Из своје земље избегли Стрез тражи и добија уточиште код српског владара великог жупана Стефана. Кад се осамосталио и ојачао све је „заборавио“ и био је спреман да ратује са својим дојучерашњим добротвором. Осећајући колика опасност му прети са те стране, Стефан безуспешно покушава да се споразуме са Стрезом. Кад не успева, шаље Саву да и он покуша убеђивањем да га одврати од намере. Ни са те стране није се могло деловати на надменог силника…
Особеност овог тешког момента за Србе чини то што су по природи три непомирљива елемента и дојучерашњи жестоки међусобни противници – Грци, Бугари, Латини – нашли заједнички језик и интерес да ударе на Србе. Стрез се нашао у таквом савезу против Срба и управо његова нагла смрт донела је распад коалиције. Да није тако, не би сви тадашњи српски писци посветили томе толико пажње. Сава о томе не говори. Своју повест је довео до преноса моштију у земљу. Не би било умесно да као скромни монах говори о својој толико значајној улози.
Пренос моштију преподобног Симеона Немање из Свете Горе извршен је у бурном времену. „Актер“ тог чина, сам Сава, каже да је прошао гору и воду. На свој начин, у скоро истим невољама налази се и данашњи истраживач док се сналази у разликама између четири писца и пет списа, кад покушава да процени која је од понуђених слика ближа реалу.
Већ одавно је примећено да у погледу времена и места прогласа Симеона Немање за светитеља постоји разлика између два старија биографа, браће монаха Саве и владара Стефана, и два млађа писца, Доментијана и Теодосија. По старијима то би се десило тек по преносу моштију из светогорског манастира Хиландара у земљу. Догађај се веже за прву прославу годишњице након што је Сава у пратњи светогорских монаха са очевим моштима стигао у земљу.
Цело 24. поглавље Доментијановог житија Светога Саве посвећено је поређењу „боговидца Мојсија и богоносца Саве“. Поред несумњивог књижевног дара који Доментијан има, на руку му иде и општи полет српске државе који добро познаје. Лако је тад бити распеван и говорити о надмоћи Саве, што 150 година касније не полази за руком Константину Филозофу који се дотиче исте теме, али у поднебљу општег опадања и незаустављивог пута у ропство није могуће говорити друкче него суморним тоном. Док покушава да узвелича Саву, плете венац похвала од којих неке имају антологијску вредност. Нису и не могу све међу њима да буду подједнако добре, а читаоцу остаје да зажали што није тако. Кад се посредством Доментијанових речи вине високо, зажели да тамо и остане. Тек ту се Доментијан осећа као писац-уметник, што му је и била намера, а не хроник. Летимичним погледом се примети да песник (овде је он то пре и више него прозни писац) Доментијан усваја другачији систем вредности на који истраживачи, међу којима предњаче историчари, у трагању за чињеницама и не обраћају пажњу. Од свих Савиних постигнућа писац као прави богослов на прво место ставља Савин успех да свој народ просвети привођењем и задржавањем у правој вери. По њему, од јереси нема веће опасности и погубнијег противника. Отуда свесно ту мисао понавља више пута разним поводима и начинима. Не размишља о могућој „сувишности“. Од Доментијановог времена прошло је осам векова, а његов израз „молитвом пробивши небеса…“ (поводом чуда у мисији код угарског краља) звучи као јуче изговорен и спада међу оно што се само једном може чути.