интересовање за догађаје око себе, опажање, памћење… На свој начин рат је и за учеснике „монотон“. Састоји се од кретања (напредовања или повлачења). То је за велику већину бораца како су у својој земљи „страни терен“. Треба се стално распитивати у ком месту се тренутно налазе. Некога то не занима или му је заморно. С друге стране постоје казивачи чија прича се одмах може записати и објавити. Скептик ни тада није задовољан, и то с разлогом. Да ли је таква „глагољивост“ одраз реала или ту има „додавања“ из маште, стапања искустава више особа, улепшавања ради већег ефекта приче. Уосталом тако раде и „професионални“ писци. Они лове изузетне појаве из стварности па ни тиме нису задовољни. Приступају даљој доради и опис изоштравају да екстрема. То им нико не замера а кад успело обаве свој посао добију признање.
Потом долазе накнадна тумачења и наводне исправке. У комбинацији је на путу од приче учесника до читаоца и истраживача посредују публицисти који и сами да би некако измирили разлике у сведочењима врше додатна „померања“. Стварно заинтересован читалац намеран да сазна потпуну истину мало кад ће имати разлог за задовољство. Он запада у „зјап“ између саопштавања реала и од писца унетог као производ његове маште које он вешто уноси у своје дело тако да се не примећује присуства двојне „стварности“.
Писцима романа својствен је један парадокс у раду. Они наступају као творци потпуне, стопостотне садржине почев од свих јунака и њихових поступака. Према томе они су „свезнајући“. Стога необично (па и неозбиљно) звучи кад се каже како је „неко пустио кучку у павиљон“. Није у реду ако „свезнајући“ и „свемоћни“ писац,оставља читаоца у недоумици ко би то могао бити и како је то изведено. Као што потомци о току рата као целине више знају од учесника који су везани само за једно бојиште, тако и читалац треба да има прилику више да сазна о догађају од самих очевидаца.
Ствар се још више усложњава до неразрешивог кад у игру ступају репортери као „тумачи“ и посредници између живог писца и још увек живих његових јунака додавањима и померањима у односу на раније речено. Свак ту има потребу да остави и печат својега. У таквим приликама најспокојнији остаје онај читалац који прими целину текста зетечену у корицама Трилогије без даљег трагања и распитивања. Ако неки читалац може тако да се постави и сроди са пуноћом доживљаја једног уметничког дела. Вук Караџић се никако не би могао наћи међу њима свестан да је уметност „удешено“ и „намештено“. Уметност увек избегава обраду обичног свакодневног она трага за мотивима изузетног – па ни тад није задовољна. Од већ постојећег изузетног посредства фикцији тежи апеолутизација стварањем“екстрема“. Очито да и наш писац удеша. Слабо шта у животу иде без тешкоћа. У поглављу о уништењу 29. бугарског пука по потпуно успешно обављеном ратничком послу стиже и негде украдено печено јагње. У причи о капетану Радославу интервентну јединицу која треба да заведе ред предводи пријатељ изгредника капетан Лека што је разлог да се „славље“ настави у пуном замаху и то без последица.
Могућностза стварање нових поглавља су неисцрпне. Познато је да је у Солуну од заосталог материјала српске железнице који се ту нашао након пресецања веза са Солуном од стране Бугара формирало неколико композиција са натписом Српска Државна Железница. За избегле српске војнике то је део њихове отаџбине. Учињена је извесна неправда према овоме. За њу се у трилогији нашла само једна реченица и то у тужном и недоличном контексту. Посилни Исаило пожелео је да и он види Солунски град о коме се у рововима стално прича. Без новца није могао себи да прибави никакво задовољство. Седео је тужно и једина радост је дошла: Видео сам… Видео, на станици наше машине и вагоне где пише: „Српска Државна Железница“ и из очију ми потекоше сузе.<< Писац припада артиљеријском роду војске који у овом рату доживљава период врхунског значаја. Вековима се постепено развијало. Свој значај је показао при опсади Цариград (1453). Већ тад хроничар бележи „топови су решили све“. Током рата 1914/18 појављују се нова оружја митраљез, авион, тенк… У следећем рату они ће засенити надмоћ топа кога је Трилогија прославила. И поред живог аутора низ момената из историје настанка дела остаје непознат или недоречен. Једна „прегршт“ вести се стално кроз разговоре са њим претаче. Они који су писца лично познавали тврде да онај ко је био у прилици да слуша његова казивања у Трилогији неће наћи ништа посебно. На то се надовезује и оцена садржаја његове аутобиографије састављене пред крај живота. Они који су били у прилици да је читају говоре слично скоро све тамо написано већ је у неком облику од раније познато. Једном оформљена садржина сведочења понавља се без измене. Иначе писац као да не влада језиком. Оглашавање мобилизације не може се назвати брујањем. Брујање звона је ознака за свечани дочек победника. Додуше повратак победничке војске са Солунског фронта не може бити дочекан брујањем звона пошто је окупатор сва звона отео и однео. Далеко боље се о звуку звона изразио на другом месту. >> Слушали смо дрхтави јек звона, који је стизао из равнице, сетили смо се да је данас недеља. ¬<< Другом приликом при спису српског успеха ће рећи како су противника „сатерали на врх брда“. То је потпуно супротно духу језика „сатеривање“ значи кретање низбрдо овде је реч о „истеривању“. Другом приликом ће рећи: „низ једну пољану са благим нагибом војници су гурали топове и каре рукама. Ту може бити речи само о спуштању, пажљивом померању не о гурању. Сам писац као да жели да остане тако недоречен. Занимљиво је како ни знатижељни саговорници ни професионални репортери немају начина да од њега извуку више појединости и дубљу причу. Понет толиким мало очекиваним успехом свог дела ни сам не може да разуме како је до тога дошло. То су кратки разговори без посебног новог. Магија успеха овог дела још увек није решена, чак се ту не примећује ни неки напредак.
Добар избор привлачних наслова појединих поглавља књиге која су обимом прилагођена могућностима издржљивости пажње и обичног читаоца. Свуда присутна „свежина“ текста која делује као да се увек чита први пут и опет остаје доста недовољно запаженог током прошлог читања. Страшно у лепоти и лепота у страшном преплићу се кроз причу о првом сукобу светских размера. Тек тад је свет постао „мали“. Кад је уздрман само једним ратом Сви ранији ратови без којих људска историја није никад била нису то успели.
По сили гравитације пажња читаоца се фиксира на великим темама из овог рата – Цер, Колубара, Голгота, Кајмакчалан, Солунски фронт,… На тим тачкама се задржала и прича наше Трилогије. И она својом причом прати главну „магистралу“ ратних збивања целим током четворогодишњег сукоба. Особеност и лепота уводног поглавља при томе остају занемарени. Ту се осећа пуни смисао Принципових хитаца у Сарајеву. Мобилизација писца затиче у планинама далеко од хаоса „цивилизације“ као члана ботаничке истраживачке монаде. И ако је преко новина до њега дошло нешто од онога што се око тадашње Србије дешава – ни у европским престоницама се о предстојећем није знало много – то се примило окрајком пажње усмерене на главни предмет посла. Ни сам није свестан да ли је несаница која га у ноћи објаве мобилизације задесила била само успутна појава или лични телепатски одјек немира у којем се земља објавом рата од стране Беча нашла. Реч је о човеку развијеног интелекта и таква појава не би требала да изненади. Тежине прилика око Срба као да нису свесни ни искусни па ни они познати као врло опрезни „ Баја“ (Никола Пашић) који се сав унео у предизборну кампању. Вербална упозорења нису помогла и он је тада скоро принудно доведен у Београд. Шта би се могло очекивати од у пустињи и планини оглувелих и „отупелих“ пастира: „ А ко му га зна! – слегну раменима. << На то се своди цело њихово интересовање и познавање света ван планине. Колико пута се чује како су Срби тобож ратоборни и ратнички народ. Тај мит се одржава и подгрева и споља од оних који су економски моћни али су трпели поразе при покушају освајања Србије. Дужност српског интелекта јесте да отклони неспоразуме и унесе јасност око тих тврдњи. Ратнички је народ онај који иде на освајања и на туђем и удаљеном простору бори се да отме и освоји са таквом упорношћу као да се брани. Одбрана није ратовање у правом смислу. Рат је судар две империје око колонија. Покушај неке земље и народ да се одбрани од освајача представља сукоб друге врсте. Током Албанске Голготе српски војник гладује и смрзава се јер је протеран из отаџбине нема другог избора. Трпљењу је изложен и шваба иако сити добро снабдевени. Требало би да се запита, а изгледа да се не пита зашто се ломата по сиротом Балкану и кад га код куће нико не угрожава… Зашто иде на уништење других кад има довољно места за све. Рат у најбољем случају није двобој два равноправна противника као што је то спорт. То је напад јачег који иде на уништење слабијег. Не може се на исти начин ценити понашање увек милитаристичког симбола сваког зла кроз 20.век са страдањима нападнутих и покушајима одбране. Насупрот досадашњим „идеалистичким“ схватањем и ту постепено преовладава империјална логика – слабија нема права на одбрану. Још се нису стекли услови да се то отворено и званично под видом науке каже. Још се ради на гашењу „рефлекса“ урођене потребе за одбраном. Већ појава књиге таквог обима у оно време је цењена као велики успех кад се роман ретко јавља. То је независно од каснијих поновљених издања. Милош Црњански је говорио како у обликовању дела и издавач игра велику улогу, његово расположење и могућности. Као пример изузетног успеха у области књижевности и издаваштво истиче случај ове књиге. У причи о настанку Српске Трилогије њен редактор то и не крије – писцу се чешће стави до знања – или „кооперативност“(послушност) или одустајање од штампања. Аутор као да се плаши како неће имати довољно текста те датуме пише словима. Најуочљиви је онај који се односи на датум почетка Српског противудара на прекретници колубарске битке: „било је то двадесетога новембра“. Заустависмо се најзад у зору седамнаестог новембра 1914, на једном брду изнад села Даросава. Поставља се питање смисла војничких писама са ратишта уопште, овде посебно. Пад бораца је могућ одмах по завршетку састављања или пре слања из јединице – следи задржавање на цензури, транспорт у ратним приликама преко Црвеног Крста, неограничено задржавање на цензури у Београду. Лажна радост у породици због тога што је тобож са њиховим сродником све у реду. Током рада из околине стижу „добронамене“ опасне да наука и књижевност не могу ићи заједно и да се мора определити. Стварност је такве препоруке демантовала а десило се супротно да за опажање детаља тако драгоцен у начелу показао се као врло користан у писању. >>Веровао је да је такозвано стваралачко мишљење исто или бар еквивалентно код научника и код уметника. Разлике су веће у крајњем резултату то јест у различитим језицима којима се једни и други изражавају.<<
Живот тече по свакодневном аутоматизму после ужасног окршаја који преполови јединицу. Радост што се преживело – враћа се устаљеним потребама иако већ за неки сат може да уследи нови окршај можда и тежи и судбоноснији. Времена за размишљање и „жаљење“ нема. Нема ни двојбе вреди ли живети и преживети у таквим условима. Код бранилаца нема колебања око смисла ратовања и жртвовања пошто је угрожен опстанак. Таквих дилема је мало и код нападача а баш ту има разлога да се оно појави у далеко већој мери. Постоје људи који као да су се „ инсталисали“ у рату. Изразит пример је капетан Радосав који је са својих стотину килограма увек исти-предусетљив, незлобив. Поводом изгреда групе познаника због који би било тешких последица за све „учеснике“ сву одговорност преузео на себе. „На саслушању код иследника је изјавио да их је он позвао да су они били његови гости… Шта да им радим! Они су ипак добри људи и моји другови.
Прво поглавље о 1914. у основној верзији текста износило је више од једне половине. У коначној верзији овај део обухвата мање од четвртине текста што би значило да је кроз дораде по упутима уредника Живка Милићевића првобитни обим дела скоро удвојен. Првобитни део је урађен док је писц „свеж“ касније понестаје стрпљења и снаге. Хита се крају – прича губи снагу и убедљивост. Редактор то осећа.
Тако се десило да је прва верзија изгубљена што је штета донекле и за читаоца а за истраживача поготову. Није проучавалац често у прилици да преко верзија пишчевог рукописа прати разрастање дела од почетка замисли до коначног облика – планови,покушаји колебања,враћањена ранија решења… уједно то је хроника његових лутања и мучног пробијања до неког места неухватљивог циља. Давно је поменута бела ледина и ледена белина папира као мучилиште за писца – пробијање кроз пашуму (не)могућности да се нађе прави пут.
Тежи да иде средњим путем – без екстрема и патетике. Понижавајућег је мало али нема ни „хероја“ ни „звездаша“. Јунак приче је просечан борац који врши дужност у границама обавезног и могућег. Исто тако ту нема ни високих официрских чинова којима више погодије боравак у заветрини. Додуше код нижих старешина они нису ни пожељни. Помоћи им неће и не могу али могу да напакосте. Такав став се среће и код мемоариста кад се примети или сазна за долазак започне се намерно чарка са Б и посета се „одлаже“. Радије се прича о општем него анализа тренутно не може да се уради много. Прича нигде не искаче из уобичајене слике –или би се могло рећи да је овај роман главни творац најчешће виђене слике и представе о рату.
Јунаци Трилогије и поред свих настојања писца да их „растерети“ уједно живе у „страховима“ разних врста – чудно је да војнику који већ годинама ратује, тутњава борбе праћена сталним и небројеним директним сусретима са смрћу за војника је подношљивија од треска громова.
Мало и заобилазно се говори о одјеку познатог Солунског процеса (1917) код бораца по рововима. Било је много нечасног везаног за те послове. Страхови су општи и велики и заклон који даје највише наде било је у ћутању. Слика атмосфере ћутања, могућност злоупотребе као и страха од злоупотребе провучена је кроз неколико „скрајнутих“ реченица. „ А шта кажеш… Невини људи страдали… Ја ништа нисам казао… Није човек ништа казао… Казао је,казао… Не! Није он казао већ ја! << Слика је шкрта, неодређена али довољна да назначи тежину времена кад се уз известан компромис са савешћу могло много „урадити“. >>Понудили га да буде апсанџија у Солуну а он одбије. Кад су га питали за разлог он изјави једном свом другу: „савест ми не допушта да чувам поштене људе. Он га достави и они њега у пешадију на најистакнутије место. Јежу на леђа. Хапшење га мимоишло што у затвору није било места „ Црни хумор“ му и „завиди“ – уместо хапшења послат је на „боловање“- директно на положај Јеж, чије име сасвим довољно говори.
Мит континуитета војничке јединице својствен свим јединицама чији су саставни делови безимени појединци овде долазе до најболнијег израза. Дотиче се на више места, у батерији су преживела само два човека који су од почетка у њој. Другом приликом ће се чути од старих војника у батерији је остало свега њих шесторица. Био је то конкретан и моћан повод за размишљање и очај. Ми се лагано топимо, а допуне ни с које стране. Све што је прешло албанске планине и могло да носи пушку, сатерано је у први борбени ред. У редовима је мало људи који су у рату од 1912. године, редак је такав у хиљаду један од тих старијих војника, ако је жив. Има читавих пукова који су се из основа обнављали људима по три четири пута. (Ускрс)
Радња дела се завршава рекло би се у правоммоменту, несумњиве пуноће са почетком пешачког наступа у првим јутарњим сатима у недељу петнаестог септембра 1918. године. Опис даљих операција српске војске био би донекле и „сувишан“. У своје време при опису српског противудара у Колубарској битки (1914) у микроразмерама десило се нешто слично. Успешан почетак пробоја чији брзи развој је мало ко очекивао представља зенит целог ратовања. На њега се чекало пуне три године. Са величином тог момента и доживљаја ништа се не може поредити. Даљи пут српске војске иако праћен пуним успехом значи опадање. Писац не жели тиме да се бави. Пробојем прве линије, бар на овом делу фронта где је он учесник завршена је једна епопеја. Сматрао је да је тиме испуњена и његова обавеза. Завршна сцена романа постаје „ парадигма“ представе о пробоју фронта скоро за целу нацију. Ни писац нема много разлога за радост, отац умро у току рата, мајку затиче на самрти… Људи падају и даље а те жртве су често сувишне и тиме трагичније – после толико страдања чекања и надомак жељеног циља. Следе сусрети са разореним завичајем, угашеним породицама, много је оних којима се морају саопштити нежељене вести. Радост победе је вишеструко помућена моментима такве природе а они су небројени.