Умесно је питање које се може поставити поводом личности старог српског писца Теодосија. Судећи по броју рукописа, нико од његове сабраће по перу не би се могао сматрати срећнијим. Бити читан и ширити се било преписом или штампом својих дела, то је сан сваког писца. Кад се узму у обзир многе перипетије око Теодосијевог списа, почев од идеје о настанку па све до почетка 20. века, онда се поставља питање ко је он, и самим тим мисао о некој његовој срећи отпада.
Судећи по почетном делу списа, наруџба је дошла од (неког) сабора… Ту је обећање писца да ће користити писане изворе, што судећи по садржају дела није чинио. „Ово нисам примио само слушањем, него од његових часних ученика, његових сапосника и у туђиновању сапутника и на путовању сатрудника што као пребогату ризницу или наследство отачаско, стаду његову за собом писмено оставише.“ Од поменуте писане грађе изгледа да је користио само свог претходника Доментијана. Његов рад се своди на праћење старијег, а они ретки примери самосталног рада пре су одступање од реала него што би био неки стварни допринос. Из таквог начина рада не може се закључити шта би био бар почетни циљ и задатак – да „уравнотежи“ ексцентричну Доментијанову причу или створи ново дело, независно од старијег?
Деценијско понављање исте, оскудицом изворне грађе условљене, приче о српском средњем веку, довео је до „отупљења“ осећаја за реално и заједно с тим појаве неке врсте фатализма, уз убеђење да је тако и морало бити и никако друкче – ни боље ни горе. Потребан је немали напор да се из таквог предубеђења изађе, и појаве сагледају из неког другог угла.
„Ако се три прва канонска Еванђеља упореде једно с другим, примећује се њихово међусобно слагање, али и значајне разлике. С обзиром на то чињенично стање, наука се бави питањем узрока ових слагања и разлика и то се назива синоптичким питањем… Писци синоптичких Еванђеља нису имали намеру да напишу историјско дело о Исусу Христу, већ пре да писмено изложе и утврде прахришћанску катихезу, што не умањује значај синоптичкиг Еванђеља као поузданих сведочанстава о Месијином животу и раду… Сигурно је да је наше Еванђеље по Матеју преписивано са грчких текстова. То није обичан превод Матејева арамејска оригинала, већ резултат обрађивања оригинала, могло је бити и више обрађивача, али се текст у суштини слаже са аутографом… Скоро опште се усваја могућност да је приликом редакције Матејевог канонског Еванђеља имало учешће и Марково Еванђеље, па је само у том смислу прво канонско Еванђеље млађе од другог.“ (Е. Чарнић)
Међу малобројним сачуваним актима црквених поглавара јесте и повеља архиепископа Никодима (1317-1324) издата за Карејску келију Светога Саве из 1321. године. Акт настаје на молбу житеља Карејске келије Теодула који поред тога што моли за помоћ, тражи од архиепископа да уједно састави кратко слово о овој установи. Поред тога што је то спис званичног карактера (од самог аутора означен као: слово. повељеније, лист) он се може оценити и као уметничко дело и то далеко вредније него нека од оних насталих само са намером да буду књижевна дела. Свестан је тога да ће спис бити уједно и монашка „лектира“ – и писмена и „усмена“ – и зато помиње и читаоце и слушаоце, којима се посебно обраћа: „И слушаоцима украшавамо слово житијем оца нашега.“ Уз то може се ценити и као својеврсна Савина биографија којом би историчари сигурно били мање задовољни него са оном од Доментијана и Теодосија, али би естетичари Никодимов спис ставили далеко испред поменутих биографа. За њега је: „Преподобни свети отац наш Сава, први архиепископ или боље рећи апостол и светитељ и учитељ свога отачаства.“ Као биографија, спис јесте шкрт у подацима и зато за домаћу науку мање занимљив. Има ту и нетачног, чега има и код Дометијана и Теодосија, али књижевне лепоте ту има далеко више. Овде ће се поменути кључно место сваког Савиног житија које се и физички налази у средини текста – посвећење за архиепископа. Доментијан је од тога створио песму у прози али се ту могу назрети основне линије деловања што га приближава хроници. Код Никодима је то тако изведено са жељом да покаже како се књижевно дело не поклапа са истином. Као да му је циљ био оно што радо прима теорија новог времена – уметност није истинита. Потребно је то рећи због оних који нису задовољни причом Доментијана, да знају како је могло бити и друкче, мање повољно.
Очито је како се олако приступа Савином последњем боравку у Никеји у току његовог повратка из прве посете Светој Земљи 1229. године. Излагање се своди на парафразирање онога што се среће код Савиних биографа Доментија (1253) и Теодосија (око 1300. г.). Тадашње никејско царство, где се у то време налазе цар Јован Ватац (1222-1254) и патријарх Герман II (1222-1240) је себе сматрало наследником 1204. године палог и распарчаног царства некад моћне Византије.